SAČUVATI OD ZABORAVA JUBILARNIH 170 GODINA VOJNOG ŠKOLSTVA U SRBIJI

Uzalud živimo u saznanju da sve ima svoje vreme, jer je ono često bezdušni dželat koji nezadrživo prepušta mnoge nacionalne praznike nezasluženom zaboravu. Takođe, uzaludno je i saznanje da svako vreme ima svoga čoveka, surovo natovareno na naše trošne živote, jer su mnogi od nas, to nažalost već nepovratno odživeli i spoznali

 

Iako je danas u 21. veku, uprkos svojim minulim slavnim vekovima, srpsko duhovno biće odrođeno i kratkovido zastranjeno od samoga sebe i od sveta, nameće se neodoljiva potreba da se iz panteona naše kulturne i utamničene prošlosti ispriča večita priča o neistraženoj i nepovezanoj evoluciji vojne visokoškolske nastave u Srbiji, objedinjenom sa vojnom prošlošću i ulogom vojske u društvenom životu Srbije. Vojska na ovim našim prostorima uvek je bila neuništivi krvotok naroda i njegov jedini stameni oslonac, kako u miru, tako i u ratu!

Francuski revolucionarni i Napoleonovi ratovi uticali su na nagli razvoj teorije ratovodstva u Evropi. Razvoj vojnih nauka, strategije i taktike, kao i uvođenje opšte vojne obaveze početkom 19. veka doveli su do promena u vojnom obrazovanju. U svim razvijenim evropskim državama, pored kadetskih škola, osnivaju se više vojne škole – vojne akademije u kojima su se oficiri školovali za komandne i štabne dužnosti i upotrebu velikih taktičkih jedinica. U prvoj polovini 19.  veka osnivaju se vojne akademije širom Evrope: 1810. godine u Berlinu je osnovana Ratna akademija (Kriegsaka-demie), 1802. godine u Parizu – Viša ratna škola (École supérieure de guerre), 1832. godine u Petrogradu – Nikolajevska generalštabna akademija (Николаевская военная академия Генерального штаба) i 1852. godine u Beču Ratna škola (Kriegs schule).

U sveukupnom broju objavljenih radova i napisa o Velikoj školi (Akademiji), tom našem najvišem prosvetnom zavodu i preteči današnje Vojne akademije, gotovo da uopšte nema onih radova koji neposredno predočavaju neistraženo povezivanje vojske i prosvete u vazalnoj Kneževini, a potom u Kraljevini Srbiji. U našoj pedagoškoj i istorijskoj stvarnosti na putevima vojne prosvete 18. marta 2020. godine beležimo 170 godina vojne nastave na našoj najvišoj obrazovnoj instituciji, Vojnoj akademiji. Ono što je potpuno nepoznato široj javnosti je obavezno školovanje srpskih velikoškolaca uz uslov da svi slušaju i obavezno polažu vojne predmete. Potom bi usledilo njihovo promovisanje u oficirska zvanja.

Kada je u pitanju tradicija srpskog vojnog školstva, njeni koreni i razvoj sveukupne vojne organizacije od narodne do moderne vojske uopšte, mora se naglasiti, da se stvaranje srpskog školstva odvijalo uz najveće poteškoće i vrlo sporo. Mala kontinentalna Srbija, geopolitički isturena prema srednjoj Evropi, burne i nestalne političke prošlosti, imala je na početku 19. veka samo nepun milion stanovnika, zakoračivši tako snažno u pravcu neizbežnog približavanja evropskim stremljenjima u školstvu, nauci i razvoju vojne organizacije. To je ujedno i vreme polaganja kamena temeljca samom državnom životu Srbije, kada su, uostalom i prvi akti pisani nezvanično priznatim Vukovim pravopisom. U pe­ri­o­du­ Kne­že­vi­ne­ Sr­bi­je­ po­dig­nu­te­ su­ zgra­de­ Oru­žar­ni­ce ­(1845)­ u­ ko­ju­ se­ ka­sni­je­ pri­vre­me­no­ sme­sti­la­ Ar­ti­lje­rij­ska­ ško­la­ ko­ja je­ do­bi­la­ svo­ju­ zgra­du u­ tom­ istom­ blo­ku­1850.­ go­di­ne,­ na­ uglu­ Ne­ma­nji­ne­ i­ Knez­ Mi­lo­še­ve. ­Top­džij­ska­ (ar­ti­lje­rij­ska)­ kasar­na­ bi­la­ je­ sa­gra­đe­na­ u­ blo­ku­ iz­me­đu­ uli­ca­ Kne­za­ Mi­lo­ša,­ Ne­ma­nji­ne,­ Sa­ra­jev­ske­ i­ Birčani­no­ve,­ a­ ka­sni­je­ je­ u­ nju­ sme­šte­na­ ši­va­ra­ voj­ne­ ode­će. ­U­­ blo­ku­ gde­ se­ nalazila Artiljerijska ka­sar­na­ na­la­zi­lo­ se­ i­ „zda­ni­je­ kan­ce­la­ri­je­ vo­je­nog­ ko­mi­se­ri­ja­ta”. Vojno­ odeljenje­ Mi­ni­star­stva­ unu­tra­šnjih­ de­la,­ ko­je­ je­ funk­ci­o­ni­sa­lo­ od­ 1851.­ do­ 1859.­ godine,­ bi­lo­ je­ sme­šte­no­ u­ zgra­di,­ na­ ras­kr­sni­ci­ uli­ca­ Ne­ma­nji­ne­ i­ Kne­za Mi­lo­ša,­ bli­že­ Ve­li­koj­ ka­sar­ni­ nego­ zgra­di­ Mi­ni­star­stva­ unu­tra­šnjih­ de­la. Od 1850. godine srpske vojne škole su se stalno razvijale, osim u kratkim intervalima tokom oslobodilačkih ratova Srbije.  Artiljerijska škola u Beogradu radila je od 1850. neprekidno punih trideset godina. O njenom preuređenju raspravljalo se u više navrata, a izrađeno je i nekoliko projekata od kojih nijedan nije usvojen do početka rata sa Turcima 1876. godine. Najveći broj nedostataka Artiljerijske škole proisticao je iz osnova njenog uređenja. Osnovna mana bila je što škola nije imala jasno određen cilj i zadatak, jer bila je „pešačko-konjičko-artiljerijsko-inžinjersko-akademijska”. Svi pitomci su tokom školovanja bili obavezni da uče sve, od egzercira i računice do strategije, balistike i više geodezije. Tek po završetku škole pitomci su se delili na rodove i struke, prema potrebi vojske, sposobnosti i želji pitomaca.

Istorija Artiljerijske škole predstavlja istovremeno i deo istorije Srbije, naročito njene vojne istorije, a to je ujedno i istorija jednog od najznačajnijih pokretača civilizacije u novoj Srbiji, pošto ona ulazi u istoriju današnje Vojne akademije i Beogradskog univerziteta.

Dva uzvišena poziva, prosvetni i vojni, koji su u nacionalnom biću uvrežili nedvosmislen autoritet i poštovanje, objedinjeni sa narodom čine neraskidivu i utrojenu celinu na ovim našim prostorima. Vaspitanje i školovanje mladih generacija na bogatim tradicijama iz prošlosti, kao i na idejama srpske stvarnosti, bila je trajno i imperativno stremljenje i želja velikoškolskih učitelja. Oni su utirali nove saznajne puteve, bogatili znanjima svakog pojedinca i zbijali njihove redove, sigurni u stečena opšta-obrazovna i vojna znanja i veštine. Srpski oficiri su bili vojnici i profesori, nesuđeni naučnici, vojni pisci i pesnici u oficirskim uniformama. Oni su vodili život po načelima epske uzvišene humanosti i epike, bili rodoljubi od čijeg oružja i pera su strepele Austro-Ugarska, Turska i drugi osvajači.

Najreprezentativnije ličnosti, vrhunski srpski intelektualci i stručnjaci iz vojnih oblasti, koji su se usavršavali u stranim zemljama, iskusni vojni stratezi, nesalomljive moralne čvrstine i nepokolebljivi u službi svoje otadžbine, bili su profesori vojnih nauka. Na ovom mestu pomenimo samo neke: profesora vojne geografije Jovana Dragaševića, koji je stekao naučni ugled 1881. godine u evropskoj stručnoj javnosti objavivši Poluostrvo Ilirsko sa gledišta vojnog, zatim Jovana Miškovića, jednog od najobrazovanijeg srpskog oficira svog vremena, koji je Srpskoj akademiji, oltaru naše nauke, prosvete i kulture poklonio sva svoja materijalna dobra. Dimitriju-Mitu Petrovića, Savu Grujića i srpske oficire oko Svetozara Markovića, akademika, zaslužnog vojskovođu i vojnog pisca Živka Pavlovića, te kasnije profesore u rovovima Pavla Jurišića Šturma, pukovnika Iliju Čolak-Antića, Nikolu Pašića, te crnorukca pesnika sa Solunskog fronta Milisava Jelića. Učitelji vojnih nauka bili su i vojvoda Radomir Putnik, koji je, počev od 1866. godine sve do 1895. godine, s prekidima predavao đeneralštabnu službu i taktiku, vojvoda Stepa Stepanović vojnu istoriju (1897-1900-1903), vojvoda Živojin Mišić istoriju ratne veštine i strategiju (1894-1904), kao i đeneralštabni pukovnik Dimitrije Đurić, pukovnici Mihajlo Magdalenić i Damnjan Vlajić, potpukovnik Stanojlo Stokić i još mnogi drugi.

Cilj ovog kazivanja bio je, da se nebrojena eminentna, kao i neka skromna, ali zaslužna imena izvuku iz naše utamničene prošlosti i nemilosrdnog zaborava. Ovo je mrtva prozivka sa žive strane naših sećanja na sve one koji su osuđeni na nepravedan i nesaslužen nepomen. Susrećemo se sa mnoštvo imena profesora u rovovima i oficira za katedrom. Prolećni meseci 2020. godine ih neprestano bezimeno zatrpavaju svojim ravnodušnim zaboravom ali oni i danas  stoje kao večiti stražari na pragu poimanja otadžbinske hrabrosti i žrtvovanja. Svojim nesebičnim delima zadužili su sve nas da ih ne potisnemo u zaborav i nepovrat. Ne sme se dopustiti, da se nad njihova imena i dela nadvije suton, jer oni su izdržali neizdrživo. Velikoškolci su sa naše Akademije odnosili stečene mudrosti i skoro enciklopedijska znanja i veštine. Smenjivale su se, dolazile i odlazile nove generacije na čija pleća je surovo istorijsko vreme tovarilo teško breme. Velika mi je čast i ponos što je moja malenkost deo ove istorije!