PREMISA 1: Teorija je kada sve znamo, a ništa ne funkcioniše. Praksa je kada sve funkcioniše, a ne znamo kako i zašto.
PREMISA 2: Praksa bez teorije je kao gadjanje bez nišanjenja
PREMISA 3: Nema ništa praktičnije od dobre teorije.
Prvi kvartal prestupne 2020. godine ističe u znaku koronavirusa na planetarnom nivou. Dok na jednom kraju planete Zemlje (Kina, Južna Koreja) kažu da je virus „pobedjen“, na drugom (Evropa), borbe se tek rasplamsavaju. Amerika, po brojkama zaraženih „grabi“ ka negativnom vrhu, dok se o Rusij informacije, uglavnom, vežu za Putina, a ne za borbu protiv virusa. Male i nerazvijene zemlje, razumljivo, strepe i na pojedinačni a ne značajniji porast zaraženih i umrlih. U medijima svih vrsta smenjuju se „recepti“ za rešenje problema, „crne pretpostavke“ i nada u sunce (povećanje UV zračenja). Društvene mreže, kako to samo one znaju, prepune su dosetki (od umesnih, preko nesuvislih, do bezobrazluka). Narod, ah ta pusta imenica, informiše se po modelu – „svako na svoj način“.
Politika, po običaju, nije sve, ali u svemu jeste. Otuda, političke borbe ne prestaju ni u ovako teškoj planetarnoj krizi. Svet je upao u multikriterijumsku krizu, a „dan posle“, obično (mnogo puta već čuveno) najavljuje se kao – ništa više neće biti kao pre. Iako je to – ništa više neće biti kao pre, zapisano bezbroj puta, to nije teorija, pogotovo ne teorija nauke.
U čemu je KVAKA?
TEORIJA
Postoji jedna izreka da sve pametno što je trebalo reći, do sada je rečeno, samo se menjaju metodi i sredstva. Ali to nije teorije. Šta je teorija?
U opštem smislu, toeorija je sublimirani i zapisani, ili na drugi način zabeleženi, iskaz istorijskog saznanja o svetu koji nas okružuje. Principijelno posmatrano, to saznanje možemo posmatrati kao teoriju nauke i teoriju struke. Teorija nauke traga za istinom, primenom naučnih metoda (metodologija). Teorija struke (doktrina) jeste skup normi praktične delatnosti u obavljanju bilo kog posla. U skladu s navedenim: 1) teoija nauke traga za vrhuncem – naučnim zakonima i 2) teorija struke jeste, ali i ne mora biti zasnovana samo na naučnoj teoriji.
Da bi se razgraničilo područje deovanja, izvršene su različite klasifikacije nauka. Jedo od područja jesu društveno-humanističke nauke. U tom opštem naučnom području dominiraju političke, pravne, ekonomske, sociološke, nauka o medjunarodnim odnosima i druge uže naučne oblasti. Sve pobrojane prepliću se oko jednog užeg područja (priznatog ili nepriznatog kao nauka), imenovanog kao – nauke o bezbednosti.
Da bi, koliko toliko, utvrdili šta nauka (naučna diciplina) jeste, a šta nije, u teoriji su utvrdjeni brojni kriterijumi, ili tzv. konstituensi nauke. Različit je njihov broj, ali se najčešće pominju četiri: predmet, teorija, jezik i metod nauke. Nećemo dokazivati koliko koja načna disciplina ima navedne konstituense.
S druge strane, da bi oivičili šta predmet nauke (istraživačkih pravaca) bezbednosti jeste, brojni autori su pokušali da utvrde tzv. pitanja (studija, teorije) bezbednosti. Da li postoji konsenzus oko tih pitanja – ne postoji. No, ipak možemo reći da ključna pitanja jesu: šta je bezbednost (bezbednost za koga – referentni objekt bezbednosti), šta-ko bezbednost referentnog objekta ugrožava (subjekat ugrožavanja) i ko (subjekt bezbednosti) i kako se suprostaviti ugrožavanju. Postoji li konsenzus u teoriji bezbednosti u vezi odgovora na ta pitanja – ne postoji.
Kuda to vodi?
Teorija bezbednosti, potpomognuta njenim tangentnim područjima (politika, ekonomija, sociologija…), račva se u mnoštvo teorijskih pravaca, koji nemaju značajan uticaj na predmet svog istraživanja – svet koji nas okružuje. U takvoj situaciji, prevagu dobija pragmatizam, odnosno teorija struke. Pragmatizam, sam po sebi, nije a priori negativan teorijski pristup, dok se u njeu ne razvije poseban „pravac“ – teorija zavere. Teorija zavere je filozofski pojam – VREDNOST, supstituisala političkim pojmom – INTERES. Tako, iako je, de iure, prisutan skoro konsenzus u utvrdjivanju vrednosti, planetarno posmatrano, de facto, svetom (nažalost i u teoriji) vladaju interesi. Prosnova, prauzrok svih sukoba jesu sukobi interesa!
PRAKSA
Izvorno, termin praksa znači: stvarnu, neposredno korisnu delatnost, ili znanje stečeno dugum radom. Takodje, suprotno teoriji, praksa označava rad, vršenje, obavljanje neke delatnosti (rada).
Kakav je odnos prakse prema navedenim pitanjima (studija, teorije) bezbednosti?
Da li je, uopšte, potrebno tragati za odgovorom na navedeno pitanje? Principijelno (ljudski) – DA, a u smislu dolaska do preciznog odgovora – to je nemoguća misija. Misija je nemoguća jer ćemo se zaplesti u vrtlog različitih interesa, koje nije lako odgonetnuti, jer je savest ljudska „kvarljiva roba“, a i u odgonetanju interesa vladaju interesi.
ODNOS TEORIJE I PRAKSE
Sve tri napred navedene premise ovog rada jesu misli poznatih svetskih naučnika. Te misli nisu torija, niti zakoni nauke. To su iskustvene norme – praksa, koja je velike umove naterala da ih zapišu i saopšte. Zbog čega – znaju oni.
O odnosu teorije i prakse, principijelno posmatrano, kad je sfera bezbednosti u pitanju, možemo konstatovati: 1) u doba relativnog mira nauka-teorija (trebalo bi da) ide ispred prakse i krči joj put, nudeći joj norme praktične delatnosti, 2) u doba rata (ne samo oružanog), praksa „zaskoči“ teoriju, odnosno u nedostatku normi praktične delatnosti, iste sama stvara i 3) nauka-teorija, norme praktične delatnosti koje utvrdi praksa, treba da prevrednuje u naučni (teorijski) fond, čime ciklus ide dalje.
Nauka je dostigla odredjeni stepe razvijenosti, kad su virusi u pitanju. Pojavio se koronavirus o kome nauka (teorija) nema potpun odgovor, niti praksi može da ponudi konzistentan skup normi praktične delatnosti. U nedosttku naučne teorije, teorija struke (iskustvo, sada prvenstveno kinesko), svakako zasnovano na nauci, nudi norme praktične delatnosti za ublažavanje posledica delovanja virusa. Teorija nauke i struke nemaju granice – hvala Kinezi.
Praksa, vodjena interesima, delom uvažava teoriju nauke i struke. Ali, s obirom da se ne može otrgnuti od sebičnih interesa, praksa jača teoriju zavere. Ključni efeketi teorije zavere prepoznatljivi su u vrlo teškim „premisama“ za „dan posle“: ovo je biološki rat, koji će se tek rasplamsati; virus su veštački proizveli i lansirali Ameikanci ili Kinezi (zavisi ko govori); na svetu je previše starih osoba, ovo je prilika da se populacija proredi; ovo je prilika da se formira svetska vlada i mnoštvo drugih.
Praksa, bez obzira da li uvažavala ili ne teoriju zavere, „vuče“ razne poteze, gobalno, regionalni i lokalno prepoznatljive u: molbi Generalnog sekretara da zavlada primirje u sukobima širom sveta (čuj-moli GS), dok se ne reši koronastanje; suspenduje se Šengen sporazum u EU, kočići se ponovo zabadaju oko sopstvenog atara; cveta kriminal i nelojalna konkurencija u trgovini; NATO će 2. aprila zvanično primiti Severnu Makedoniju u svoje članstvo; priprema se novi talas migranata, sa nedokučivo mogućim posledicama; dugovremeno stvarani antagonizmi medju pojedinim državama jačaju, prenebregavajući opštu opasnost, i mnogi drugi.
EPILOG
Sve su kiše prestale, i ova će. Izboriće se svet (teorija i praksa) i sa ovom pošasti – koronavirus. Broj preminulih od koronavirusa postaće statistički podatak, koji će se porediti sa stradalim od drugih opasnosti (rat, saobraćaj, španska groznica, tifus…).
Kao i posle upotrebe prve atomske bombe 1945, sve će se promeniti samo svest ljudska neće.
Teorija će se razvijati. Praksa kao stvarnost, manje-više će uvažavati ili ne teoriju.
Kad je bezbednost u pitanju, spoj teorije i prakse daće rezultat ako zajednički predmet istraživanja i postupanja bude GLOBALNA BEZBEDNOST. Svet se mora vratiti izvornom pojmu – VREDNOST.
Daj Bože!
Prof.dr Božidar Forca
