Svedoci smo da u redovnom životu viđamo diskriminaciju po osnovu osobina pre svega na radnom mestu a i van radnog mesta upućene pojedincima.
Diskriminacija je u Republici Srbiji zabranjena kako Zakonom o diskriminacija tako i mnogim drugim ratifikovanim međunarodnim konvencijama a pre svega Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima Ujedinjenih Nacija. Ono što pak viđamo bez obzira na postojanost međunarodnih dokumenata, domaćih zakona jeste da u mnogim slučajevima da postoji diskriminacija iako ona deklarativno ne postoji.
Naime, pre svega treba znati da određene stvari nisu diskriminacija. Ukoliko se maloletnim licima zabranjuje konzumacija alkohola ili vožnja automobila pre 18-te godine života, iako na prvi pogled izgleda kao diskirimantorska odredba ona to nije. Zakonom se propisuje šta je dozvoljeno a šta ne i ta odredba podjednako važi za sva lica. Da bi postojala diskriminacija ona mora da bude događaj ili situacija koja dovodi onog prema kome se vrši u neprijatnu situaciju. Ta diskriminacija mora biti povezana sa jednim od nekih osnova diskriminacije, npr. pol, godine života. Mora se vršiti posrednim ili neposrednim putem, maltretiranjem. Sama diskriminaciija mora se odnositi na neku životnu situaciju.
Neposredna diskriminacija odnosi se na različito postupanje prema osobama koje se nalaze u i stoj situaciji zbog njihovog nekog svojstva.
Posredna diskriminacija odnosi se na isto postupanje prema osobama koje se nalaze u različitoj situaciji ne uzimajući u obzir neka od njihovih svojstva koji neki od njih poseduju – invaliditet, porodični status, zdravstvena sposobnost.
Na poslu u okviru radne organizacije vrlo često se dešava da postoji diskriminacija u raznim oblicima. Naime, u mnogim situacijama službena putovanja biće određene da idu sekretarice koje nemaju decu u odnosu na one koje imaju decu, jer se smatra da imaju više vremena za putovanja. Kao što možemo videti, reč je o neposrednoj diskriminacija po osnovu porodičnog statusa. Vrlo često prilikom zasnivanja radnog odnosa viđamo oglase u kojima se traže osobe do određene starosne dobe za poslove gde to nije odlučujući faktor. U slučaju određenih poslova kao što je rad u rudniku ili rad noću gde se traže posebne fizičke sposobnosti neće se tražiti diskriminacijom ukoliko ne dođe do zaposlenja usled neposedovanja istih imajući u vidu uticaj tih poslova na zdravlje i bezbednost.
Sa druge strane neka odredba koja npr izgleda kao neutralna može u sebi kriti diskriminaciju. Npr. sastanak se održava u 18h časova kada prestaje rad obdaništa i kada roditelji koji su zaposleni moraju da odu i preuzmu svoju decu. Ili izmeštanje sastanka na sprat gde ne postoji prostor za ulaz osoba sa invaliditetom iako takve osobe rade u firmi i morale bi prisustvovati sastanku od važnosti za samu firmu.
Neće se smatrati diskriminacijom pozitivna diskriminacija odnosno afirmativne mere donete kako bi se poboljšao položaj ugroženih lica kao što su samohrane majke, manjine, osobe sa invaliditetom. Na lestvici ravnopravnosti oni su ispod ostalih društvenih grupa te se pozitivnom dikriminacijom teži izjednačiti njihovi položaj sa pripadnicima ostalih društvenih grupa bez tendencije da se stave iznade drugih grupa u pogledu prava.
Bilo da je reč o neposrednoj ili posrednoj, diskriminacija se svakodnevno dešava. Vrlo često zaboravlja se stručnost osobe koja radi i zbog nekog određenog svojstva te osobe ista postaje meta neke vrste mobinga, ako je reč o unutrašnjem sistemu rada, odnosno napada pojedinaca usmerene zbog tog svojstva. Jedan od čestih slučajeva jeste politička opredeljenost.
Ono što ipak treba da znamo jeste da nečija politička opredeljenost nije nedodirljiva teritorija ali isto tako pozivanje na istu jeste osnov diskriminacije ako nekog napadnemo zbog tog svojstva. Dodatno, vrlo čestom uz to dolazi do predrasuda koje vode kao diskriminaciji. Npr. ukoliko je osoba ženskog pola, dovodi se njena stručnost u pitanje zato što je žensko, smatra se da nije dorasla zadatku i slično zbog pola. Ova predrasuda predstavlja seksizam koji dovodi do nipodoštavanja ličnosti žene zbog svog
Naravno, diskriminacija ne postoji ukoliko političko svojstvo značajno utiče na rad tako da isti nailazi na kritiku stručnog dela javnosti zato što posao nije odrađen u skladu sa pravilima struke.
Jedan od velikih problema jeste i zapošljavanja osoba sa invaliditetom bez obzira na njihovo znanje. Naime, vrlo je čest slučaj da mnoge firme koje imaju uslova da zaposle osobe sa invaliditetom često biraju da uplate 50% prosečne zarade po osobi sa invaliditetom koju su trebali da zaposle umesto da zaposle tu osobu shodno Zakonu o profesionalnoj rehabilitiaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
U mnogim sektorima poput administracije, IT, pravu, marketing i drugim sličnim sektorima ukoliko osobe imaju stručnost njihov invaliditet nije prepreka zapošljavanju. Na taj način stručnost osobe koje poseduje i znanje stavlja se u drugih plan u odnosu na njegovo svojstvo invaliditet. Ta stručnost mogla bi da utiče na rad firme i njen položaj na tržištu ali se to ne uzima u obzir. Poražavajuće je što postoje uslovi da se takve osobe uključe u rad ali se to ne čini iz predrasuda da će takav zaposleni skuplje koštati.
Sličan je slučaj i sa godinama u određenim sektorima gde se zbog godina osobe ne zapošljavaju iako poseduju potrebno iskustvo te im se na taj način sužava pristup tržištu rada.
Stručnost bez obzira ko je poseduje, da li je to muško, zenško, pa čak i u budućnosti robot, ne bi trebala da se osporava zbog nekog određenog svojstva koji predstavlja u tom slučaju osnov diskriminacije.
Stručnost uvek ispred svega a pre svega ispred predrasuda.
