U TEORIJI JE ZAPISANO: Nacionalna bezbednost se poima kao stanje, funkcija, organizacija i sistem. Principijelno posmatrano, u praksi jeste tako. Kao stanje, bezbednost se iskazuje nivoom postojanja ili odsustva pretnji po osnovne nacionalne vrednosti (kolokvijalno – pretnje bezbednosti). Na primer, delovanjem koronavirusa kao javna opasnost-pretnja, ugrožena je vrednost – zdravlje i ljudski život, u tolikoj meri da smo kao jedinke i kao društvo – nebezbedni. Da bi se predupredile ili eliminisale pretnje po osnovne nacionalne vrednosti, bezbednost postaje funkcija države, odnosno jedna od njenih ključnih delatnosti (neke teorije bezbednost shvataju kao delatnost, a ne kao funkciju). Da bi se ta funkcija-delatnost (poslovi, aktivnosti i mere) realizovala u praksi, stvara se organizacija (struktura) koja tu funkciju-delatnost obavlja i donosi adekvatne mere. Ta organizacija (struktura) podrazumeva mnoštvo subjekata (elemenata). Funkcija-delatnost i organizacija, povezani ciljem, čine sistem nacionalne bezbednosti. Osnovna misija – svrha postojanja sistema nacionalne bezbednosti jeste da svojоm organizovanošću i funkcionisanjem brani i štiti osnovne nacionalne vrednosti (ne interese i ciljeve, kako se to piše i govori). Nacionalni interesi se ostvaruju, a ciljevi realizuju. Tako, izvršavanjem zadataka svih podsistema sistema nacionalne bezbednosti, realizuju se njegovi ciljevi i ostvaruju nacionalni interesi, kojima se brane i štite nacionalne vrednosti. Navedne relacije su teorijsko-metodološki korektne, a praksa ih potvrđuje.
Politika nacionalne bezbednosti
Vrlo često, ne bez razloga, čujemo – politika nije sve, ali u svemu jeste. Takav odnos prema politici proizilazi iz njenog dominantog uticаja na sve sfere delatnosti jedne države. Taj uticaj politike je toliki da se u teoriji pojavljuju i tvrdnje da, u suštini, jedina funkcija države jeste – politička funkcija. Ključno viđenje politike, uopšte ili politike u određenoj delatnosti, jeste usmeravanje društva ka optimalnom u sferi mogućeg. Tako, naš uvaženi akademik Lukić tvrdi: Državna politička funkcija je usmeravanje društvenog razvoja u određenom pravcu i to na taj način da se njenoj delatnosti postavlja kao cilj da dovede društvo u predviđeno stanje ili da doprinese da ono dođe u to stanje. Dakle, politika kao funkcija jeste cilj, a delatnosti su sredstva za dostizanje tog cilja.
Da bismo definisali Politiku nacionalne bezbednosti, prvo treba da kažemo šta je nacionalna bezbednost. Mnogo je različitih definiija nacionalne bezbednosti u opticaju, da je nemoguće da ih sve analiziramo. Stoga, poslužićemo se definicijom nacionalne bezbednosti iz nove Strategije nacionane bezbednosti Republike Srbije (2019): Nacionalna bezbednost Republike Srbije jeste objektivno stanje zaštićenosti njenih nacionalnih vrednosti i interesa od svih oblika ugrožavanja, te subjektivan osećaj bezbednosti građana Republike Srbije.
U navedenoj definiciji nacionalne bezbednosti date u Strategiji, uočavamo da je to kombinacija obektivističog i subjektivističkog pristupa bezbednosti, kako to vidi teorija. To, samo po sebi, jeste korektno, ali do odgovora na pitanje šta je Politika nacionalne bezbednosti, nedostaje nam drugi deo navedene definicije nacionalne bezbednosti date u Strategiji. Taj deo glasi: (Nacionalna bezbednost) predstavlja rezultat uticaja strategijskog okruženja i preduzetih mera i aktivnosti državnih organa i institucija u izvršavanju bezbednosnih funkcija, te delovanja drugih subjekata u svim oblastima društvenog života.
Iz navedenog drugog dela definicije nacionalne bezbednosti (Strategija), uočavamo da se ona (stanje) dostiže delovanjem (aktivnosti i mere – funkcija) državnih organa i institucija, te delovanja drugih subjekata (organizacija i sistem) u izvršavanju bezbednosnih funkcija i u svim oblastima društvenog života.
U svim demokratskim državama, politiku vodi vlada. U skladu s navedenim, dve su karakteristične definicije politike nacionalne bezbednosti date u tabeli.
| D C A F | STRATEGIJA NACIONALNE BEZBEDNOSTI REPUBLIKE SRBIJE 2019 |
| Vladin pristup bezbednosti, njena očekivanja i napori ka njihovom dostizanju.
Zasniva se na izvesnom prihvaćenom doktrinarno-praktičnom pristupu bezbednosti, a razvija se u okviru međunarodnog i nacionalnog prava i političko-strategijskih dokumenata. Nije utemeljena samo na shvatanju potreba i prioriteta nacionalne bezbednosti, na nju utiču i razni spoljni činioci, pritisci i obaveze. Stoga je dinamična i podleže stalnom preispitivanju. |
Politika nacionalne bezbednosti jeste deo ukupne državne politike i predstavlja skup stavova, načela i opredeljenja kojima se usmerava odlučivanje i delovanje Republike Srbije radi zaštite i ostvarenja nacionalnih interesa. Politika nacionalne bezbednosti sprovodi se preduzimanjem sveobuhvatnih i usklađenih mera u različitim oblastima društvenog života.
|
Prva definicja (DCAF) jeste jedan pragmatičan pristup politici nacionalne bezbednosti iz koga možomo uočiti: 1) to je Vladin pristup, 2) taj pristup uvažava teoriju – doktrina o nacionalnoj bezbednosti, 3) pristup se razvija kombinacijom medjunarodnog prava i stvarnosti, s jedne i, sopstvenih političkih i strateških dokumenata, s druge strane i 4) pored sopstvenih prioriteta, moraju se uvažavati spoljni činioci i uticaji, medju kojima su i pritisci koje država trpi, kao i medjunarodne obaveze države.
Druga definicija (naša Strategija 2019) data je stilom karakterističnim za izradu dokumenata, a sadrži stavove: 1) politika nacionalne bezbednosti je deo ukupne politike države, 2) to je usmerenje (stavovi, načela, opredeljenja, odlučivanje) države na zaštitu i ostvarenje nacionalnih interesa i 3) sprovodi se u različitim oblastima društvenog života. U ovoj definiciji Politike ncionalne bezbednosti uočavamo da su se „izgubile“ osnovne nacionalne vrednosti, koje srećemo u definiciji nacionalne bezbednosti, date u istom dokumentu (Strategija). To je, saznajno-mtodološki posmatrano: nekorektno. Nekorektno iz osnovnog razloga što se brane i štite nacionalne VREDNOSTI, a INTERESI se ostvaruju. U samoj Strategiji stoji da se ostvarivanjem nacionalnih interesa štite osnovne nacionalne vrednosti!!!
Ako zanemarimo nekonzistentnost (nekorektnost) stavova u našim dokumentima, pogledajmo kakav je pristup sprovođenju Politike nacionalne bezbednosti. Po ovom pitanju možemo konstatovati da su naša opredeljenja kompatibilna svetskim. Naime, odnos prema Politici nacionalne bezbednosti u nas ima dva pristupa, ako posmatramo period od 2009. godine na ovamo, a što je dato u dokumentu koji se zove Strategija nacionalne bezbednosti.
Prvi pristup Politici nacionalne bezbednosti (Strategija 2009) polazi od njenog opšteg cilja, a zaokružuje se ciljevima i zadacima u komplementarnim politikama: spoljna, unutrašnja, politika odbrane, ekonomska politika, do politike u drugim oblastima društvenog života.
Drugi pristup Politici nacionalne bezbednosti (Strategija 2019), vrlo je sličan pristupima brojnih zemalja sveta. Taj pristup polazeći od nacionalnih vrednosti, utvrđuje nacionalne interese, a te interese operacionalizuje na ciljeve, te utvrđuje aktivnosti, mehanizme i instrumente za realizaciju tih ciljeva.
U Strategiji 2019 dati su sledeće osnovne nacionalne vrednosti: sloboda, nezavisnost, mir, bezbednost, demokratija, vladavina prava, socijalna pravda, ljudska i manjinska prava i slobode, jednakost i ravnopravnost građana, tolerancija, transparentnost, solidarnost, rodoljublje i zdrava životna sredina.
Uporedimo navedene osnovne ncionalne vrednosti date u Strtegiji 2019, s tim vrednostima datim u Strategiji 2009, gde stoji da Republika Srbija osnovnim nacionalnim vrednostima, pre svega, smatra: nezavisnost, suverenitet i teritorijalni integritet, slobodu, jednakost, izgradnju i očuvanje mira, vladavinu prava, demokratiju, socijalnu pravdu, ljudska prava i slobode, nacionalnu, rasnu i versku ravnopravnost i ravnopravnost polova, nepovredivost imovine i očuvanje životne sredine.
Poređenjem odredaba Strategija (2009 i 2019), uočavamo da se, uz različitu klasifikaciju osnovnih nacionlnih vrednosti, u Strategiji 2019 “izgubila” vrednost – suvernitet i teritorijalni integritet. Ta činjenica mogla bi se razumeti na način da se razlikuju nacionalni i državni interesi, jer u brojnim držvama postoji ta dihotomija interesa, u političkom diskursu. Medjutim, u Strategiji 2019, prvi utvrdjeni nacionalni interes jeste – očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti. Zadatak za toriju da to razjasni!
Uz konstataciju da se ostvarivanjem nacionalnih interesa štite osnovne nacionalne vrednosti, u Strategiji 2019 je utvrdjeno sedam nacionalnih interesa, koji su operacionaliovani na 33 cilja.
STRATEGIJA NACIONALNE BEZBEDNOSTI
Strategija nacionalne bezbednosti može da se posmatra sa dva aspekta: 1) preko definicije i sadržaja dokumenta pod tim nazivom i 2) prepoznavajem strategije u praksi, bez da je ista uobličena u dokument. Naime, pogrešno bi bilo zaključiti da zemlje koje nisu usvojile dokumnet pod nazivom Strategija nacionalne bezbednosti nemaju (ne sprovode) strategiju nacionalne bezbednosti. S druge strane, pogrešno bi bilo zaključiti i to da je strategija nacionalne bezbednosti neke države samo ono što piše u dokumentu pod tim nazivom.
Strategija, u opštem smislu posmatrano, potiče iz vojne sfere i označavala je (izvorno) veštinu generala, koju je Klauzevic prevrednovao u veštinu vođenja vojske. Kasnije, geneza pojma strategija, prvo, ulazi u domen države i njenog postupanja u ratu (polistrategija, državna strategija, velika strategija). Nadalje, u civilnom sektoru, pojavom teorije menadzmenta i biznisa, pojam strategija se rasprostire u sve sfere društvene delatnosti. U opštem smislu, danas, pod strategijom se poima put (način, mehanizmi, sredstva) kojim se organizacija vodi ka projektovanim ciljevima. Suštinski, pojam strategija nije se bitno izmenio od svog rudimentarnog značenja.
U pragmatičnom smislu posmatrano, pri promišljanju strategije nacionalne bezbednosti, uobičajeno, polazi se od njene definicije i sadržaja koje ona kao dokument sadrži.
Kada je u pitanju definicija strategije NB, generalizovano, postoje dva pristupa. Prvi, zapadni model, definiciju daje u leksikonima i rečnicima, ne u samom dokumentu. Drugi pristup imaju bivše socijalisteičke zemlje (Rusija, Hrvatska, Srbija, Crna Gora…) gde se definicija daje u samom dokumentu. Daćemo tri karakteristična pristupa.
| ENCIKLOPEDIJA BRITANIKA | STRATEGIJA NACIONALNE SIGURNOSTI HRVATSKE, 2017 | STRATEGIJA NACIONALNE BEZBEDNOSTI SRBIJE, 2019 |
| Veština efikasne primene nacionalnih resursa s ciljem ostvarivanja nacionalnih interesa | Ishodišni je strateški dokument kojim se određuju politike i instrumenti za ostvarivanje vizije i nacionalnih interesa te postizanje sigurnosnih uvjeta koji će omogućiti uravnotežen i kontinuiran razvoj države i društva. | Najviši strateški dokument čijim sprovođenjem se štite nacionalne vrednosti i interesi Republike Srbije od izazova, rizika i pretnji bezbednosti u svim oblastima društvenog života
|
Samo površan uvid u navedene definicije dokumenta Strategija nacionalne bezbednosti, i pored njihovog različitog jezičkog iskaza, ukazuje na to da se strategija poima kao praktična delatnost, usmerena na ostvarivanje nacionalnih interesa. U nas se strategija, takodje poima kao praktična deatnost, ali usmerena na zaštitu nacionalnih vrednosti i interesa. Definisanje, očevidno, jeste svojevsrtan problem naših dokumenata – zadatak za teoriju!
Kad su u pitanju sadržaji dokumenta Strategija nacionalne bezbednosti, u svetskim razmerama posmatrano, nema konsenzusa. Dakle, izuzetno se različito prikazuju ti sadržaji u strategijma raznih država. Medjutim, kada je u pitanju naše okruženje, ili prostor Evrope, možemo konstatovati da se u tim dokumentima, bilo kao posebni podnaslovi, bilo u okviru dokumenta kao celine, osim uvoda i zaključka, utvrdjuju stavovi po sledećim pitanjima:
– analiza bezbednosnog okruženja (u našoj strategiji – strategijsko okruženje),
– identifikcija izazova, rizika i pretnji,
– utvrđivanje nacionalnih interesa i ciljeva (politika nacionalne bezbednosti),
– način (mehnizmi, instrumenti…) realizacije ciljeva, ili – sprovođenje strategije i
– utvrđivanje sistema nacionalne bezbednosti.
Šta od navedenih sadržaja jeste strategija?
Analiza bezbednosnog (strategijskog) okruženja, nije strategija. To je stvar upravljanja državom, ili tzv. strategijskog upravljanja (menadzemnta) i to njegov prvi korak (slika).
Iz analize bezbednosnog okruženja, po logici, identifikuju se izazovi, rizici i pretnje. Dakle, ni to nije strategija. Odnosno, politika treba da kaže KO(ŠTA) nam preti.
Utvrdjivanje nacionalnih interesa i ciljeva, pogotovo, nije stvar strategije NB, već upravo politike. Naime, na bazi utvrđenih nacionalnih vrednosti, političko pitanje „par ekselans“ jeste da racionalno (mudro) utvrdi interese i ciljeve, čijim ostvarivanem (interesi) i realizacijom (ciljevi) će se braniti i štititi nacionalne vrednosti. Otuda, nacionalne vrednosti se pojavljuju kao konstanta, a nacionalni interesi i ciljevi kao političko pitanje, koje se menja u skladu s promenama činilaca koji na njih utiču. Pragmatično posmatrano, iste naionalne vrednosti mogu da se brane/štite različito utvrđenim ineteresima i ciljevima.
STRATEGIJA NACIONALNE BEZBEDNOSTI JESTE PUT (NAČIN, MEHANIZMI, INSTRUMENTI) ODBRANE I ZAŠTITE NACIONALNIH VREDNOSTI, ODNOSNO KAKO ĆE SE REALIZOVATI CILJEVI I OSTVARIVATI NACIONALNI INTERESI.
Sistem nacionalne bezbednosti, kao i svaki drugi sistem u državi, utvrdjuje politika, determinišući njegov cilj, funkcije, strukturu. Stoga, u mnogim državama, donosi se poseban zakon o sistemu nacionalne bezbednosti.
ODNOS POLITIKE I STRATEGIJE NACIONALNE BEZBEDNOSTI
U skladu s napred navedenim, odnos politike i strategije nacionalne bezbednosti možemo prikazati na sledeći način.
| POLITIKA NACIONALNE BEZBEDNOSTI | STRATEGIJA NACIONALNE BEZBEDNOSTI |
| Politika nacionalne bezbednosti, polazeći od vitalnih nacionalnih i državnih vrednosti (ustav), utvrđuje nacionalne interese i ciljeve, daje viziju bezbednosti, identifikuje izazove, rizike i pretnje, definiše sistem NB i utvrđuje bezbednosnu strategiju | Strategija nacionalne bezbednosti, pre svega, utvrđuje put (način, mehanizmi i instrumenti, koncepti) kako će se realizovati ciljevi radi stvarivanja nacionalnih interesa, odnosno odbrane/zaštite osnovnih (vitalnih) nacionalnih vrednosti. |
U poznatom skupu organizacionih pitanja (slika), politika utvrdjuje ŠTA; ZAŠTO i KO, a strategija – KAKO!
STUDIJA SLUČAJA – KORONAVIRUS
Svaka država utvrđuje osnovne nacionalne vrednosti, interese i ciljeve. Za funkcionisanje države razvijeni su brojni nacionalni sistemi (politički, ekonomski, obrazovni, ZDRAVSTVENI…sistem bezbednosti). Ti sistemi su tako organizovani da se njihovim funkcionisanjem brane i štite osnovne nacionalne vrednosti, preko ostvarivanja nacionalnih interesa i realizacije ciljeva.
Ukupna politika države, kao usmeravanje države i društva ka optimalnim uslovima opstanka i razvoja (cilj) ostvruje se preko politika u okviru pojedinih državnih sistema (delatnosti). Sve te delatnosti prepliću se preko bezbednosti države, društva i građana – preko funkcije bezbednosti.
Jedna od osnovnih nacionalnih vrdnosti – zdravlje ljudi (ljudski život), primarno, u domenu je zdravstvenog sistema, odnosno politike i strategije zaštite zdravlja. S obzirom da je čovek osnovni subjekt svaкog, pa i sistema naionalne bezbednosti, to je njegovo zdravlje (život) u domenu i politike i strategije nacionalne bezbednosti.
U „korona situaciji“, sve zemlje, pa i Srbija, primenile su postupak strategijskog upravljanja (menadzmenta). Suština strategijskog upravljanja, čiji su koraci ranije prikazani, jeste izbor, implementacija i kontrola sprovodjenja strategije. U najkraćem, aktivnosti koje su preduzete u našoj zemlji, pod lupom strategijskog upravljanja, taksativno su navedene u daljem tekstu:
- a) ANALIZA OKRUŽENJA
– SPOLJNO OKRUŽENJE: kontinuirano praćenje razvoja koronavirusa, od Kine do naše zemlje, u smislu delovanja virusa i posledica po ljude i analiza postupaka i mera koje su primenile razne zemlje u suprostavljanju epidemiji;
– UNUTRAŠNJE ORUŽENJE: Praćenje zaraze od „0“ zaraženog; analiza resursa i kapaciteta zdravstvenog sistema; analiza potrebnih mera i postupaka svih delatnosti države, ujedno subjekata sistema bezbednosti
- b) USMERENJA SISTEMA
– VIZIJA: Srbija se uspešno i uz najmanje gubitke izborila sa zarazom (epidemijom)
– MISIJE: Zdravstveni sistem, težišno, realizuje preventivene i represivne mere u „koronasituciji“; ostali podsistemi obavljaju svoju osnovnu funkciju u nastalim uslovima, dok pojedini podsistemi pružaju podršku zdrastvenom sistemu (Policija, Vojska, Civilna zaštita, organizovani gradjani – volontiranje…)
– CILJEVI: 1) minimizirati posledice delovaja korona virusa 2) nastaviti sa funcionisanjem svih državih funkcija u novonastalim uslovima i 3) pripremiti mere za funkcionisanje države i društva nakon suzbijanja epidemije.
- c) IZBOR i FORMULISANJE STRATEGIJE
PRIMARNO, u nedostatku efikasnog leka (vakcine) Izabrana je strategija „razvlačenja krive delovanja koronavirusa i sprečavanje eksponencijalnog rasta broja zaraženih i umrlih“, da bi se zdravstenom sistemu stvorili uslovi da se bori sa zarazom (identifikuje i leči zaražene) i ne dođe u kolaps. Sa aspekta teorije igara, odabrana je strategija minimalne štete/gubitka. Ta primarna strategija, logično, dopunjena je strategijom „Ekonomske mere za vreme vanrednog stanja i dan posle“ (prezentovano javnosti).
- d) IMPLEMENTACIJA STRATEGIJE
Implementacija strategija jeste najteži i najobimniji korak u strategijskom upravljanju. Ovo iz razaloga, što: 1) u pitanju je javna opasnost za koju još uvek nema adekvatnog leka i 2) država, društvo i građani, višom silom, mora da pređu u vrlo teške i složene uslove života i rada, izuzetno različite od redovnog stanja. U skladu s navedenim, taksativno se navode ključne aktivnosti i mere:
– proglašeno je vanredno stanje, predviđeno Ustavom i Zakonom, kako bi politika efikasnije i efektivnije sprovodila utvrđene strategije. Vanredno stanje u praksi ispoljava se utvrđivanjem raznih mera, (koje se sukcesivno dopunjavaju, u skladu s razvojem situacije), pre svega usmerenih da se spreči kontakt među ljudima, jer se virus prenosi s osobe na osobu,
– mobilizacija zdravstvenih i resursa policije, vojske i drugih subjekata
– uvećavanje resursa zdravstvenog sistema (pre svega iz inostranstva)
– do-obuka zdravstvenih radnika za rukovanje sredstvima i opremom
– proširivaje zdravstvenih kapaciteta (tzv. poljske bolnice) za slučaj masovnijeg zaražavanja
– prelazak svih državnih i privatnih sistema na organizovanje i delovanje u uslovima vanrednog stanja
– utvrdjivanje mera za ublažavanje posledica epidemije i vanrednog stanja po sve subjekte države i društva, pre svega u ekonomskoj sferi, ali i u ostalim delatnostima
– sankcionisanje onih koji se ne pridržavaju mera u uslovima vanrednog stanja i
– informisanje najšire javnosti sa razvojem (posledice) epidemije, aktivnostima i merama zdravstvenog sistema i drugim merama i aktivnostima za sprovođenje strategija, ko i sankcionisanju onih koji se ne pridržavaju utvrdjenih mera za uslove vanrednog stanja.
- e) KONTROLA SPROVOĐENJA STRATEGIJA
Kontrola sprovodjenja strategija jeste logičan korak strategijskog upravljanja kojim se: 1) stiče uvid u efikasnost utvrdjenih mera i preduzetih aktivnosti i 2) povratno deluje na sve prethodne korake strategijskog upravljanja, radi njihovog korigovanja u meri koja će doprinositi efektivnijem i efikasnijem sprovodjenju izabranih strategija.
UMESTO ZAKLJUČKA
Politika i strategija jesu ključni pojmovi u svim društvenim delatnostima, koji su toliko isprepleteni da se često i ne pravi razlika među njima. Ovo s razloga što je politika dominantna (po nekima i jedina) funkcija države. Kao dominantna funkcija države, politika usmerava državu i društvo ka optimalnom u sferi mogućeg, principijelno utvrđujući šta-zašto-ko. U tom smislu, politika mora da ima strategiju, koja treba da da odgovor na pitanje – kako.
Strategija, koja daje odgovor na pitanje kako, jeste: 1) praktičan iskaz politike i 2) kriterijum korektnosti politički utvrđenih opredeljenja po pitanjima šta, zašto i ko.
Politika nacionalne bezbednosti: na bazi utvrđenih nacionalnih vrdnosti, utvrđuje nacionalne interese i ciljeve, analizira bezbednosno (strategijsko) okruženje, identifikuje izazove, rizike i pretnje, daje viziju bezbednosti, utvrđuje sistem nacionalne bezbednosti i, posebno, utvrđuje strategiju nacionalne bezbednosti.
Strategija nacionalne bezbednosti utvrdjuje put (način, mehanizme i instrumente) na koji će se realizovati ciljevi i ostvarivati nacionalni interesi, radi odbrane i zaštite osnovnih nacionalnih vrednosti.
Nacionalna bezbednost nije samo odbrana od oružanog (vojnog) napada.Njene ravni (sektori) poodavno su prošireni u političku, ekonomsku, socijetalnu i ekološku dimenziju. Svaka ta dimenzija ima svoju politiku i strategiju, koje se vrhovno sreću u strategiji nacionalne bezbednosti.
Značajan poremećaj bezbednosti (stanje) države nalaže primenu posebnog oblika upravljanja – strategijsko upravljanje. U strategijskom upravljanju postoji više koraka, čija je suština strategija, odosno njen izbor, implementcija i kontrola sprovodjenja.
Pri drastičnom narušavanju bezbednosti neporedno se pokazuju razni aspekti i politike i strategije. Kada je u pitanju epidemija koronavirusa, evidentno je: naša teorija politike i strategije nacionalne bezbednosti nije savršena i politika i strategija imaju objektivne i subjektivne slabosti.
Medjutim, mere i aktivnosti koje preduzima politika naše države (strategijsko upravljanje) u borbi protiv virusa za koga (još uvek) nema efikasnog leka, teorijski i praktično posmatrano, jesu vrlo korektni, efikasni i efektivni, sa aspekta odabranih strategija i načina njihovove implementacije i kontrole sprovođenja. Strategija minimalnog gubitka i štete, kada ne može maksimalan dobitak i korist, jeste ključ.
Vanredno stanje je iznuđena, ali propisana mera za sprovođenje strategije. Ma šta o merama za vreme vanrednog stanja mislili, svako od nas pojedinačno, činjenica je da se MORAMO PRIDRŽAVATI UVEDENIH MERA.
Kada vanredno stanje prodje, a proći će sigurno, biće to prilika da: 1) politika analizira dobre i loše strane politike i strategije, 2) politika položi račune građanima o preduzetmim merama i aktivnostima za vreme vanrednog stanja i 3) svi zajedno učinimo napora ka daljoj dogradnji politike i strategije nacionalne bezbednosti i politika i strategija u sektorima koji je čine.
Dotle, građani neangažovani u zdravstvu i drugim zadejstvovanim podsistemima sistema nacionalne bezbednosti – ostanite kod svoji kuća. Vreme utrošite ne na politikanstvo po modelu „mi i oni“ i „traženja dlake u jajetu“, već za traganje za bilo kakvim doprinosom ka unapređenju i politike i strategije, svako u skladu sa svojim mogućnostima.
Možemo marširati odvojeno, ali moramo delovati zajedno!
Prof.dr Božidar Forca
