Tramp pokušava da u Avganistanu izvojeva bitnu spoljnopolitičku pobedu i zvanično završi rat čiji je uzročnik agresvina američka spoljna politika
U izbornoj godini Tramp se suočava sa mnogim problemima, pre svih sa korona virusom i kritikama domaće javnosti. Zbog toga je svestan da mora podići svoj rejting pa njegova amdinistracija pokušava da reši jedan od najkrvavijih sukoba današnjice. Administracija američkog predsednika je svesna da im je, posle fijaska u Siriji, potrebna spoljnopolitička pobeda kako bi pokazali da su sposobni da rešavaju bitne globalne probleme.
Međutim taj zadatak neće biti ni malo lak jer su sukobljene strane i dalje daleko od postizanja bilo kakvog dogovora o prekidu vatre, tačnije daleko od bilo kakvog dogovora o prekidanju vatre koji bi se u celosti poštovao jer je „dogovora“ u prošlosti bilo na pretek ali su se oni poštovali vrlo kratko i uvek rezultirali novim žrtvama i razaranjem. Američka administracija zvanično podržava avganistansku vladu u borbi protiv talibana koji se godinama u nazad uspevaju održati kao bitna politička struktura u ovoj razorenoj državi. U isto vreme SAD se ponašaju kao medijator u pregovorima između ove dve strane i tako pokušavaju uraditi ono što nisu uspeli u Siriji, a to je da budu odgovorni za rešavanje nekog rata a ne samo za izazivanje istog.
Amerikanci su u Dohi u februaru ove godine potpisali sporazum o smirivanju situacije sa predstavnicima talibana ali taj sporazum kao i svi sporazumi u Avganistanu nije dugo poživeo jer su se sukobi vrlo brzo nastavili. Talibani preko svojih medija i društvenih mreža optužuju avganistansku vladu i SAD da krše odredbe sporazuma koje se tiču puštanja određenog broja talibanskih zatvorenika kao i da SAD započinju nove sukobe u državi. Takođe talibani odbijaju pristupiti novim pregovorima sa vladom Avganistana jer nisu zadovoljni sastavom pregovaračkog tima kog je izabrala vlada.
Ni problemi sa druge strane nisu bezazleni. Naime u vlastima Avganistana ne postoji koherentnost koja bi pokazala volju da reši ovaj sukob i primeni konstruktivan način u rešavanju višegodišnjeg problema u kojem se ova država nalazi. Problem je u tome što se predsednik Avganistana Ašraf Gani smatra kao legitiman predstavnik volje naroda baš kao i njegov politički protivnik Abdulah Abdulah pa se tako dve frakcije ne mogu dogovoriti sa kojim pristupom da izađu pred talibane koji su se pokazali kao izuzetno teški pregovarači u proteklim godinama. Sitauciju dodatno otežava i dugogodišnje nepostojanje demokratskog procesa kao i izuzetna ranjivost institucija pa je vrlo teško dokazati koja frakcija ima legitimnu podršku naroda Avganistana.
Koliko je Avganistan bitna tačka u agendi Trampove administracije pokazuje to da je njegov glavni čovek od poverenja Majk Pompeo putovao na pregovore iako je pandemija korona virusa u punoj snazi. SAD su jasno stavile do znanja da ne žele formiranje paralelnih vlada kao što je trenutno slučaj u Libiji. Tramp želi da ima relativno stabilnu situaciju (koliko je to moguće u Avganistanu) kako bi mogao da se se posveti ostalim problemima u regionu kao što je Iran. Takođe, predsednik Tramp tako želi da nadoknadi makar deo političkih poena koje je izgubio u Siriji i koji su mu prekopotrebni u predstojećoj predsedničkoj trci jer je dobro poznato da je spoljna politika bitan faktor koji može prevagnuti u konačnom rezultatu. Sa druge strane Avganistan nastavlja da nosi titulu „pakla na Zemlji“ u kojoj se već skoro 2 decenije na prvo mesto stavljaju problemi političkih nosilaca kao i svetskih i regionalnih sila pa tek onda potrebe stanovništva za normalnijim životom i osnovnim životnim uslovima. Ovde se pre svega misli na političko smirivanje situacije dok je katastrofalna ekonomska i socijalna situacija u državi u drugom planu. Čini se da situaciju u Avganistanu ne može da reši ni najmoćnija sila sveta, makar ne u skorije vreme.
Piše: Petar Milošević
