PROLOG: Vojnu akdemiju završio sam pre više od 40 godina. Izuzetno cenim sistem obrazovanja i vaspitanja na VA toga doba. Jedan od omiljenih mi predmeta bila je Psihologija, koju je prdavao izvanredni Ljubomir Kasagić. Psihologija je jedini predmet koji sam polagao dva puta. Ne zato što sam „pao“ na ispitu, već zbog toga što sam poništio prvu ocenu da bih dobio za jedan broj veću. Ta veća ocena mi je nedostajala za odličan prosek, koji je sobom nosio „belu dozvolu“ – svakodnevni izlazak u grad. Ne znam da li je profesor Kasagić znao razlog mog „poništenja“ ocene, ali je na ispitu pred mene stavio slike različitih iskazivanja emocija, a postavio mi je samo jedno pitanje – Motivacioni krugovi. Nakon mog odgovora, rekao je: Božidare, treba hteti, ali i moći, i otišao ne saopštivši mi ocenu. Ostao sam „u strahu“ da li ću dobiti tu višu ocenu. Strah je, pokazalo se, bio neopravdan. Dobio sam odličnu ocenu. Zašto?
STRAH
Strah kao osećanje predstavlja jednu od prvih emocija sa kojom se dete susreće u svom životu. Ovaj rani strah potiče od položaja tek rođenog deteta u spoljašnjem svetu koji je obeležen pozicijom bespomoćnosti kako biološke, tako i psihološke. Otuda, smatra se da je strah i urodjen, jer se dete boji izmicanja podloge i jakog zvuka. Uzimnjem od strane majke, dete ponovo stiče onaj osećaj zatićenosti, kao i u majčinoj utrobi.
Strah zapravo predstavlja biološki utemeljen, na različite načine manifestovan, filogenetski i ontogenetski jedan od najstarijih afekata koji pripada instinktu zaštite od opasnosti kao prvobitna biološka alarmna reakcija. Kada kažemo da je strah „afekat“ to znači da je ovo osećanje toliko snažno i duboko da pokreće i niz telesnih reakcija, pre svega u vegetativnom nervnom sistemu, kao što su: proširenje zenica, ubrzavanje pulsa, povećanje krvnog pritiska, znojenje, ubrzanje aktivnosti creva, povećanje intenziteta opšteg metabolizma, lučenje adrenalina u krv. Ove telesne reakcije imaju smisao mobilizacije organizma u pravcu spasavanja od opasnosti, bilo borbom ili bežanjem. Dakle, strah je emotivni odgovor na jasnu, spoljašnju opasnost, koji za cilj ima pokretanje adaptivnog konstruktivnog ponašanja. On je sastavni deo normalnog razvoja i javlja se u mnogobrojnim životnim situacijama kao akutan, adekvatan odgovor na te situacije.
Dva su posebno karakteristična stanja straha – anksioznost i panika.
Anksioznost je reakcija na opasnost koju osoba opaža kao nejasnu, nepoznatu, unutrašnju. To je nedovoljno diferencirano, hronično emocionalno-kognitivno stanje koje se karakteriše neprijatnim, zastrašujućim i preteranim iščekivanjem opasnosti koja preti u neposrednoj ili daljoj budućnosti. Karakteriše je veoma izražen „negativni afekat“ i doživljaj da se unutrašnji i spoljašnji procesi odvijaju na način koji je nepredvidiv i ne može da se kontroliše. Iz tog doživljaja nekontrolabilnosti proističe hronična prenadraženost anksiozne osobe, kako na telesnom planu, tako i u smislu psihičke napetosti, bojazni i preokupiranosti sopstvenim stanjem. Osoba je preplavljena uznemirenošću, razdražljiva je, ima teškoće u koncentraciji i spavanju (naročito pri zaspivanju), nesposobna je da se opusti.
Panični napad predstavlja iznenadni doživljaj intenzivnog straha i snažne telesne nelagodnosti koji ima kvalitet preplavljujuće slutnje da će se nešto strašno dogoditi, da će osoba izgubiti kontrolu, poludeti ili umreti. Istraživanja pokazuju da gotovo svaka četvrta osoba bar jednom u toku svog života iskusi ovaj doživljaj. Biološka predispozicija svakog čoveka paničnim napadima je ilustrovana eksperimentalnim nalazima da aktivna hiperventilacija (intenzivno, ubrzano disanje) može kod svakoga dovesti do simptoma paničnog napada, tako da je ovaj fenomen stabilno baziran na fiziologiji čoveka. Međutim, ono što “okida” ovu biološku predispoziciju u svakodnevnim životnim uslovima su spoljašnje životne okolnosti, unutrašnji ili međuljudski konflikti, preplavljujući stres, situacije koje osoba opaža kao nerešive, sve ono što prevazilazi trenutne psihološke kapacitete za prevladavanje izazova. To je životni trenutak kada osećamo kao da nam se izmiče tle pod nogama. Ovog trenutka osoba može da bude potpuno svesna, ali on se može i intuitivno prepoznavati, bez jasne svesne percepcije od strane osobe. Takođe, taj trenutak može da bude jako kratak, da potraje neko vreme, ali i da uzme hronični tok, te ukoliko se odgovor osobe na njega konstelira kroz panične napade, oni se mogu javiti jednom, tek nekoliko puta, ali mogu dobiti i formu paničnog poremećaja.
Nauka, za razliku od urođenog straha, posebnu pažnju poklanja tz. stečenim strahovima ili fobijama. Gotovo svaka deseta odrasla osoba suočava se s ovom vrstom nelagodnosti, pokazuje studija američkog Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje. A predmeti fobije, za razliku od prirodnog, urođenog straha od opasnih situacija koji ljudima već milenijumima pomaže da prežive – umnožavaju se uporedo s razvojem društva, tehnologije i ličnog standarda.
Fobije pripadaju grupi anksioznih neurotskih poremećaja, uvrštenih u 10. Međunarodnu klasifikaciju bolesti pod šifrom F 40. Karakteriše ih snažan doživljaj straha (anksioznosti) pri izlaganju specifičnim situacijama, koje ne predstavljaju objektivnu opasnost ili u očekivanju te situacije koje se plaši. Tada se javljaju ubrzan rad srca, ubrzano disanje i mišićna napetost. Fobična anksioznost može varirati od blage do veoma teške, kada se ispoljava kao strah od smrti, strah od gubitka kontrole i strah od ludila. Osobe koje imaju fobiju svesne su nerealnosti i nelogičnosti takvog straha, ali i pored toga nisu u stanju da za njega nađu prikladna objašnjenja.
Pored straha od pojedinih situacija (zatvoren prostor, mrak, grmljavina, visina, letenje), objekata (oštri i šiljati predmeti), životinja, insekata, mesta, aktivnosti (odlazak zubaru, pogled na krv) i bolesti, postoji i socijalna fobija – jaka anksioznost nastala zbog moguće negativne procene i kritike drugih, poniženja, sramoćenja i zbunjivanja u društvu. Ona je posledica lične nesigurnosti, zbog doživljaja odbacivanja ili, naprotiv, prezaštićenosti u ranim fazama razvoja ličnosti. Takva osoba izbegava javne skupove, restorane, sastanke, proslave… Ova fobija počinje u adolescentnom periodu, bez uzroka, i vremenom je sve učestalija i intenzivnija, dok u najtežim slučajevima može da dovede do potpune socijalne izolacije.
Prema nekim istraživanjima, postoji preko 500 fobičnih strahova koji se izučavaju. Međutim, opet prema istraživanjima, utvrđene su liste najčešćih fobija, pa i postotci osoba koje su njima zahvaćene.
Prema dr Gordani Dedić, 10 najfrekventnijih fobija jesu:
AGORAFOBIJA – strah od otvorenog prostora
KLAUSTROFOBIJA – strah od zatvorenog prostora
AKROFOBIJA – strah od visine
OFIDIOFOBIJA – strah od zmija
ARAHNOFOBIJA – strah od paukova
ABLUTOFOBIJA – strah od kupanja
HIDROFOBIJA – strah od vode
MIZOFOBIJA – strah od mikroba
PTEROMERHANOFOBIJA – strah od letenja
KSENOFOBIJA – strah od stranaca
TRIPANOFOBIJA – strah od igle i injekcija
ASTRAFOBIJA – strah od grmljavine
NEKROFOBIJA – strah od smrti
NIKTOFOBIJA – strah od mraka.
Postoje istraživanja koja bliže određuju fobičnost populacije, iako ih treba uzimati s rezervom:
– 30,5% onih koji se boje paukova žive u Amerikanci,
– 1/3 svetske populacije plaši se zmija,
– 75% osoba koje se boje pasa su žene,
– najviše onih koji se boje visine, jesu deca,
– strah od letenja (aerofobija) ima 6,5% svetske populacije,
– 5-7% svetske populcije pati od klaustofobije (strah od zatvorenog prostora)
– procenjuje se da oko 300 miliona osoba na svetu ima neki anksiozni poremećaj.
Pojedini oblici straha, u socijetalnom smislu posmatrano, zaslužuju posebnu pažnju i osvrt nauke, to su: strah od smrti; strah od neizvesne budućnosti i strah od uspeha i neuspeha.
Strah od smrti
Strah od smrti je ono što nas čini ljudskim bićima. Još Erih From je pisao o tome kako je naša svest o konačnosti života jedan od pokretača naših pokušaja da je na neki način prevaziđemo, kompenzujemo – između ostalog i kroz povezivanje sa drugima, pripadnost nečem većem od nas samih, kreativnost i stvaralaštvo…
Strah od smrti je prirodan, on sam po sebi ne mora da bude ništa što je patološko. Često je upravo suprotno, da će biti zamaskiran u neke druge reakcije. Strah od starenja i smrti pokretač je krize u određenim godinama, i značajno je da se donekle svesno suočimo sa njim. On nas tera da se zapitamo o smislu svog života i da tražimo konstruktivne odgovore na ta pitanja. Jung se bavio temom individuacije i korišćenja perioda života posle 40 koji ne mora da znači samo fizičko propadanje i približavanje kraju, već šansu za jednu drugu vrstu unutrašnjeg, dubljeg razvoja i povezivanja sa drugima na nove načine.
Kada dođe do smrti roditelja, na primer, to može pokrenuti razne strahove, ne samo od svoje smrtnosti, već i jedan celokupan doživljaj nepodržanosti – kao da je jedan deo realnosti prestao da postoji, da je jedan važan oslonac izmaknut, i to često dovodi do povećane anksioznosti, pa i paničnih napada.
Strah od neizvesnosti i budućnosti
Strah od neizvesnosti i budućnosti pokazuje se kao neizbežan. Život je objektivno neizvestan i postoji mnogo toga što ne možemo da kontrolišemo. Korisno je da se naviknemo na jedan nivo ovog straha i da ga više shvatimo kao signal rasta – da je znak da napredujemo i da se suočavamo sa novim izazovima. Ovu vrstu straha možemo da ne osećamo samo ako stagniramo u životu i ako smo stalno u „sigurnoj luci“. Naravno, ako je prejak, isto možemo da razmišljamo šta je to što pojačava ovaj doživljaj i gde se gubi podrška i kako da se to promeni, što su sve psihoterapijski zadaci. Neki psihoterapeuti su razrađivali vezu između modernog društva i povećane učestalosti paničnih napada. Njihova pretpostavka je da veća sloboda, individualnost, izbor i oslobođenost od stega tradicije i zajednice (što sve nije po sebi loše), sa sobom nose i jedan doživljaj „neukorenjenosti“, izmicanja oslonca koji je karakterističan za doživljaj panike.
Strah od uspeha i strah od neuspeha
Strah od neuspeha je isto jednim delom neizbežan i uobičajen. Kod dece kreće negde oko polaska u školu i može da se primeti kako odjednom ne vole da gube u igrama ili se odjednom izrazito plaše da ne naprave neku grešku kada rade domaći i slično. Umesto da prođe kao i svaka druga razvojna faza, često kada postoje prevelika očekivanja kod roditelja, ovi strahovi od neuspeha i grešaka mogu da se ukorene i da značajnije ometaju. S druge strane, kod samoporažavajućeg stila ličnosti postoji strah od uspeha. Unutrašnja dinamika ovih osoba vrti se oko žrtvovanja za druge i zabrane da se bore za svoju sreću, gde je „sebičnost“ (a tu nekada potpadaju i najmanji znaci zadovoljenja svojih potreba) veliki tabu. Oni će često nesvesno sabotirati sami sebe i svoj uspeh, ostajući tako lojalni najčešće roditeljskom modelu. Njih, na primer, neko neočekivano napredovanje na poslu može da baci u pravu paniku.
VLADANJE PUTEM STRAHA
Premisa 1: FENOMEN KOMARCA I GRANATE
Često noću kada čujemo zujanje komarca, to nas toliko iznervira, jer se bojimo da će nas ujesti. Dok čujemo da zuji, mlatimo jastukom oko sebe. Kada ne čujemo da zuji, najčešće pomislimo da je otišao, a on baš tada ujeda.
Oni koji su imali priliku da budu u borbenim dejstvima, znaju šta je osećaj kada “fijuče” granata, slično komarcu koji zuji. Dobro je da čujemo da fijuče, jer znači da neće na nas, ali kad je ne čujemo – eto je.
Otuda, vrlo je rasprostranjena anegdota o našem poznatom vladaru: Šta radi raja? Galami, kuka…Steži! Šta radi raja? Ćuti. Popuštaj.
Premisa 2: OVCA I KOZA
Nebrojeno puta smo čuli izreku – ovca za šišanje. Preneseno na osobu, to znači da je ona (osoba) podana, ne protivi se, možeš da joj radiš šta hoćeš, uvek je sagnute glave.
Ceneći situaciju u Hrvatskoj u godinama od sticanja nezavisnosti i samostalnosti, sa aspekta vladanja masama putm straha, jedan analitičar je ispričao priču o razlici između ovce i koze, koja se, otprilike, sastoji u sledećem:
Onako tupa pogleda i krotka kakva već jest, ovca, ne podižući glavu ne bira ispašu već pase što na proplanku nađe. A, „vuna“ i dalje raste. Vidite, iako je poput ovce, i koza je također stoka sitnog zuba. Vrlo korisna i draga životinja, međutim, s njom je sasvim druga priča.
Koza djeluje urednije od ovce, prodornog i veselog pogleda je, spretnija i snalažljivija je u preživljavanju. I, nije inertna – poput ovce. Koza ne pase, ona brsti. Da, da, koza brsti. Naravno, brstiti se jedino može s podignutom glavom. A, dok je glava podignuta teže ju je iznenaditi i zaskočiti. Vjerojatno se, taj vragolasti živahni sitnozubi papkar, koza, zbog toga i ne uklapa u…
Premisa 3: KORONA VIRUS
Pisac Hauard Filips Lavkraft, jedan od najvećih majstora strave u književnosti, kaže: „Najstarija i najjača čovekova emocija je strah, a najstarija i najjača vrsta straha je strah od nepoznatog.“
U trenutku kada je Svetska zdravstvena organizacija proglasila globalnu pandemiju, kao da je neko isključio prekidač i planeta je stala okovana strahom. Upravo ta nepoznata i nevidljiva pretnja čovečanstvu oličena u virusu gripa, koja je kao po komandi objavljena preko svih svetskih medija, učinila je da se ljudi prepuste panici i krenu da histerično prazne rafove u prodavnicama stvarajući zalihe u iščekivanju najgoreg. Slike koje su stizale iz svih krajeva sveta bile su skoro identične, izbrisane su razlike između bogatih i siromašnih zemalja. Bez obzira na standard, političko uređenje ili kapacitet zdravstvenog sistema, jedna stvar je bila zajednička za sve. Strah koji se video u očima ljudi. U pitanju je biološki opstati!
Premisa 4: MIRNO SPAVAJ
Kad ti je najteže, posmatraj žiot sa dečije strane.
Perutović M., osvrćući se na Nojmana, ističe: Strah kao psihološko-društveni temelj vladavine karakteriše autoritarne i totalitarne režime. Pozivajući se na Frojdov koncept da je svako društvo izgrađeno na odricanju od poriva, prevashodno seksualno-erotskih, nemački kritički teoretičar prava i politike, Franc Nojman, zaključuje da u procesima socijalizacije i normiranja društvenih odnosa ljubav biva zamenjena represijom (potiskivanjem), što za posledicu ima fobičnu reakciju – strah. „Odricanje od poriva i kulturna tendencija ograničavanja ljubavi operiraju na svim nivoima društva… Frojd je i sam izvorno izveo strah iz represije libidinoznih impulsa i u njemu nazreo automatsku transformaciju energije poriva“.
Manifestni oblik ovih potiskivanja javlja se kao strah od opasnosti, što nosioci političke vlasti vrlo dobro znaju iskoristiti. Naime, oni najpre zastrašivanjem deluju na mase ubeđujući ih u bespomoćnost u odnosu na pretnje što dolaze od (često izmišljenog) neprijatelja, manipulišući tako njihovim osećanjima i stavljajući ih u situaciju traženja spasa u hiperidealizovanom vođi kao jednoj nadljudskoj i obogotvorenoj pojavi. Budući da im je nametnut strah od proganjanja, nastao usled „zavere“ zastrašujućeg „neprijatelja“, masama preostaje da se u identifikaciji sa vođom „spasu“ od opasnosti i tako steknu navodno osećanje sigurnosti. „Ta je indicija slika istorije kojom se služe mase i vođe. Može ju se označiti kao urotničku teoriju istorije. To je slika istorijei lažne konkretnosti.“ Ona omogućava određenu tehniku vladanja u kojoj se strah koristi kao sredstvo indoktrinacije i instrumentalizacije masa.
Fiozofski posmatrano, proučavanje straha i uloga države i vladara datiraju odavno, a prepozntljivi su kod Hobsa i njegovog dela Levijatan. Naime, Hobs je posmatrao tri vrste straha: 1) strah od nepoznatog, kao sveprisutni strah koji seže u srž postojanja, 2) drugi strah je strah od viših sila (paganski) ili od Boga (Hrišćanstvo), 3) strah od smrti, nasilne ili prirodne. Stoga, kako tvrdi Hobs, država nastaje kao zaštita od straha (nevidljiih sila). Međutim, kako kažu Hosbsovi kritičari, nastankom države ne nestaje strah, već ih suveren “prihvata u svoje rue i postaje njihv izvor”.
Važnost straha bilo gledano sa pozicije onoga koji pomoću utiranja straha pokušava doći do određenih ciljeva, ili pak onoga koji je žrtva, koji se želi osloboditi okova iluzija straha, ogromna je. Zašto, zato što je strah glavni alat u rukama manipulatora pomocu kojeg se mase ljudi stvara tek poslušnim robovima, dok je pak sa druge strane, strane onih koji su manipulirani pomoću straha, strah najveća prepreka ka oslobađanju od strane manipulatora stvorenih iluzija.
Strah je temelj svekolike kontrole nad ljudima jer:
(a) manipulatorima daje energetsku moć i
(b) ljudi preplavljeni strahom uradit će i pristat će na sve za što vjeruju da će ih zaštititi od čega god da strahuju, uključujući na dokidanje njihovih ili tuđih sloboda.
Pišući o strahu sa aspekta politike i vezujuči ga za srednji vek, pa na ovamo, Lučić M., kaže: Iako danas nema više ni čudovišnih sprava za mučenje, koje je izmislila inkvizicija, ni giljotine, koju je usavršila Franuska revolucija, ni nacističkih dušegupki, ni staljinističkih gulaga, građani su zastrašeniji nego u Orvelovoj “1984”. Orvelov Veliki brat ne spava; budan je i pažljivo nadgleda šta to narod radi, naročito onda kad ništa ne govori. Lice koje danas strah pokazuje nije transparentno kao što je bilo u prethodnim vekovima; izgleda čak nevino i s dečjim licem. U tome je razlika između današnjeg i nekadašnjeg straha – najčešće se nudi kao šećerlema, retko kao jasno izrečena pretnja, dok su raniji izvori straha bili jasni i evidentni. Pred prvima pojedinac se lako prevari i “zagrize”; za one druge, ranije strahove mogao je čak i da se psihički pripremi za bilo kakvu odbranu, iako mu to nije pomagalo da bude proglašen krivim. Danas nema krivice, ali straha ima mnogo više nego u ranijim vekovima. Zasad nema leka koji bi čoveka oslobodio još jedne bolesti.
MEDIJI I STRAH
O ulozi (uticaju) medija u savremenom svetu ne treba trošiti reči. Poznati i u nas omiljeni lingvista i pisac Noam Čomski, posebno se bavio vladvinom putem medija, navodeći 10 oblika:
PREUSMERAVANJE PAŽNJE: Pažnju javnosti preusmeravati sa važnih problema na nevažne. Prezaposliti javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumevanju sveta.
STVARANJE PROBLEMA: Ta metoda se naziva i “problem-reagovanje-rešenje”. Treba stvoriti problem, da bi deo javnosti reagovao na njega. Na primer: izazvati i prenositi nasilje sa namerom, da javnost lakše prihvati ograničavanje slobode, ekonomsku krizu ili da bi se opravdalo rušenje socijalne države.
POSTUPNOST PROMENA: Da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu meru, uvoditi je postepeno, “na kašičicu”, mesecima i godinama. Promene, koje bi mogle da izazovu otpor, ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, biće sprovedene politikom malih koraka. Svet se tako vremenom menja, a da to ne budi svest o promenama.
ODLAGANJE: Još jedan način za pripremanje javnosti na nepopularne promene je, da ih se najavljuje mnogo ranije, unapred. Ljudi tako ne osete odjednom svu težinu promena, jer se prethodno privikavaju na samu ideje o promeni. Sem toga i “zajednička nada u bolju budućnost” olakšava njihovo prihvatanje.
UPOTREBA DEČIJEG JEZIKA: Kada se odraslima obraća kao kad se govori deci, postižemo dva korisna učinka: javnost potiskuje svoju kritičku svest i poruka ima snažnije dejstvo na ljude.Taj sugestivni mehanizam u velikoj meri se koristi i prilikom reklamiranja.
BUĐENJE EMOCIJA: Zloupotreba emocija je klasična tehnika, koja se koristi u izazivanju kratkog spoja, prilikom razumnog prosuđivanja. Kritičku svest zamjenjuju emotivni impulsi (bes, strah, itd.) Upotreba emotivnog registra omogućava pristup nesvesnom, pa je kasnije moguće na tom nivou sprovesti ideje, želje, brige, bojazni ili prinudu, ili pak izazvati određena ponašanja.
NEZNANJE: Siromašnijim slojevima treba onemogućiti pristup mehanizmima razumevanje manipulacije njihovim pristankom. Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude što slabiji ili ispod proseka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv.
VELIČANJE GLUPOSTI: Javnost treba podsticati u prihvatanju prosečnosti. Potrebno je ubediti ljude da je (in, u modi), poželjno biti glup, vulgaran i neuk. Istovremeno treba izazivati otpor prema kulturi i nauci.
STVARANJE OSEĆAJA KRIVICE: Treba ubediti svakog pojedinca da je samo i isključivo on odgovoran za sopstvenu nesreću, usled oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti, ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i potcenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema.
ZLOUPOTREBA ZNANJA: Brz razvoj nauke u poslednjih 50 godina stvara rastuću provaliju između znanja javnosti i onih koji ga poseduju i koriste, vladajuće elite. “Sistem”, zaslugom biologije, neurobiologije i praktične psihologije, ima pristup naprednom znanju o čoveku i na fizičkom i na psihičkom planu.
Izuzetno lucidni novinar i izveštač Mihajlović M., dao je jedan vrlo kvlitetan prikaz “tehnologije vladanja strahom”, iz kog izdvajamo samo nek delove:
– Kada je srušen Berlinski zid celom svetu je simbolično pao “kamen sa srca”, a nama je pao – na glavu. Evropska unija je za većinu zemalja značila prosperitet, a za nas – san koji se pretvarao u noćnu moru. Balkan je u “pusto” tursko vreme bila “zemlja krvi i meda”, a sada je zemlja straha. Laboratorija “Velikog brata” u kojoj se ispituju najnovije metode “reciklaže svesti”, masovne hipnoze i diktature lažima.
– Tehnologija upravljanja masovnim strahom počinje medijskim promocijama raznih vidova nasilja. Rijaliti šou više niko ne gleda ukoliko u njemu nema tuče, brutalnih svađa i grubosti. Sa utakmica se najpre izveštava o sukobima navijača, pa tek onda o rezultatu. Danima se piše o “zapaljenom automobilu pevačice”, pod naslovima: “šokantno”, “brutalno”, “dramatično”… da bi se prava vest da je uzrok kvar na instalacijama, sakrila negde na dnu srednjih strana tabloida. Godinama naslovne strane beogradskih tabloida puni ubistvo folk pevačice.
– Metodologija širenja straha se i danas vidi u svakom delu Balkana i ima nekoliko nivoa. U Hrvatskoj i BiH je strah od “srbočetnika”, u Srbiji od “ustaša i albanskih terorista”. U Crnoj Gori – strašilo se zove “velikosrpska hegemonija”. U Makedoniji – s jedne strane “srpski špijuni osvajaju parlament”, s druge strane jedni strahuju od Albanaca, drugi od Makedonaca, a i jedni i drugi – od grčkog i srpskog hegemonizma. Posleratna vremena su “idealna” za širenje straha. Još su sveža sećanja na poginule, razaranja, krv i strahote, tako da “elite” stalno podstiču opasnost od toga da vreme ratova može da se vrati. Poruka je – dok mi vladamo neće biti rata, zbog toga nas pustite da krademo koliko možemo.
– Specijalni timovi se posebno trude da se građanima ne dozvoli da govore o uzroku straha, što progresivno uvećava strah. Narod se dovodi u latentno stanje apatije, a apatija je stanište kleptokratije. Planski se stvara atmosfera da je neprijatelj svako ko drugačije misli. Što je veći strah – veće je i slepilo. “Ljude moraš da držiš u strahu jer, ako nisu uplašeni, mogu početi da misle, što je opasno”, pisao je Čomski otkrivajući suštinu kleptokratskih diktatura. Većina ljudi je izopštena, gurnuta na marginu. Oni se, u bedi, bore za opstanak. Strah ih nagoni da, tumarajući po beznađu, “izlaz” vide u vođi i njegovoj ekipi. Kada ( i ako) pređu u taj tim prevaranata, opsenara i kleptokrata strahovi se umnožavaju – strah od toga da će jednog dana morati da odgovaraju, od toga da nikada nisu dovoljno dobri vođi, do pretnje da mnogi gladni žele da zauzmu njihovo mesto.
– Efekti “začaranih krugova straha” su pogubni. Kada se u vazduhu oseća nasilje, ljudi se dovode pred dilemu: biti u pravu, ili živeti u miru. Da li je bolje “okrenuti glavu na drugu stranu” ili se usprotiviti nepravdi? Balkanci se tradicionalno vezuju za “sigurnu varijantu”. Da li je “sigurna varijanta” bilo i pet vekova pod Turcima? Njegoš je pisao da “strah čovjeku često obraz kalja”.
ŽIVETI SA STRAHOM, ILI KAKO PREVAZIĆI STRAH
Ako pođemo od toga da je strah urođen, možemo da konstatujemo da se strah pojavljuje i u kasnijem razvoju ličnosti. Stoga, može se sa velikom dozom tačnosti reći da nema osobe koja se nije susrela sa strahom. Strah može da ubije, a može i da spasi – ako otklonite uzrok straha. Jer, kako kažu psiholozi – problem nestaje kad saznamo njegov uzrok. Život u strahu je kazna. Život počinje kada se strah savlada.
Nauka, posebno medicina i psihijatrija, ali i brojne organizacije, društva i drugi, nude načine kako da se strah savlada, ali i leči, ukoliko dođe do njegovih težih oblika. Mnogo bi prostora trebalo da analiziramo sve pristupe kako da se strah prenebregne ili savlada. Jedno je zajedničko svim teorijama i kvazi-teorijama. To je ZNANJE. Znanje u vladanju samim sobom ili aphobija, kako bi rekli Spartanci. Sve potiče iz glave!
Vratimo se na početak priče, dobićemo odgovor zašto mi je profesor dao odličnu ocenu.
Prof.dr Božidar Forca
