Pre nekoliko dana svetom je odjeknula vest da je jedan od glavnih organizatora genocida u Ruandi, Felisijan Kabuga uhapšen u blizini Pariza u 84. godini života pa nam se ponovo nameće pitanje da li postoji adekvatna kazna za protagoniste ovakvog zločina?
Posle čak 26 godina skrivanja Felisijan Kabuga uhapšen je, pomalo iznenađujuće u blizini Pariza i to nedaleko od zgrade Interpola pa se tako ceo svet još jednom podsetio strašnih ubijanja u Ruandi u kojima je ubijeno više od milion pripadnika plemena Tutsi kao i određen broj pripadnika plemena Huti koji su se protivili ovom zločinu.
DUH U RUANDI
Za Kabugu se smtaralo da se skriva u Keniji, što je verovatno radio jedan deo svog bekstva jer je nekoliko kenijskih novinara uspelo da otkrije njegovo skrovište u toj državi ali su vrlo brzo odustali od dalje potrage i istraživanja jer su dobijali konstantne pretnje smrću od Kabuginih pristalica. Kasnije su se pojavile informacije da je pobegao u Evropu kao i priče da je pronađen mrtav. Zanimljivo je da je njegov lik u Ruandi postao mističan pa se tako raširilo verovanje da se Kabuga pretvorio u zlog duha koji luta Ruandom i nevidljiv je za obične ljude.
Kabuga, za kojim je tragalo nekoliko vlada država( među kojima i vlada SAD koja je raspisala poternicu za njim u vrednosti od 5 miliona dolara), Interpol i Tribunal UN za ratne zločine, bio je jedan od glavnih promotera i huškača genocida u Ruandi. Tribunal UN za ratne zločine tereti ga za sedam tačaka vezanih za genocid među kojima su učešće u genocidu, podsticanje genocida, organizacija genocida kao i progon i istrebljenje. Kabuga je bio najodgovorniji za propagandu genocida koja se širila među članovima plemena Huti preko radija RTLM. Preko ovog radija su se javno prozivala imena onih koji treba da budu ubijeni, a s obzirom da tad nije bilo mobilnih telefona u Africi radio je služio kao glavni izvor širenja informacija a samim tim i propagande genocida. Kabuga je edukovao opremao i obučavao paravojne formacije mladih ljudi iza plemena Huta koji su bili glavni izršitelji ovog zločina. On je preko svojih firma naručivao hiljade mačeta iza Azije koje su, kao oružje kojim je izvršena većina ubistava, postale simbol genocida u Ruandi.
NEADEKVATNE KAZNE
Glavni tužilac u ovom procesu Serž Bramerc izjavio je da je ovo veliki korak za tribunal jer je dokazao da čak i posle 26 godina bekstva zločinci mogu biti privedeni pravdi. Međutim Kabuga je uhapšen na samom kraju svog životnog veka dok je u isto vreme odgovoran da uništavanje stotine hiljada mladih života koji su nestali 1994. godine u Ruandi. Međunarodni Tribunal UN osnovao je ekspozituru u Aruši u Tanzaniji gde bi se trebao sprovesti sudski proces protiv najodgovornijih za ovaj genocid dok bi se onima sa manjom odgovornosti sudilo u Ruandi. Tako je početkom 2000-ih Tribunal u Aruši osudio ruandskog generala Agustina Bizmunga na 30 godina zatvora zbog direktne komandne odgovornosti za genocid kao i za ubistvo 10 belgijskih pripadnika misije UN u Ruandi. Takođe ovaj Tribunal osudio je vođu paravojnih formacija Augustina Ndindilijimana koji je u zatvoru proveo 11 godina ali je potom pušten na slobodu
Malo je reći da ove kazne nisu dovoljno adekvatne za masakriranje nevinih ljudi, takođe verovatno u medijima genocid ne dobija dovoljno prostora pa smo kroz istoriju bili svedoci velikog broja genocida od kojih je retko koji bio adekvatno kažnjen. Sem Nirnberškog procesa čiji je cilj bio bezuslovno traganje i kažnjavanje nacista teško je naći primer genocida koji je adekvatno kažnjen i dovoljno medijski ispraćen. Višedecenijsko istrebljivanje Jermena od strane Turske nikad nije adekvatno kažnjeno iako su se jermenskom narodu broj i teritorija nepravedno smanjili. U našoj državi sami smo bili svedoci da je genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima u nacističkoj NDH nedovoljni kažnjen iako je Jugoslovenska vlada tragala za ustaškim nacistima po svetu pa je tako uspela da ubije Maksa Luburića kao jednog od najodgovornijih izvršitelja genocida u NDH. Ipak političar Andrija Artuković uhapšen je pred sam kraj svog života dok je bio odgovoran za genocidne zakone protiv Srba koji su donošeni u NDH. Verovatno najveći dokaz za neadekvatne kazne genocida u NDH jeste prirodna smrt na slobodi glavnog kreatora tog genocida Antea Pavelića. Postoje primeri još manje medijske zastupljenosti genocida od ovih gore navedenih kao što je stradanje miliona američkih domorodaca od strane Španske imperije i SAD ili kao što je masakr stanovnika basena Kongo od strane Belgijskog kralja Leopoda II u devetnaestom veku. Čini se da je svest o genocidu i strahotama istog mnogo prisutnija u državama koje su ga doživele nego u ostatku sveta i to je problem kojima UN, svetske vlade i mediji moraju mnogo više da se posvete u budućnosti kako bi sprečavali neke potencijalne genocide i kako bi se ustanovile adekvatne kazne za krvnike koji su za njih odgovorni.
