Kako smo posmatrali slike o reagovanju na epidemiju iz čitavog sveta u borbi protiv virusa mogli smo da vidimo lekare, vojsku, policiju i civilnu zaštitu u prvom planu. Posle 11 godina od reforme Sektora za vanredne situacije, zakona, finansijskih ulaganja opet smo se pitali gde je Civilna zaštita i da li su nas vanredne situacije iz prošlog perioda ičemu naučile?
Dok smo kao Jugoslavija važili za naciju koja je stvorila osnove modernog Sistema zaštite i spasavanje i civilne zaštite, danas gledamo kako u drugim državama taj sistem funkcioniše, a kod nas slušamo kako bi trebao da funkcioniše. Odgovor ovog sistema na virus smo videli u Hrvatskoj(Ravnateljstvo civilne zaštite), Sloveniji(UPRAVA RS ZA ZAŠČITO IN REŠEVANJE), Republici Srpskoj, Italiji ( Dipartimento della Protezione Civile), Rusije(МЧС России) i u drugim zemljama, dok se kod nas za angažovanje Sektora za vanredne situacije moglo čuti samo o akcijama vatrogasaca i ponekoj akciji dezinfekcije. Jedanaest godina nakon početka rada Sektora za vanredne situacije, formiranja novih jedinica civilne zaštite, donošenja skupa zakona i nebrojeno ulaganja u ovaj sektor, on je ostao izvan slike prve linije odbrane na kojoj su bili lekari, policajci i vojnici. Da li će epidemija COVID-19 doprineti da Sistem zaštite i spasavanja i upravljanja u katastrofama počne da funkcioniše van papira?
Bilo je dosta polemika u javnosti o tome da li je bilo potrebno uvesti vanredno stanje ili vanrednu situaciju, svakako državni vrh je imao istu nedoumicu ali postoji verovatnoća da je procena da sistem zaštite i spasavanja i upravljanja u katastrofama nije spreman bila jedna od prelomnih koja je prevagnula za odluku o uvođenju vanrednog stanja. Naravno i u vanrednom stanju, jedinice civilne zaštite moraju ostvariti svoju namenu. Čini se da se od poplava 2014. ništa nije promenilo, te da je nepripremljenost građana za krize ostala na istom nivou(što se videlo na teškom prihvatanju ili nepoštovanju mera), ali i procene rizika i planovi zaštita i spasavanje koje je uradio manji broj opština u Srbiji(ispod 15%). Hiljade papira, nigde rezultata, a još iščekujemo i osnivanje Kancelarije za smanjenje rizika od katastrofa i upravljanja u vanrednim situacijama. Usled nedostatka kadra, opet smo videli angažovanje volontera dok je veliki teret pao na Vojsku Srbije. Vojska je tu da ,,pokrije” sve, jer su njeni pripadnici obučeni za krize, te su u nedostatku pripremljenosti stanovništva na krize i uspavanosti Sektora za vanredne situacije, vojska tu da obezbedi funkcionisanje sistema. Vojska je opravdala svako ulaganje u sebe , a sada je došlo vreme za veće ulaganje u vojnike i oficire i povećavanje njihovog brojnog stanja, koji zaslužuju mnogo više nego što sada imaju, kako ne bi napuštali službu i doveli do toga da sutra kada opet bude teško i budemo gledali u vojsku, vojnika ne bude dovoljno.
Izgradnja rezilijetnosti(otpornosti) društva na krize, je težak poduhvat, za koji treba imati strategiju,volju i finansije koje treba uložiti u sistem zaštite i spašavanja, civilnu zaštitu i smanjenje rizika od nepogoda. Procena rizika i planovi zaštite i spasavanja su na poslednjem mestu u budžetskim stavkama lokalnih samouprava, ovi dokumenti su osnov kako bi se počelo sa izgradnjom sistema koji je planski pripremljen da odgovori na opasnost koja dolazi ali se to ne uzima za ozbiljno. Jedinice civilne zaštite su i dalje malobrojne, a njihova obuka i edukacija su na početku, a obrazovne ustanove sa kojih bi novi kadar trebao da se prima i razvija nemaju skoro nikakvu praktičnu obuku, što otežava i kasniji odabir poverenika civilne zaštite. Sa druge strane masovne obuke stanovništva o bezbednosnoj kulturi i odgovoru na krize izostaju, te se svode na dobrovoljno učenje kroz vojni rok ili obuke pojedinih institucija. Jedinа svetla tačka u okviru Sistema zaštite i spasavanja i Sektora za vanredne situacije su svakako vatrogasci. Sistem zaštite od požara i vatrogasci(profesionalni i dobrovoljci) su ono na šta ostatak sektora za Vanredne situacije treba da se ugleda. Procene rizika od požara i planovi vezani za požare se izrađuju i strogo poštuju, dok se vatrogasci obučavaju i razvijaju tokom čitave karijere, a stanovništvo poseduje makar minimalno znanje o prevenciji požara.
Nadamo se da ćemo do sledeće krize imati mogućnost da vidimo pripadnike civilne zaštite na prvoj liniji protiv opasnosti, jer za sada u ovaj sistem jeste ulagano ali je sve ostalo na papiru, a ako razmišljamo o budućnosti bez razvoja ovog sistema, mi ne možemo ni razmišljati da ćemo uspeti da budemo spremni na neku novu krizu, nepogodu, virus, požar, poplavu. Bez strateškog pristupa nastavku započetog razvoja i implementaciji promena koji donose noviji zakoni, uz obuku stanovništva, imaćemo još jedan nevidljivi sistem u koji građani neće imati poverenja.
Miloš Tišma
