U poslednjih nekoliko godina Rusija vodi mnogo angažovaniju spoljnu politiku kojom pokušava da podigne svoj uticaj na globalni nivo. Ofanzivna spoljna politika u Siriji i Libiji pokazuje da Rusi vredno rade na podrivanju američke hegemonije
Pre nekoliko dana zvaničnici Pentagona su povrdili da je Rusija poslala svoje vojne avione penzionisanom generalu Kalifi Haftaru i da se oni nalaze u bazi Al Jufra. Bez obzira da li su ovi podaci tačni ili je u pitanju samo još jedna američka smicalica, jasno je da je uticaj Rusije u Libiji veoma veliki. To potvrđuju i odlasci generala Haftara u Moskvu iako sa njim do sada nije ozvaničena nikakva vojno-tehnička saradnja, mada je evidentno da Haftar i Moskva politički sarađuju.
GEOPOLITIČKA ZBRKA
Iako su potezi velikih sila vođeni čistim interesima, u nedostatku pravih informacija pojedini regioni deluju kao mesto sa mnogo prašine i sa prevelikim brojem igrača za tako mali prostor. Takav je slučaj sa Sirijom i Libijom koje su okpuile interese skoro svih vodećih svetskih sila. Teritorija Sirije predstavlja spoj istoka i zapada, takođe otvara put ka južnim ruskim granicama i ka dalekom Istoku. Sa druge strane Libija je naftom najbogatija država u Africi a sada predstavlja bitnu migrantsku rutu ka Evropi. Sve ove činjenice pokazuju koliko su ove teritorije bitne za goruće svetske probleme kao što su nafta, migranti ili trgovina pa je onda jasno zašto se interesi velikih sila sukobljavaju na ovim teritorijama. Rusija je uz pomoć svojih saveznika ali i mudrom spoljnom politikom uspela da istera američki uticaj iz Sirije pa sad pokušava da na sličan način to učini i u Libiji. Čini se da su Rusi naučili brojne lekcije od svojih zapadnih protivnika pa tako sada koriste upravo američke strategije kako bi raširile svoj uticaj na ostatak sveta. Tako sada Rusija mnogo angažovanije finansira određene vojne gurpacije, upošljava plaćenike i koristi svoju diplomatsku moć (nešto što je nedostajalo SSSR). Rusija uspeva da ponudi režimima političku i vojnu alternativu pa sada zaraćene strane ne zavise samo od američke vojne pomoći i njihovih interesa. Rusija, kao i u Siriji, želi da istera Amerikance iz Libije američkim oružjem.
FAKTOR ERDOGAN
Situacija u Libiji bi bila mnog jednostavnija od one u Siriji da su po sredi sukobi samo SAD i Rusije, međutim situacija nije takva pa i u Severnoj Africi imamo mnogo više sukobljenih strana koje nam pokazuju da je svet itekako multipolaran. Najznačajniji od tih učesnika jeste Turska koja već godinama pokušava da izbije na vrh političke scene kao samostalna sila nezavisna od ostalih. Kao i u Siriji, Turska i Rusija su na suprotnim stranama ali je njihov odnos mnogo kompleksniji. Naime, iako ove dve sile podržavaju i finasiraju suprotne zaraćene strane u obe države one imaju i razloga za saradnju. Rusko-Turska trgovinska saradnja se iz godinu u godinu povećava dok obe države imaju interes da smanje američki uticaj u Severnoj Africi ali i na Bliskom istoku. Generala Haftara finansijski podržavaju i države kao što su Egipat i UAE koje iz godine u godinu sve više uvećavaju svoju političku moć. Sa druge strane, vladu u Tripoliju podržavaju Turska, EU i SAD pa je tako kraj sukoba u Libiji teško zamisliv. Ipak čini se da će možda glavni tas na vagi predstavljati Turska odnosno politika koju Erdogan bude vodio u ovom delu sveta jer je u prošlosti on više puta pokazao da je sa Rusijom dogovor moguć, kao što je bio slučaj u Idlibu u Siriji.
Iako je dogovor između Putina i Erdogana moguć to ne znači da će do njega doći, makar u skorijoj budućnosti. Do tada Rusija i Turska ostaju glavni igrači na teritoriji Libije naročito nakon epidemije korona virusa i anti-rasističkih protesta koji su se raširili po SAD. Tramp sada mora da dobije bitku u svom dvorištu kako bi se posvetio spoljnoj politici i prikupljanju poena za izbore koji se približavaju. SAD su od Libije napravile pustoš uzurpirajući im skoro sve izvore nafte, sada u takvom paklu moraju da se snađu Rusija i Turska koje će slediti svoje interese. Ofanziva na Idlib krenula je skoro u isto vreme kada i Haftarova ofanziva na Tripoli i jasno je da su ove akcije koordinisane i da su ova dva sukoba veoma značajna Rusiji kako bi izašla kao glavna politička sila u ovim regionima.Nekako paradoksalno i nepravedno, skoro nijedna medijska kuća ne pominje interese libijskog naroda koji više od 10 godina živi u pravom paklu iz koga će se teško izvući u bliskoj budućnosti.
Piše: Petar Milošević
