SAD SE VIDI, SAD SE ZNA…

PROLOG: Kada sam bio mali, u doba naše malosti, za igru nismo imali savremena sredstva kojima deca danas raspolažu. Ne da nismo imali čime da se igramo, nego ni struje u to vreme bilo nije. U nedostatku rekvizita, omiljene igre bile su grupne, kao na primer: vije, žmurke, između dve vatre, fota, daj care vojsku, a posebno – sad se vidi, sad se zna, ko se kome dopada. Ta igra, u najopštijem kazano, sastojala se u tome da dečaci i devojčice stanu u krug, ili u dve naspramne vrste i jedno drugom predaju štafetu, a mi ostali pevamo refren – „sad se vidi sad se zna….“ Bii smo ubeđeni da predaja štafete znači ko je kome simpatija. Uobičajeno, štafeta je najčeće predavana dečacima i devojčicama iz imućnijih ili učiteljskih porodica. Zavideli smo im, a i„mrzeli“ smo ih potajno, ali to nismo smeli reći naglas. S druge strane, bilo je dečaka i devojčica kojima niko nebi predao štafetu. Po pravilu, bila su to deca slabijeg imućnog stanja i/ili „loši đaci“. Bilo kako bilo, celu noć ne bih spavao ako bi „moja simpatija“ baš meni predala štafetu. Uh…

ŠTA SE VIDI?

„Ko na brdu ak’ i malom stoji, više vidi no onaj pod brdom“, kaza veliki Njegoš. I u formalnom i u prenesenom značenju, dugo je ta izreka važila baš – ka’ Njegoševa! Protivnici su zidali osmatračnice kako bi čim bolje osmotrili suprotnu stranu. Ko ne veruje, neka ode na VATERLO.

Dižući osmatračnice, protivnicima Zemlja planeta postade mala, te se vinuše u kosmos. Tako, saobraćaj satelita postade gušći nego u Kneza Miloša (Beograd) od 15.00-18.00 časova. Tada i u kosmosu nastade trka – ko će više. Mesec odavno nije „dovoljna“ visina. Na meti su Mars, Jupiter, pa i Neptun. Ima li kraja? Kako kosmos može da ima kraj.

Ali, dosetiše se imućniji, te učiniše da se sve vidi. U virealnom svetu savremenih tehnologija sve je „k’o na dlanu“, a može da bude onako –  kako želiš. Može i Partizan da pobedi Zvezdu, miš prevari mačku, koka otme kost od cuke…, simpatija baš tebi da donese štafetu. Ali, igrice, kao moćno sredstvo do onoga kako želiš, u rukama su imućnijih, a ostali mogu samo da im zavide, pa i da ih potajno mrze.

Međutim, malo po malo (mic po mic), igricama ovladaše i slabije imućni…Svet postade haos. Zašto – zato što se sve vidi! Ona, „zahvaljujući krompiru i sirotinja ima šta da guli“, postade – „zahvaljujući igricama i sirotinja vidi“.

ŠTA SE ZNA?

Da bismo odgovorili na naslovljeno pitanje, pogledajmo premise:

– Onaj ko zna da zna, taj zna,

– Onaj ko ne zna da zna, taj ne zna,

– Onj ko zna da ne zna, taj zna i

– Onaj ko ne zna da ne zna, taj TOTALNO NE ZNA.

Možda, samo naizgled, neke od navedenih premisa zvuče nerazumljivo, ali su principijelno tačne. Koliko je 2+2 znaju i mala deca, daleko od prvog razreda osnovne škole. Dakle, taj primer nije za našu analizu.

Poslužimo se anegdotskim primerom. Kaže priča da onima oko Pive nije baš mnogo za verovati. Tako na primer, ide priča: „Hoće li kiša Jole, upita Bajo? Ja štaće brate, pa vidiš i sam, odgovori Jole. Možda i neće, opet će Bajo? Ne ona, bogumi, vrlo odlučno nastupi Jole“.

Šta se vidi, a, posebno, šta zna, prosudite sami.

Možda priča nije bila ubedljiva. Uzmimo drugu, opet anegdotsku.

Kaže lala: „Ta priča se da mi se Sosa švalera. Pa, iako čujem, volem da ne vidim. Pa iako vidim, da se barem ne jedim“.

U svetu haosa, mnogo toga se vidi. Virealni umetnici učiniše da i to što se vidi ne mora baš tako (da bude tačno). Otuda, u našim navedenim premisama ZNANJE dolazi u prvi red vrednosti. Vratimo se tim premisama ponovo.

  • Onaj ko zna da zna, jeste ključna osoba za svaki poduhvat. Toga treba imati u Timu, pa i da vodi tim (to je već malo teže, ali…)
  • Onaj ko ne zna da zna, jeste nepouzdan. To je najčešće osoba sa iskustvom, bez pokrića u teoriji, ili bez snažnijeg udubljivanja u problem. Tako na primer, kada su Karpova pitali kada će Ljubojević (naš veliki šahista, koji je sve bedio u „cugeru“) postati prvak sveta, on je odgovorio: Nikada, jer ne vlada teorijom.Po 40 minuta traži potez, koji je Aljehin odigrao pre mnogo decenija…
  • Onaj ko zna da ne zna, jeste iskren i, najčešće, neće se petljati u neki posao, pa makar mu i dobre dividende namenili. Ako ga postavite u tim, budite sigurni da će pokušati da ovlada bar minimumom znanja, ali će uvek ostati po strani, jer je „pošten“ (ma kako to pošten danas tumačili)
  • Onaj ko ne zna da ne zna jeste šarlatan (ili „nečiji“), koga treba izbegavati u svakom timu. Nažalost, realnost je drugačija…

KO SE KOME DOPADA – KORONA?

Svetska zdravstvena organizacija, ali i zdravstveni sistemi pojedinih zemalja, ističu da je virus korona ušao u „drugi talas“, ili da je u toku „rep pvog talasa“, odnosno „druga grba dvogrbe kamile“ i slično. Time žele da kažu kako pandemija i epidemija COVID-19 prošli nisu, ni iz bliza. Oko 10 miliona zaraženih i oko 500.000 preminulih. Ni za jednu cifru ne garantujemo, jer je čovek postao broj i statistika.  A kad je statistika u pitanju…? Bilo kako bilo, đavo (KORONA) je došao po svoje, ne bira, ne preza, agresivno napada iz svih dimenzija i, kako se najčešće ističe, „štafetu“ predaje starijim osobama…

Šta se vidi?

Puni stadioni, kafići; krkljanac u gradskom saobraćaju, vidimo maske, ne baš na svakome i rukavice na ponekom samo. Vidimo medijske nastupe struke, kako iznova (međusobno i narodu) „pojašnjavaju“, „upozoravaju“, „preporučuju“ i „prete“. Vidimo tabele zaraženi-umrli-izlečeni (na svetskom i domaćem nivou) koje objavljuju gotovo svi mediji. Neki vide još ponešto, u zavisnosti u šta (mogu da) gledaju.

Šta se zna?

Ovde se ni najodvažniji ne bi usudili da daju odgovor. Ako Pivljane pitate, možda će virus proći, ali sigurno neće. Alo Lalu pitate, on iako vidi, ne bi da se jedi. Ako struku pitate, ona odgovara da tek sad zna da se o virusu ništa ne zna. Dakle, znanje nema stabilnu krivu, već je raspršeno po svim premisama koje smo istakli. Teško onima koji očekuju da im „simpatija“ donese štafetu. Dok ne skužimo da treba da se prokužimo u „dovoljnom“ postotku, i dalje ćemo po navici pevati refren – sad se vidi, sad se zna…

A vakcina? E, o njoj ima mnogo lipih stvari, samo se ne smeju kazati.

 

EPILOG

Priča s početka ima i nastavak: Kao dečak poticao sam iz radničke porodice, skromnog imućnog stanja. Bez obzira na tu činjenicu, bio sam đak generacije. Otuda, nisam siguran da li mi je „moja simpatija“ donela štafetu zato što sam ja bio njena simpatija (ŠTO SE VIDI), ili zato što sam bio najbolji đak (ŠTO SE ZNA).

Ako ne znate šta se vidi, pogotovo – šta se zna, onda u skladu sa premisama – nemojte da „ulazite u kolo“. To je, bar, pošteno, a i nećete se (pogotovo druge) jediti.

…SCIO ME NIHIL SCIRE.

Prof.dr Božidar Forca

More Stories
PROMOCIJA NAJMLAĐIH OFICIRA NA VOJNOJ AKADEMIJI POSLE 14 GODINA