Ugovor o zabrani konkurencije odnosno odredba o zabrani konkurenciji vrlo često se javlja kao deo mnogih ugovora danas. Međutim, ista je uglavnom namenjena kod ugovora koji zahteva poznavanje visokostručnih procesa koji se primenjuju u određenoj oblasti i gde se know-how stiče radom za poslodavca. Ugovoranje zabrane konkurencije bilo odredbom o zabrani konkurencije ili ugovorom, sprečava se da konkurencija dobije know-how prilikom zapošljavanja bivšeg zaposlenog.
Zaposleni se nakon prestanka radnog odnosa sa poslodavce obavezuje da u period koji ne može biti duži od 2 godine u praksi, neće raditi za konkurenciju. Da bi ovaj ugovor, odnosno odredba bila validna poslodavac je dužan da bivšem zaposlenom u periodu u kome ne radi isplaćuje zaradu koju je zaposleni imao dok je radio za poslodavca. Razlog plaćanja leži ne samo u tome da se plaća ćutanje bivšeg zaposlenog. Tačno je da će zaposleni biti odgovoran ako se zaposli kod drugog poslodavca suprotno ugovoru ili odredbi. Međutim glavna poenta jeste u tome da se na ovaj način onemogućava da osoba ostvaruje svoje pravo na rad, pravo da konkuršie na poslove i da bude zaposlena od strane drugih poslodavca. Na ovaj način se takođe obezbeđuje i socijalna sigurnost bivšeg zaposlenog kako bi se odvratio od traganja za zaposlenjem kod konkurencije.
Vrlo često u praksi postoji zabuna oko ugovora o konkurenciji i tkz. ugovora o poverljivosti. Poverljivost, odnosno čuvanje poslovne tajne isto kao i konkurencija jeste deo svakog ugovora o radu. Naravno, kada nije deo ugovora o radu može se posebno ugovoriti i to se dešava kod poslova kada se zaključuje npr. ugovor o delu, ugovor o autorskom pravu i slično gde vrlo često ta odredba nije deo samog ugovora već je izdvojena van glavnog ugovora. Suština zaštite poslovne tajne jeste da zaposleni ne otkrivaju trećim licima informacije koje imaju o svojoj kompaniji. Otkrivanje takvih informacija može dovesti do otkaza što je i otkazni razlog predviđen važećim Zakonom o radu.
Poverljivost pretpostavlja integraciju zaposlenog u sistem funkcionisanja u okviru kompanije. Bilo koja informacija koja dođe do trećih lica može imati uticaj na samu kompaniju što sa marketinške perspektive što u pogledu prilagođavanja konkurencije shodno dobijenim informacijama. Poverljivost nije nešto što se plaća. Ugovori o poverljivosti jesu ugovori i koji se zaključuju kada se npr. vrši interno testiranje nekog proizvoda. Zaposleni ili treće lice dobija priliku da testira proizvod koji nije na tržištu – pravo. Za to što ima priliku da testira taj proizvod pre svih drugih, dužan je da zadrži sve informacije za sebe – obaveza. U slučaju da otkrije trećim licima, može biti tužen ali pre svega biće mu onemogućeno da učestvuje u sličnim programima kompanije.
Ugovor o konkurenciji za razliku od ugovora o poverljivosti, odredbe, služi da obezbedi ćutanje, kupi socijalni mir dok je kod poverljivosti cilj da se obezbedi funkcionisanje usaglašenog narativa u pogledu funkcionisanja jedne kompanije i procesa. Kazne koje predviđa bilo koja odredba o poverljivosti ili sam ugovor su uvek ogromne – međutim od poslodavca najviše zavisi da kao lider vodi ostale i omogući nesmetano poslovanje gde se zaposleni poštuje za svoje znanje i rad.
Znanje je uvek na ceni, bez obzira na bilo koju odredbu ugovora i zajedno sa poverljivošću daje ključnu kombinaciju potrebnu u svakom poslovnom okruženju: Profesionalni integritet.
Autor: Nikola Stojić
