OLUJA ISTINE

PROLOG: (Realistična priča). U selu je čovek izvršio samoubistvo vešanjem. Po običaju, okupili se meštni u kući tragično preminulog i, uz rakiju koju služe komšije i rođaci, zadenuli priču. Jedni govore kako je bahato živeo, imao pregršt para, a retko bio trezan. Drugi napominju svađu s decom i suprugom, kada su saznali da ima ljubavnicu, kojoj je tobož kupio stan. Pominje se i veza sa sumnjivim osobama i nekakvo reketiranje. Neko napomenu da to nije prvi slučaj u porodici pokojnika da neko digne ruku na sebe.  Kada jedan od prisutnih iznese sumnju da je možda pokojnik ubijen pa obešen, kako bi izgledalo kao samoubistvo, starina koji sluša priče prekinu ih rečima – dosta, zar vas nije sramota, čovek se ni o(h)ladio nije, te zaključi – istina će u grob otići. Šta je istina o uzroku samoubistva?

ISTINA

Istina je jedna, ali postoje različita viđenja objektivne stvarnosti. Ova prinicipijelna izreka zahteva kraću anaizu.

Do koje mere smo u stanju da adekvatno upoznamo stvarnost onakvu kakva objektivno postoji, nezavisno od nas, naše svesti i naših htenja? Ovo je pravo pitanje u traganju za odgovorom šta je uzrok smoubistva, u našem primeru, ali i u poimanju objektivne stvarnosti u opštem smislu.

Na koji način ljudi nešto saznaju (spoznaju objektivnu stvarnost)? Nauka kaže da to čine čulno (opažanje), razumom (povezivanje čulnog sa prethonim saznanjima) i intuitivno. U skladu s načinima spoznaje, postavlja se pitaje – ŠTA JE ISTINA?

Naime, čulna spoznaja može da vara. Na primer, štap porinut u vodu, zbog prelamanja svetslosti, izgleda kao prebijen, a on je u stvari ostao prav, kao i pre utapanja u vodu. Ali, razum nas uverava da je štap prav. S druge strane, razumno povezane iskustvene spoznaje i mišljenje, mogu da odvedu na sasvim drugu stranu od prave istine o objektivnoj stvarnosti, jer je zaključivanje zasnovano na pogrešnim premisama. Na kraju, intuicija može, pak, da odvede na zdravorazumski pristup istini.

Principijelno, poimanje istine vezuje se za Atistotelov stav da je istina ono saznanje koje odgovara (korespondira) stvarnosti. Od Aristotela, u nauci se razvilo nekoliko teorija istine, koje se imenuju kao: teorija korespondentnosti; teorija evidentnosti; teorija koherentnosti; teorija verifikacije i tzv. dijalektička ili integralna teorija.

Teorija korespondentnosti: Istina je odgovaranje (korespondentnost, adekvatnost) jedne tvrdnje stvarnosti;

Teorija evidentnoti: Istinama se smatraju oni iskazi koji su praćeni našim osecanjem neposredne očevidnosti, (izvesnosti, evidentnosti);

Teorija koherentnosti: Jedno tvrđenje je istinito kad se slaže sa svim ranije prihvaćenim tvrđenjima, dakle, kad pripada skladnom sistemu u kome nigde nema unutrašnje protivrečnosti;

Teorija verifikacije: Da bi se jedno tvrđenje moglo smatrati istinitim ono mora biti iskustveno provereno;

Integralna teorija istine polazi od tri uslova korespondentnosti iskaza (tvrdnje) i stvarnosti: 1) Tvrdnja mora biti nedvosmisleno forumulisana, 2) Tvrdnja mora biti teorijski potkrepljena i 3) Tvrdnja mora biti iskustveno dokaziva. Na osnovu tih preduslova, integrlna teorija OBJAŠNJAVA da ISTINIT ISKAZ:

  • slaže sa prethodnim znanjima,
  • slaže sa novim iskustvenim podacima,
  • da na osnovu njega možemo da uspešno prakticno delujemo i
  • da redovno dobijemo očekivane rezultate.

Da li nam je kraća teorijska rasprava pomogla da odgonetnemo: šta je istina o uzroku samoubistva? Verovatno ne. Zašto ne? Pa zato što je istina jedna, a postoje različita viđenja stvarnosti (brainstorming – oluja ideja)!

Probajmo “okolo”.

  1. a) Vladika Nikolj Velimirović poodavno poruči: Svaki čovek u životu vodi tri borbe: 1) borbu s prirodom, 2) borbu s drugim ljudima i 3) borbu sa samim sobom. U borbi s prirodom, čovek zapravo uviđa koliko je mali. U borbu s drugim ljudima, čovek, najčešće, ulazi zbog prirode. Najteža je borba sa samim sobom, koja neretko dovodi do frustracija.
  2. b) Šta je uzrok neke pojave? Akademik Mihajlo Marković, na bazi priznatih teorija nauke i filosofije, zaključi: Svaka pojava koja delom ili u celini proizvodi neku drugu pojavu jeste njen uslov. Postoje dovoljni, neophodni i efektivno odredjujući (činioci) uslovi. U preseku tih uslova nastaje uzrok date pojave. Uzrok nije isto što i povod.

UZROK?

Izuzetno je razuđena teorija nauke o uzročnosti i odnosu uzroka i efekta (posledice). Mi smo uzeli za primer (akdemik Marković) samo jedno upročšćeno preneto viđenje. Poznato je da se u nauci uzročnost različito poima u tzv. fizičkom, organskom, teleološkom, psihološkom i drugim oblastima kauzaliteta.

Uzrok, ono što vodi do nastupanja drugoga događaja (uslova, delovanja, stanja stvari), posledice. Grčki izraz ἀίτιον izvorno proizilazi iz moralno-pravne upotrebe, gde je prvobitno značio odgovornost. Današnje značenje izraz je dobio u grčkoj istoriografiji i medicini, gde se raspravljalo o tom što je uzrok neke bolesti. Po Aristotelu, uzrok se iskazuje na četiri načina: (a) »ono od čega je« neka stvar, tj. materija, građa – kip je, na primer, od bronze; (b) oblik neke stvari, što u većini primera ne smemo razumeti kao spoljašnji oblik nego kao unutrašnje bivstvo stvari; (c) svrha, cilj, »ono zbog čega jeste« neka stvar (τέλος); (d) ono »odakle je prvi početak promene«, posledični, delujući, proizvodni uzrok. U latinskoj terminologiji to su causa formalis, causa finalis, causa materialis i causa efficiens. Između uzroka i posledice postoji prostorno-vremenska neprekinutost (contiguity), uzrok u vremenu prethodi posledici (priority), posledica sledi nakon svog uzroka (succession). Treći je vid uzročnog odnosa nužna veza (necessary connection); on se nalazi u ljudskom duhu, koji na osnovu iskustva stalnih povezanosti (constant conjunction) između uzroka i posledice povezuje određeni uzrok s određenom posledicom. Za  Kanta, načelo uzročnosti sintetičko je načelo a priori i kao takvo temeljni zakon čistog uma, ono tek omogućuje iskustvo kao iskustvo. Prema drugoj »analogiji iskustva«, sve promene događaju se po zakonu povezanosti uzroka i posledice.

U našem primeru s početka priče mi govorimo o dve (tri) vrste uzroka.

Primarna vrsta uzroka jeste odgovor na pitanje – zašto se čovek obesio? (Istraga je odagnala sumnje da je ubijen, pa obešen). Šta je bilo dovoljno, ili neophodno, ili efektivno određujuće, a šta “jezičak na vagi” (povod) da podigne ruku na sebe?;

Druga vrsta uzroka jeste odgovor na pitanje: šta je učesnike u razgovoru nagnalo da iznesu svoje viđenje “uzroka” samoubistva?, i

Treća grupa uzroka jeste odgovor na pitanje: šta je starinu nateralo da ućutka raspravu o “uzrocima” samoubistva, rečima: istina će u grob otići.

Bez šire rasprave o navedenim tri vrste uzroka, o primarnom uzroku mogli bismo “blizu istini” da zaključimo: Istina je u grob otišla, jer samo pokojnik “zna” zašto je digao ruku na sebe.

„OLUJA“

FOTO: PRINTSCREEN/RTS

Dan posle objavljivanja ove kolumne u Hrvatskoj (Knin) će se obeležavati 25. godišnica „pobede u domovinskom ratu i dana domovinske zahvalnosti“, šire poznato kao „Oluja“. „Buru“ u medijima (javnosti) u Srbiji podigla je vest da će predstavnik srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj i novoizabrani potpredsednik Vlade Hravtske (Boris Milošević) prisustvovati tom događaju. Šta je istina o prisustvu gospodina Miloševića na ceremoniji u Kninu?

Možemo li pomoću prethodno navedena tri principa doći do odgovora (istine)?

Nedvosmislena formulisanost: Prisustvo gospodina Borisa Miloševića ceremoniji obeležavanja „Oluje“u Kninu.

Teorijska potkrepljenost: Od kraja rata u Hrvatskoj (1995) obeležava se operacija „Oluja“. Do sada predstavnici srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj, iako su participirali u vlasti, nisu prisustvovali ceremoniji obeležavanja „Oluje“. Lider Srba u Hrvatskoj (Pupovac) ističe da Milošević „preuzima odgovornost“ za građenje mostova u budućnosti, a da, svakako, ne ide u Knin da „uveliča“ zločin nad Srbima. Tu konstataciju Pupovac pojačava rečima da će potpredsednik hrvatske Vlade i ministar odbrane (Medved) prisustvovati pomenu stradalim Srbima u selu Grubori, (to je najavio premijer Plenković), takođe iz vremena „Oluje“. Pupovac pominje čak i  da mu je predsednik Hrvatske Milanović rekao da će prisustvovati događaju u Gruborima. Takođe, na dan kada će se u Srbiji obeležiti tragedija Srba u „Oluji“, Pupovac će biti u Dvoru na Uni, a ne u Srbiji. Sam Boris Milošević, kome su oca prisilno mobilisali u HV, a baku ubili baš u „Oluji“, o odlasku u Knin je izjavio: „ Ova vlada može da garantuje smanjenje tenzija u društvu. Dosadašnji vladajući narativi i kod Srba i Hrvata išli su na razdvajanje. Moj odlazak ili neodlazak u Knin za mnoge će značiti grešku. Za većinu Srba ‘Oluja’ je traumatično iskustvo… Da u Knin ide „otvorena srca”, iskreno, s nadom da ova Vlada može napraviti taj „tako važan korak, korak prema budućnosti, boljem društvu, društvu razumevanja, poštovanja i tolerancije i da možemo izaći iz rovova u kojima smo ukopani .

Preovladavajući odnos javnosti u Srbiji prema odlasku Miloševića u Knin je izrazito negativan. Političari, istoričari, anlitičari, mediji u Srbiji šestoko kritikuju najavljeni odlazak Miloševića na obeležavanje “Oluje”. Narativ koji se koristi je razuđen, ali se svodi na to da Milošević čini grešku i da je njegov potez nepromišljen i neprihvatljiv, jer minimizira hrvatski zločin, koji se imenuje kao etničko čišćenje i genocid nad Srbima. Uglavnom, u Srbiji se ističe da se odnos prema Srbima u Hrvatskoj neće promeniti na bolje, naprotiv.

Iskustvena proverljivost: U “Oluji” je iz Hrvatske prognano oko 200.000 Srba, a od početka rata (1991) oko 550.000. Jedan analitičar u komentaru odlaska Miloševića u Knin, napravi paralelu izmedju vuka (Hrtavtska) i ovaca (Srbi u Hrvatskoj), rečima: vuk uvek pojede ovcu (Borisav Milošević) koja se izdvoji iz stada. Mnogi pokazatelji o stanju Srba u Hrvatskoj nakon “Oluje” 1995. godine, ukazuju na to da se taj položaj ne poboljšava. Povratak izgnanih, podaci o nestalima, povraćaj i pravo na imovinu, stalni antisrpski ispadi na raznim manifestacijama u Hrvatskoj, povratak ustaškog pozdrava “za dom spremni”,do političkih gloženja, kako sa srpskom nacionalnom manjinom u Hrvatskoj, tako i sa vlastima u Srbiji. Nekoliko susreta predsednika Srbije i Hrvatske (Tadić-Josipović, Vučić-Grabar Kitarović) je organizovano kao simboličan pokušaj stišavanja tenzija, rešavanja spornih pitanja i normalizacije odnosa Srbije i Hrvatske (Srba i Hrvata). Ako je uopšte primereno porediti položaj srpske manjine u Hrvatskoj i Hrvatske u Srbiji, nedvosmisleno se može dokazati da Srbija izrazito prednjači u zadovoljenju prava hrvatske nacionalne manjine u Srbiji, u odnosu na poteze hrvatskih vlasti prema srpaskoj nacionalnoj manjini u lijepoj njihovoj.

Dakle, o odlasku Miloševića (neki prave čak i koincidenciju prezimena) u Knin postoje najmanje tri vrste uzroka (viđenja stvarnosti). Prvo, hrvatska vlast, pod plaštom povratka poverenja među Srbima i Hrvatima, u tom činu vidi jedan od načina za minimiziranje zločina nad Srbima u “Oluji”. Tako, bivša hrvatska premijerka Jadranka Kosor čak izričito zahteva da Milošević “prizna” da u “Oluji” nije bilo zločina, jer “Hag je rekao svoje”. S druge strane, premijer Hrvatske (Plenković) najavljuje odlazak ministra odbrane (Medved) na obeležavanje stradanja Srba u “Oluji” (selo Grubori). Drugo,  srpska strana, više u Srbiji nego u Hrvatskoj, u tom činu vidi potpuno nepromišljen i neprihvatljiv (za Srbiju i Srbe) potez pojedinca – Milošević. Sam Milošević je rekao zašto ide u Knin na obeležavanje “Oluje”, pa mu se može ili ne može verovati. BRAINSTORMING!

Dođosmo li do ISTINE o odlasku gospodina Borisa Miloševića na obeležavanje „Oluje“ u Knin. Verovatno ne. Zašto? Istina je jedna, ali postoje različita viđenja stvarnosti. Možda Milošević (Boris) i ne ode u Knin na obeležavanje (veličanje) „Oluje“? Daj Bože! Oluja istine mora da bude jača od „Oluje“, jer ako to nije tako, šta će nam istina.

RAZGOVORI BEOGRADA I PRIŠTINE

Pregovori Beograda i Pristine. Foto EU

Nakon 20 meseci nastavljeni su prekinuti razgovori Beograda i Prištine o tzv. Sporazumu o normlizaciji odnosa koji treba da ima pravne posledice i da budei prihvaćen (verifikovan) sa obe strane, uz monitoring EU.

Šta je istina o razgovorima Beograda i Prištine? O čemu se tu, zapravo, razgovara? O tome nas, koliko smatraju za potrebno ili smeju u skladu s protokolom, obaveste protagonisti „razgovora“, srpski, albanski i evropski učesnici.

Nedvosmislena formulisanost: Na samom početku dolaska do istine zapadamo u nedoumicu – radi li se, ali stvrno, o razgovorima i šta podrazumeva Sporazum o normalizaciji odnosa, koji će imati pravno obavezujuće dejstvo, a prihvatiće ga i potpisati strane u razgovorima? Dakle, sama činjenica da se, de iure, pod monitoringom EU obavljaju nekakvi razgovori predstavnika Srbije i Kosova, ne daje nam solidnu polaznu osnovu za dolazak do istine o tim razgovorima, jer niko pouzdano ne zna: šta treba da obuhvati pravno-obavezjući sporazum i ko će taj sporazum da potpiše (dve države ili Srbija i teritorija Kosovo, ili…). Nejasno je, s međunarodno pravnog aspekta posmatrano, kako to da nezavisna i samostalna država razgovara sa svojim teritorijalnim delom. Otuda, brojna su viđenja „razgovora“: Po jednima, reč je o dolasku do međusobnog priznavanja dve nezavisne države: Srbija i Kosovo. Po drugima, reč je o kompromisu do koga strane u razgovorima treba da dođu, po principu da svaka strana „dobije i izgubi“. Po trećima, reč je o kupovini vremena za neke bolje uslove sopstvene pregovaračke poziije. Po entima, na sceni je još jedan od primera nemoći međuarodne zajednice i slika stanja u međunarodnim odnosima, te (naizgled neozbiljno), u pitanju je „međunarodni rijaliti šou“.

Teorijska potkrepljenost: Razgovori strana u sukobu (pogotovo nakon sukoba) jesu istorijska činjenica, kako u svetu, tako i na našim prostorima. Takođe, nije nepoznato da se ti razgovori odvijaju pod monitoringom neke treće strane, ovoga puta EU. Razgovori Beograda i Prištine inicirani su Rezolucijom GS UN, kojom je pitanje Kosova „prebačeno“ u nadležnost EU. Geneza razgovora Beograda i Prištine, pod monitoringom EU, imala je nekoliko faza, među kojima je jedna od značajnijih sklapanje Briselskog sporazuma 2013. godine (Prvi sporazum o principim koji regulišu normalizaciju odnosa).  Zašto je samo za ovaj sporazum ekspliitno stavljena odrednica „pravno obavezujući“ (a nije na primer izmedju Grčke i Makedonije oko imena – „Prespanski sporazum“)?, to je velika dilema među ekspertima, ali i u najširoj javnosti…

Iskustvena proverljivost: Kako se iskustveno može proveriti ono što nije jasno formulisano i što nema valjanu teorijsku podlogu? Navedeno pitanje dodatnu zamagljuju činjenice i dileme koje je dosadašnji tok „razgovora“ iznjedrio, a koje se samo taksativno navode:

– da li će se i na koji način „razgovori“ vratiti u UN, jer je Savet bezbednosti doneo Rezoluciju 1244,

– EU, kao monitoring razgovora“, je u više navrata pokazivala svoju nemoć da razgovore „privede kraju“, ako se uopšte zna šta je kraj tih razgovora,

– kako to EU može „nepristrasno“ da vodi razgovore kad je najveći broj njenih članica, posebno vodeće zemlje, već priznao jednostrano proklamovanu nezavisnost Kosova,

– ako su UN „predale štafetu“ EU da vodi razgovore, šta znači direktno uplitanje SAD u te razgovore, pogotovo kad se zna da je: 1) Amerika glasala za rezoluciju o prebacivanju pitanja Kosova u nadležnost EU i 2) Amerika je priznala jednostrano proklamovanu nezavisnost Kosova,

– kako se to uopšte vode razgovori ako jedna strana (Priština), do sada, nema nameru da ispuni obaveze iz sporazma koji je potpisala (Briselski sporazum – Zajednica srpskih opština),

– šta znače „step by step“ razgovori (insistiranje srpske strane), ako su „krajnja rešenja“: 1) nezavisno Kosovo priznato od Srbije (Priština) i 2) nepriznavanje nezavisnosti Kosova ni po koju cenu (Beograd).

Dođosmo li do istine o „razgovorima“ Beograda i Prištine pod monitoringom EU? Svakako da ne. Zašto? Pa zato što „ne znamo“ o čemu se razgovara. BRAINSTORMING!

 

EPILOG

Naučna teorija u sve sumnja dok se primenom naučnih metoda ne dokaže tvrdnja – istina. Praksa je druga strana medalje i sa teorijom treba da čini jedinstvo. Nažalost, ma koliko praksa bez teorije bila pucanje bez nišanjnja, „realnost“ (politika, interesi) zna da „baci pod noge“ svaki pokušaj, a kamo li naučni napredak u istraživanju neke pojave i dolasku do istine.

Istina je jedna, ali postoje različita viđenja stvarnosti.

Pobednik piše istoriju koja postaje „istina“ za pokoljenja, dok se drugačije ne dokaže, odnosno dok ne dođe novi pobednik. Tako, „istina se valja“ od pobednika do pobednika.

Ćutanje je zlato, pogotovo kad si u pravu. Istina boli! Kome treba istina? Koliko puta je istina u grob otišla?

Ma koliko laži (tzv. poluistine) prividno rešavale neku situaciju, dugoročno posmatrano, svet mora na istini da se razvija. Ništa ne uspeva kao uspeh. Doći do istine, jeste težak put, jer vreme istine i vreme dogđaja o kom se govori, nisu ista vremena.

Onaj ko govori istinu, za razliku od onog koji laže, ne mora da piše šta je rekao, jer istina postoji, a izmišljati se može samo laž.                                       

Oluja istine, jača je od oružja svakog, pa i od „Oluje“. Kad – tad!

Prof.dr Božidar Forca

More Stories
BUNKERI – ZAŠTITA NAD GLAVOM