PROLOG: U nekoliko prethodnih kolumni dotakao sam se seoske slave u mom rodnom selu Obrovac, koja se odvija na dan Sv Pantelejmona, 9. avgusta svake godine, a koju zovemo Pantelija. Pantelija je spoj narodnih običaja, crkvenih obreda i paganskog doživljaja. Centralna crkvena aktivnost odvija se 9. i 10.avgusta u porti Srpske pravoslavne crkve. Neizbežni sadržaj slave su dzidza-bidza prodavci (mamioci para), ringišpil i svakojake igre za decu. Mladi su na dan Pantelije, obično, organizovali igranku. Ko gde god u svetu ima nekoga, na taj dan ga dočekuje. Ruke trljaju vlsnici stalnih i privremenih kafan(čina). Selo na dan Pantelije udvostruči svoje brojno stanje.
PANTELIJA U DOBA KOMUNE
Dakle, Pantelija je nastala pre komunizma i ima dugu tradiciju. Ta tradicija se održava decenijama i ima svoju sinusoidu. Prvi deo priče vezan je za „procvat“ komunizma osamdesetih godina prošlog veka.
Između svih napred navedenih aktivnosti na dan Pantelije, za omladinu našeg sela je vrlo značajna aktivnost – igrnka, koju smo organizovali u dvorištu osnovne škole. Na igranci bi se okupilo i po nekoliko hiljada mladih, a gosti su bili poznati narodnjaci i zabavnjaci (samo neke da navedem: Miki Jevremović, Boba Stefanović, Lola Novaković, Dragan Antić, Minja i Saša Subota, Lepa Lukić, Silvana Armenulić, Nedeljko Bilkić…). Svakako, današnja omladina se nekih od navedenih, možda, ne seća. Bila je to prilika da omladina sela sakupi pozamašnu svotu novca. Taj novac je koršćem za potrebe omladine, izmedju ostalog tako smo opremili naš muzički sastav „Akvile“.
Godine 1974, bio sam 3. razred gimnazije u Bačkoj Palanci. Svi su me poznavali kao odličnog đaka (Vukovac u selu, đak generacije), dugokosog (takva moda bila) golobradog mladića, u riflama i vijetnamki (opet moda). S obzirom da sam navijao za Zvezdu, nisam imao mnogo oponenata. Te godine, bio sam sekretar Omladine u svom selu.
Predsednik Saveza komunista u selu bio je moj nekadašnji razredni staršina iz osnove škole (pokoj mu duši). Pouzdano znam da me je cenio, pa i voleo i kao đaka i kao omladinca. S obzirom da je te godine tragično preminuo predsednik seoske omladine, predsednik SK me pozva u Mesnu zajednicu radi „ozbiljnog“ saopštenja.
Božidare, luče moje, poče predsednik. Ti znaš da je svake godine do sada osnovna škola ustupala svoje dvorište za igranke na dan Pantelije. Ove godine, Partija je „odlučila“ da raskrsti sa religijom. Nećemo vam dozvoliti da igranku oragnizujete u dvorištu osnovne škole. Takođe, glavna seoska slava više neće biti Pantelija, već 4. jul (Dan ustanka u Srbiji, prim.autora).
Bio sam zgranut. Izuzetno sam cenio svog razrednog starešinu (ne samo ja), ali, u igranci nisam video nikakvu religiju, već uprao ono što sam opiso – da se omladina zabavi, a i zaradi koji potreban dinar.
Odmah nakon sastanka sa predsednikom SK, sazvao sam Predsedništvo omladine. Izneo sam problem i rekao da razmislimo dan – dva i zakazao novu sednicu za tri dana, te da dođemo s predlozima. Ono što sledi, gotovo je neverovatna priča.
Za tri dana kad sam zakazao sednicu Predsedništva omladine, na istu su došli seoski pop i vlasnik „kafane na kraj sela“, čuveni Čika. Gospodin popa mi reče: Organizujte igranku u porti crkve. Mani se pope, odgovorih, nismo Katolici, a nije do toga došlo. Tako smo odbili tu „varijantu“. Čika, ko čika: Deco moja, čuo sam šta vam radidu ovi komunisti. Evo, ja sam betoniro dvorište ispred kafane i tamo ću praviti veselje, a vi koristite veliku salu. Pa, bogati, mladi treba da se zabavljadu.
Posle dužeg većanja, a nemjući drugu varijantu, prihvatili smo predlog Čike. Igranka je održana u velikoj sali bivše kafane. Omladine je bio buljuk, kao i svake godine. Zaradili smo solidne pare. Kupili instrumente našim „Akvilama“, a ja sam osvanuo u „Nedeljnim novinama“, kao mladi disident.
Prva kazna koj je usledila bilo je to da je već postojeći predog da postanem član Partije (SK), od strane Komiteta, jednoglasno „poništen“. Tako, sačekaću Vojnu akademiju, koju sam upisao posle Gimnazije, da postanem član Partije. Bio sam, bez lažne skromnosti i bilo kog drugog narativa, odani član Partije…Takva je moda bila.
PANTELIJA U DOBA KORONE
Pantelija se, na svu sreću, održala do dana današnjih. Običaj je jači od zakona (partije). Odnosno, proporcionalno razbijanju komunizma, rastao je (vraćao se) ugled Crkve i religije. Ono što mi se nije svidelo, to je činjenica da su nekdašnje najveće „komunjare“ postali toliki vernici da se opisati ne može.
Voleo sam Panteliju, ali u njoj nisam gledao religiju, već upravo OBIČAJ. Nisam postao „veliki vernik“, iako se SK, kao jedina partija kojoj sam pripadao – raspala. Moj otac kao odani član SK nije slavio. Ja slavim kućnu slavu (moj deda) – Sv. Jovan i u tom vidim tradiciju i običaj, odnosno pripadanje pravoslvnoj veri, a ne sebe kao „velikog vernika“.
Za svaku Panteliju dolazim na selo, ma gde da sam bio na dužnosti. Gledao sam „nove klince“ kako organizuju vanreligijske aktivnosti. Ključ – napiti se i makljaža između zvezdaša i partizanovaca, lala i bosanaca, radikala i ostalih. Povod je lako bilo naći. Ishod: osim odlaska u Crkvu, ozbiljan svet u selu Panteliju obavlja kod kuće, sa svojom porodicom i gostima. Ujutro, do 10 sati, bake i deke odvedu unučad i upale sveće u Crkvi, pa kod dzidza-bidza trgovaca, pokupuju igračke, dva tri kruga na ringišpilu i kući. Tako radim i ja nekoliko godina, od kada sam postao deko. Selo je puno „stranaca“, ugašenih pogleda, bukača i manipulanata. Panteliji se sve manje raduju i vlasnici kafana (a i broj im se smanjio), jer ne znaju hoće li veći biti prihod od prodaje ili rashod kao posledica masovnih tuča.
Tuča je postala običaj.
Ove godine, umesto Partije, pred Panteliju se isprečila korona. Gledam, popa popravlja ogradu na kući, lepo, uređuje se crkvena porta, divno, žene kreče kuće, sređuju se dvorišta, kolju prasići i jagnjići. Ali, sve se radi u tišini i s maskom, ne oseća se eho Pantelije, izgleda kao po inerciji. Kafedzije su na muci, hoće li biti omogućeno okupljanje u kafanama i dokle će biti dozvoljeno. Jedino niko ne sprema igranku.
EPILOG
Sve je isto, samo igranke nema. Umesto igranke, u toku su igre. Samo, u pitnju su neke druge. Na selu se sve vidi, ljudi se odlično međusobno poznaju. Zna se ko je kosio, ko vodu nosio. Danas mnogi nose partijsku vodu, ali ne SK, već neku drugu, a benefiti su veći od onih koje su kosci imali. Neki drugi nose neku drugu vodu, pa tako najimućniji postaju „inkogniti“, među kojima prednjače pripadnici Roma (ništa protiv pravih Roma). Više od igre…
Ne učestvujem ni u košenju ni vode nošenju. Gajim cveće, obrađujem baštu i, umesto sumnjivih igara, s rođacima i prijateljima igram karte. Iako me većina zove generale i profesore, opet sam, za neke – disident.
Prof.dr Božidar Forca
