POVRATAK

Prolazi leto (kod mene na selu, kad prodje Pantelija – 9.avgust, gotovo je leto). Ceo svet, pa i mi kao njegov deo, zakovani smo u korona dobu. Čini se da sve što nije vezano za koronu, kao da ni bitno nije. Ipak, iako nikuda nismo otišli, imamo osećaj kao da se odnekuda vraćamo. Kao da očekujemo novi početak, sve nas nešto žulja, svi nešto priželjkujemo, nečemu se nadamo, a nikako da to nešto definišemo. Kada je svet u pitanju, tu sve znamo: Ameri čekaju izbore i „bockaju“ Kinu (Tajvan), Kinezi prave sisteme (jedna država, više sistema), Rusi prave rakete, a evo i vakcinu, EU (bez Ujedinjenog Kraljevstva) traži svoje mesto među velikima…komšijama krava još crkla nije. A mi, gde smo i kuda idemo?

PREMISA 1: Davno, u ono vreme, „služba“ ispituje osobu B šta zna o inkrimisanoj osobi A. Na pitanje – šta znate o osobi A, osoba B je odgovorila – ne znam ništa. Na „preformulisano pitanje“, osoba B je dala odgovor na 51 stranu gusto kucanog teksta.

PREMISA 2: Kao gimnazijalac 1975. godine, da bih pronašao literaturu za izradu maturskog rada, dođoh u Beograd. Beograd nisam poznavao, a ono što sam znao jeste – mnoge linije polaze sa Zelenog venca. Tako, u traganju za bibiliotekama, čitaonicama i drugim izvorima informacija, a kada ne znam gde sam i kuda dalje, ja se vratih na Zeleni venac…

GDE SMO?

Ja sam na selu. Samoizolacija supruge i mene traje od marta ove godine. Moja deca i unuci su u Beogradu. Prvi komšija (selo) je u prinudnoj samoizolaciji, jer mu je zet zaražen koronom, a on ga je vozio na pregled. Drugi komšija je u zatvoru (nije osoba B). Komšija s druge strane je preminuo (nije od korone, ali jeste u doba korone). Kažu da je predsednik opštine na kraćem odmoru. Ne znamo tačno gde je načelnik južno-bačkog okruga, a i što bi znali, kad pitanje nije preformulisano. Državni funkcioneri (tehnički i novoočekujući), kao i deo opozicije, izgleda da su u poodavno utvrđenim rovovima, a kopaju se i nove tranšeje (priča se da se neka opozicija udružila).

Mnogo teško pitanje, a samo smo trebali odgovoriti – znamo li gde smo, u fizičkom smislu posmatrano.

KUDA IDEMO?

Ja ne mrdam sa sela, dok ne moram (obaveze na fakultetu). Moji unuci će „verovatno“ u školu (prvi i treći razred osnovne), a mlađa ćerka s posla (otkaz „gazde“). Kad će komšija iz prinudne samoizolacije, verovatno za koji dan (kad istekne 14 dana), ali kuda će, ne znam. Kuda (i kada) će komšija iz zatvora, to tek ne znam. Jedino znam za komšiju s druge strane da mu je trajno određeno boravište, nažalost. Predsednik opštine, okruga, a tek funkcioneri…?

PREFORMULISANA PITANJA

Naš diskurs (nismo iznimka, ako je to uteha)  jeste dosta težak. Ne samo zbog toga što se svi razumemo u fudbal i vojsku (državu), nego što ne slušamo drugost. Preciznije, iako slušamo drugost, odmah mu nađemo mane. Tako, nedavno pročitah u jednom listu kako se jedan (ozbiljan) analitičar osvrće na analizu drugog (ozbiljnog) analitičara, spočitavajući mu da pogrešno koristi izraze „de iure“, „de facto“ i „realnost“. Kada malo bolje razmislimo, pa preformulisano pitanje i jeste, de iure i de facto-REALNOST!

GDE SMO?

De iure:

Ja sam penzinisani general koji je stalno zaposlen (radna knjižica) na jednom fakultetu kao profesor. Moje ćerke su u radnom odnosu. Jedna u stalnom-državnom (sa dva sina školarca), a jedna privremenom-privatnom (sa ćerkom od 2,5 godina). Moji unuci su đaci (mlađi od ove godine) na raspustu, a unuka Tara (2,5 godina), vrtićki podmladak je sa majkom u izunajmljenom stanu. Prvi komšija je penzioner (gasterbajter). Komšija do njega je u zatvoru. Komšija s druge strane u grobu. Predsednik opštine i okruga su u tehničkom mandatu. Funkcioneri (tehnički i očekujući) i deo opozicije u izborima stečenim pozicijama. A država: (n)i po Ustavu (n)i po Rezoluciji SB UN 1244 – ne znamo (de iure).

De facto:

Ja radim dodatno (fakultet), kako bih izdržavao ćerku koja nema stalan posao i podstanar je. Moje ćerke su na muci: starija, kako će početi školska godina, a mlađa, hoće li joj „gazda“ dati otkaz, nema stan, šta sa malom ćerkicom. Prvi komšija (gasterbajter), privatno (neprijavljeno) obavlja uslužnu delatnost (stolar) i u doba korone. Komšija do njega u zatvoru izdržava kaznu, a porodica „pajerom“ u Grčku na more. Komšija s druge strane u grobu, a porodica nikako da „na noge stane“ nakon njegove smrti. Pozicija je u očekivanju „novih pozicija“, a opozicija u nastojanju da destabilizuje poziciju. A država – sve je isto samo nas sve manje ima (što korona, što zapadna zvona), a njega (Kosova) nema.

Šta je naša realnost? Nije samo de iure, niti samo de facto, odnosno jeste i de iure i de facto. Kada bi nekog sa strane pitali, realnost, ili istina, bila bi nepobitna samo za komšiju koji je u grobu. Za sve ostalo treba „tumač“.

Šta/ko je tumač?

Tumač je istina, a ne priča (diskurs). Istina je informacija o realnosti. Istina je jedna ali postoje različita viđenja stvarnosti. Preovlađujuće viđenje stvarnosti, najčešće, jeste izvan nas. Ono je onakvo „kako neko kaže“ i, neretko, preformulisano. Stoga, preovlađujuće viđenje stvarnosti jeste nepotpuna informacija, a time i nepotpuna istina. Svaki ko iole pokuša da samoinicijativno dođe do realnosti (istine), dolazi u poziciju da odgovara na „preformulisana pitanja“. Jer, 1) de iure: Propise tumači onaj ko ih je doneo, a 2) de facto: Ko se to još drži propisa (POZNATA: Majku ti boziju, pa ne treba se drzati propisa k’o pijan plota…)

U sklopu utvrđivanja istine gde smo, pogledajmo malo de iure, de facto i preformulisano tumačenje naše realnosti, samo na opštim pitanjima države:

Dakle, GDE SMO? Ako, aproksimativno, prihvatimo istinitim sve što piše u prethodnoj tabeli, za uho i oko nam:

  1. Mnogo matematički zvuče de iure odredbe, ali takav je propis, suvoparan i otuđen od realnosti
  2. Žuljaju nas de facto stavovi, ali su takvi kakvi su
  3. Mnogo prijaju preformulisani stavovi, iako direktno ne odgovaraju na pitanje.

Da li je Zeleni venac što je nekada bio?

KUDA IDEMO?

De iure:

Po zakonu, još dve godine mogu da radim na privatnom fakultetu. Dalje…ne znam (i zakoni se menjaju, a i ne važe za sve isto). Moja starija ćerka nastavlja posao u državnoj firmi. Mlađa ćerka, najverovatnije, na biro rada. Unuci, najverovatnije u školske klupe, a unuka u vrtić (postoje i on-lajn varijante, odnosno bake i deke). Za komšije, ne znam, jedino je sigurno za onog u grobu. Predsednik opštine, okruga i druga pozicija, na nove pozicije – u skladu s zakonom. Opozicija ima pravo da se ljuti (izražava nezadovoljstvo), što znači da nezadovoljstvo može da iskzauje na zakonom dozvoljen način. A država u Evropsku uniju (samo – Koja država?).

De facto:

Stan (Beograd) u kojem živim sa starijom ćerkom i njenom porodicom postaje tesan za sve, a s obzirom da se bliži period penzije i sa privatnog fakulteta, najverovatnije ću u porodičnu kuću na selu. Starija ćerka ostaje u stanu i  na državnom poslu. Mlađa ćerka sa unukom podstanar, dok deko može da plaća kiriju i na biro rada, pa… Prvi komšija raširio privatni (neprijavljeni) biznis, verovatno neće odustati od njega (dok ide). Komšija iz zatvora verovatno na „slobodu“, a njegovi iz Grčke u Tunis, pa Maldivi, do skijaške sezone.  Jedino komšija s druge strane neće znati kako muku savladava njegova porodica. Predsednik opštine, okruga i druga pozicija, po već „utabanim stazama“ dobiće „zaslužene“ nove položaje. Opozicija će i dalje da srlja u sopstvenu propast, s obzirom da nema jasno utvrđen cilj, odnosno samo menja metode. A poznato je da ako nemate cilj, nećete doći do rešenja. Ako pogrešite metod, možete doći do rešenja, na teži način. A država stremi ka  davno „utvrđena“ 4 stuba spoljne politike, s papirnato (de iure, za sada u strategiji) proklamovanom vojnom neutralnošću i nepoznanicom zvanom Kosovo.

Po modelu „tumača“ i odnosa de iure, de facto i preformulisano, pogledajmo kuda idemo, na primeru opšteg aspekta države (onoga što državu čini):

Dakle, ZNAMO LI KUDA IDEMO? Neko možda i zna, ali ćuti,  jer – ćutanje je zlato, pogotovo kad si u pravu.

EPILOG

Pojedinačno posmatrano, odgovor na pitanje gde sam i kuda idem glasi – snaći ću se. Kad se odmaknemo od pojedinca, u porodicu, društvene zajednice do države (televizija), pitanja gde smo i kuda idemo prepliću se oko realnosti satkane od de iure, de facto i preformulisane stvarnosti. Tako, pojedinac protiv televizije ne može.

Da bismo iole bili ljudi i bar približno znali ili podrazumevali to gde smo i kuda idemo, ma kako glasio odgovor, moramo se VRATITI. Najgori odgovor je NE ZNAM.

Gde da se vratimo? U školske klupe prijatelji (svi na Zeleni venac).

Nikakva korona ne može da nas spreči da budemo ljudi. Da znamo da je A=A, B=B. Da je Parlament=Parlament, Da je Vlada=Vlada, Da je predsednik=predsednik. Ko kosi, a ko vodu nosi.

Inače, u suprotnom, ionako preformulisanu stvarnost niko nam ispraviti neće.

Prof.dr Božidar Forca

More Stories
Džihadističke vojske u zapadnoj Evropi – da li nam preti “libanizacija”?