Svedoci smo naglog industrijskog razvoja gde preduzeća i naselja egzistiraju u neposrednoj blizini pri čemu se ne poštuju zakonske norme i prostorni planovi, ovo za posledicu može imati oboljevanje stanovništva. Prva značajnija kontaminacija vezana za proizvodne pogone desila se u Italiji, tačnije u Sevesu, gradicu kraj Milana, 10.jula 1976.godine
U preduzećima za proizvodnju amonijaka, kao i u onima za njegovu preradu u azotnu kiselinu, amonijak je sastavni procesni deo prisutan u uslovima visokih tokova. Time bi mogli biti životno ugroženi proizvodni radnici, osoblje u preduzećima i lokalno stanovništvo. Stoga su mere zaštite i spasavanja jako važne kao i operativno vođenje proizvodnje i preduzeća projektnim i ostvarenim rešenjima višestrukog osiguranja. Hemijska industrija kao i sve industrijske aktivnosti predstavljaju jedan koeficijent rizika koji je promenjljiv u vemenu i prostoru. Ljudski životi i ogromna materijalna dobra su cena za propuste i zakasnele akcije zaštite i spasavanja .
ŠTA SE DOGODILO U SAVESU?
Prva značajnija kontaminacija vezana za proizvodne pogone desila se u Italiji, tačnije u Sevesu, gradicu kraj Milana, 10.jula 1976.godine. Tada je, usled pregorevanja reaktorskog kotla u hemijskoj fabrici ICEMESA kompanije Hofman la Ros, došlo do oslobađanja žute pare koja je bila prožeta sa možda najtoksičnijom supstancom koju je čovek do sada sintetisao – tetrahlordibenzoksin ( TCDD). Ono što ovu nesreću čini posebnom je to da su se posledice industrijske havarije po prvi put proširile izvan zidina fabrike, čime su ugroženi i ljudi iz neposredne okoline, pa su tako nastali problemi vezani za društveni i ekonomski opstanak tog područija.
Do havarije je došlo u subotu u popodnevnim časovima pred sam kraj radnog vremen, odnosno neposredno pre zatvaranja fabrike do narednog ponedeljka. Nažalost kompaniji –vlasnku hemijskih postrojenja bilo je potrebno dve nedelje da obavi analize kojima je ustanovljeno prisustvo dioksina u znatnim količinama . Tek posle toga je usledila evakuacija stanovnistva iz kontaminiranog područja. Posle evakuacije oko 700 stanovnika preduzeta je serija mera sa ciljem sprečavanja daljeg širenja dioksina. One su između ostalog obuhvatile ograđivanje kontaminiranog područja, ubijanje domaćih životinja i sitne divljači kao i sakupljanje i seču vegetacije. Evakuacija stanovništva predstavljala je jedan od najznačajnijih problema s obzirom da su mnoge porodice morale da napuste svoje domove. Neke kuće, udaljenije od mesta havarije odmah su dekontaminirane, dok su one u neposrednoj blizini fabrike i posle više godina ostale kontaminirane u znatnoj meri, pa je jedino rešenje bilo njihovo rušenje zajedno sa kompletnim sadržajem (namestaj,kucni aparati ,licni predmeti..).
Iako je ova mera znatno pogodila stanovništvo, daleko su značajnije bile posledice po zdravlje onih izloženih direktnom dejstvu oblaka. Delovanja dioksina javljaju se u obliku hlorakni koje us slične aknama adolescenata, s tom razlikom što ljudi izloženi dužem dejstvu ove hemikalije dobijaju akne na većoj površini tela i često se javlja potreba za njihovom hospitalizacijom. Odmah posle havarije, prijavljen je određeni broj slučajeva (dece i odraslih) sa ovim karakterističnim spoljnim manifestacijama koje se javljaju pri izloženosti niskim koncetracijama dioksina, dok se pri izloženost višim dozama javljaju teška oštećenja jetre i bubrega, zamor, a registrovani su i slučajevi depresije i razdrazljivosti. Obimna medicinska istraživanja su do marta 1977.godine obuhvatila oko 42 000 dece od kojih je suspektno bilo 600, da bi se do kraja iste godine broj onih sa hloraknama i oštećenim bubrezima i jetrom sveo na 134.
DEKONTAMINACIJA
U cilju saniranja posledica kontaminacije u Sevesu, formirana je međunarodna komisja sastavljena od stručnjaka iz Velike Britanije, Holandije, bivše SR Nemačke, Čehoslovacke i SAD. Odnosno stručnjaka iz zemalja koje su se u ranijem periodu već suočavale s udesima u svojim sredinam. U radu ove komisije se poseban doprinos očekivao od američkih stručnjaka koji su imali jedinstveno iskustvo u rasprostiranju ogromnih količina herbicida sa sadržajem dioksina u Vijetnamu.
Rezultat istraživanja pokazao je da je dioksin dospeo na dubinu od 25 do 30cm.
Skidanje površinskog sloja i njegovo spaljivanje u specijalnim uređajima, javio se kao primamljivo rešenje za dekontaminaciju. Međutim, podizanje takvog uređaja za spaljivanje drugih isto tako štetnih otpadaka iz čitave Italije bi zahtevalo velike finansije. Osim toga sakuplaljanje zemljišta bi samo po sebi predstavljalo naporan posao, a javio bi se i novi problem zbog ostataka nastalih spaljivanjem.
Konačno rešenje nađeno je u tome su iskopana dva ogromna kratera koji su bili obloženi glinom i prekriveni plastičnom masom, da bi kao takvi poslužili kao grobnica za sve ono sto je kontaminirano. U jedan od takvih kratera bačeno je oko 80 000 kubnih metara zemlje i otpadaka, a u drugi čak oko 150 000 kubnih metara.
Sam kotao za hemijske reakcije na čijim je zidovima ostala slepljena količina od oko 1kg dioksina dugo vremena je ostao nepotpuno demontiran. Skinute su samo neke cevi i instalacije koje su stavljene u plastične vreće, a vreće u plastičnu burad koja su premazana smolom Upravo ova burad u ukupnom broju od 41 , koja su sadrzavala oko 270 g dioksina izmešanog sa oko 25 t otpadaka zgure, sedam godina kanije pretila su političkom skandalu posto su tajanstveno, prešavši nekoliko državnih granica, pronađena u Anglikuru, malom frncuskom selu u pariskoj oblasti i to u napuštenoj zgradi klanice, omiljenog igrališta dece. (prof. Vladimir Jakovljević)
Ovaj primer proizvodnog pogona kao izvora kontaminacije ne sme nikada biti zaboravljen. Šira katastrofa je izbegnuta ali mnogobrojne posledice koje su nastupile po zdravlje ljudi, životnu sredinu i materijalna dobra nisu zanemarljive i uvek treba da nas opominju koliko treba da vodimo računa kada se radi o proizvodnji koja može da postane izvor kontaminacije.
Piše: Jasmina Andrić
Naslovna fotografija:Hulton Deutsch / Getty Images
