PARALELNI ŽIVOT

PROLOG: Koliko puta smo upitani, ili smo postavili pitanje nekome – kako si. Odgovor nije bio jednoznačan i, principijelno, zavisio je od odnosa sa onim kome je upućeno (ko nam je uputio) pitanje. Tako, među opštim odgovorima uobičajeni su: dobro, fala Bogu; nikako; onako; a šta da ti kažem…; nikad bolje (-, +). Tako, vremenom se iskristalisao stav – na pitanje kako si, odgovori – odlično. Prijateljima će biti drago, a oni drugi – neka crknu!

DOLAZAK i ODLAZAK

Trenutak kada ćemo doći na svet i od kojih roditelja jeste događaj mimo našeg bilo kakvog uticaja. Odlazak sa ovog sveta je neminovan, samo je pitanje kada i kako. Svi ćemo, jednog dana, na „onaj svet“, dakle nama pitanja da li ćemo, nego kada (i kako) ćemo. Nažalost, postoje osobe koje su same odlučile kada će napustiti ovozemaljski svet.

Između dolaska i odlaska teče ovozemaljski „život“ svake osobe. Da li postoji drugi život? Za nauku NE, za veru – ko veruje. Naše pitanje nije „drugi“, već paralelni život.

PARALELNOST

U matematičkom (geometrijskom smislu) posmatrano,  paralelnost se veže za teoriju Euklida, preciznije za njegov V postulat: Ako dve prave a i b u preseku sa trećom pravom c grade suprotne uglove čiji je zbir različit od zbira dva prava ugla, onda se prave a i b seku i to sa one strane sečice c sa koje je taj zbir manji od zbira dva prava ugla. Iako je Euklid ovaj postulat nazivao aksiomom (istina koja se ne dokazuje), ipak, brojni naučnici su pristupili postulatu kao teoremi i pokušali da je dokažu. Jedan od tih naučnika bio je Plejfer, čija aksioma glasi: Dve prave su paralelne ukoliko pripadaju istoj ravni i pri tom nemaju zajedničkih tačaka.

Prvi koji je značajnije posumnjao u V Euklidov postulat bio je poznati Karl Fridrih Gaus, ali se plašio da objavi svoje nalaze. Međutim, nezavisno jedan od drugog, ruski matematičar Nikolaj Ivanovič Lobačevski (1829) i mađarski Janoš Boljaj (1832), u početku nesvesno, ali i nezavisno jedan od drugog, razvili su novu – neeuklidsku geometriju. Ta dva matematičara, koji nisu znali za rad onog drugog i nikada se upoznali nisu, ipak, bili su povezani preko oca Janoša Boljaja, (Farkaš Boljaj) čiji je prijatelj (Martin Bartless) bio mentor Nikolaja Lobačevskog, na univerzitetu u Kazanju. Prijatelj oca Janoša Boljaja bio je i poznati Gaus. Tako ta teorija Lobačevskog (Lobačevski-Boljaj, ili Lobačevski-Boljaj-Gaus), imenovana je kao hiperbolička, (hipefrbolička ravan Lobačevskog – L2 i L3), a potirala je tvrdnje iz V Euklidovog postulata. Kasnije je, takođe poznati matematičar Poankaro, razvio novi model neeuklidske geometrije, koja je odudarala i od teorije (teorema) Lobačevskog.

Naizgled, izbor matematičkog (geometrijski) prikaz paralelnosti jeste diskutabilan, ako se pojmom paralelnosti pozabavimo u realnom (svakodnevnom) životu čoveka. Da li?

Paralelno, u smislu društvenih procesa, podrazumevaju se događaji koji nezavisno jedan od drugog teku istovremeno. „Dok su engleski kralj i lordovi jeli jagnjetinu prstima, srpski kralj i vlastela su koristili zlatne viljuške“. Ne slučajno odabran je prethodno navedeni MIT, zabeležen u brojnim „istorijskim“ predanjima.

Zašto smo odabrali baš navedeni mit? Da bismo pokazali svojevrsnu apsolutnu i relativnu odvojenost događaja i procesa koji, vremenski posmatrano, teku jednovremeno (paralelno). Ako, aproksimativno, pođemo od tvrdnje da postoji apsolutna i relativna odvojenost društvenih procesa i događaja, pokušajmo da ih identifikujemo i nađemo tačke razlikovanja i sličnsoti. Bezbroj je primera koje možemo upotrebiti za prethodno navedeno.

  1. Apsolutna odvojenost događaja: Na primer, Danka i ja smo obavili građansko venčanje i svadbu 04.08.1979. godine, kada je Teodoro Obiang Nguema Mbasogozbacio u krvavom vojnom udaru svog brutalnog strica  M. Nguemu i postao predsednik Ekvatorijalne Gvineje;
  2. Relativna odvojenost događaja: dana 4.avgusta 1995. godine Danka i ja smo došli na godišnji odmor u Kumbor (Crna Gora), kada su hrvatske vojne snage osvojile Knin, što se smatra završetkom operacije “Oluja”.

U prvom slučaju (a), što nije potrebno dokazivati, ama baš u nikakvu vezu se ne mogu dovoditi ni događaj ni ličnosti koje se pominju. U drugom slučaju (b) to nije tako. Naime, iako se događaji koji su opisani ne mogu dovoditi u vezu, ipak to nije apsolutna paralelnost. Naime, ja sam bio protiv odlaska na odmor bilo gde izvan rodnog sela, upravo zbog situacije u bivišim republikama (BiH i, posebno Hrvatska). Ovo i s razloga što sam bio aktivno vojno lice, a poznato je kako situacija u regionu može da utiče na podizanje borbene gotovosti u nas, što se kasnije i dogodilo. Tako, nakon samo dan-dva provedena na moru, supruga i ja smo se vratili kući.

Poseban aspekt paralelnosti

Poseban aspekt paralelnosti – paralelan život, odnosi se na jednu te istu osobu, kada pojavno i realno ti „životi“ nisu ni izbliza isti. Koliko puta smo pročitali ili čuli, ili se desilo u našoj blizini, da je suprug ubio suprugu (ili obrnuto), pa sebe, a slovili su za skladan par i niko, čak ni od najbližih, nije ni naslutiti mogao da do toga može da dođe. Možda (nejčešće) kao razlog navodi se ljubomora, iako se kasnije pojave i prateći elementi: teška ekonomska situacija, loši odnosi u porodici, deoba imanja, pa čak i pripadanje nekoj sekti…Najčešće, ipak, istina ode u grob.

Kako to ljudi žive paralelan život?

Odgovor na navedeno pitanje zahteva kraću elaboraciju od čega se sastoji život jedne „prosečne“ osobe. Atribut prosečan je teško definisati, zato poslužimo se primerom objavljenim u jednom časopisu – profil „prosečan Srbin“.

prosečan srbin, foto ras

Iako se mnogi ne bi složili da slika „verno“ prikazuje prosečnog Srbina, uzmimo da je tačna (statistika). Podaci na slici daju neke opšte parametre osobe za koju bi mnogi i te kako voleli da se odnosi na njih. Zašto, zato što je statistika „čudo“, koje istovremeno i dokazuje i negira.

Kažu da je Bog (ili Darvin) ovozemaljski život namestio na sredinu. Sve što štrči, bilo u plus ili minus, ne biva prihvatljivo. U Srba, pogotovo, plus (nečiji uspeh) na biva prihvaćen od okruženja, pogotovo bližnjeg. S druge strane, minus je sam po sebi neprihvatljiv za svaku osobu. Stoga, ne treba da čudi kada se kvalifikacija nekoga ili nečega, najčešće, iskazuje stavom – prosečan (đak u školi, radnik, rukovodilac, slikar, pisac…). Pri tome, obično, potrebna je vrlo široka elaboracija da se to „prosečan“ objasni.

I nadprosečni i prosečni, a pogotovo osobe u minusu (ispod proseka) vode paralelan život. Ovo s razloga što je Bog (Darvin) jedino pamet dobro raspodelio, niko se ne žali da mu nedostaje.

Nadprosečni i paralelan život

Nadprosečnost se nekako u vrlo sličnim dimenzijama meri u duhovnom i materijalnom smsilu. Uobičajeno, kaže se da u svakom društvu postoji do 5% nadprosečno inteligentnih, ali se taj postotak vezuje i za nadprosečno bogate, u materijalnom smislu. To, svakako, ne znači da su nadprosečno inteligentni, ujedno i nadprosečno bogati i obrnuto. Međutim, ne isrpljuje se lista nadprosečnih samo sa navedene dve kategorije osoba. U pozitivnom smislu posmatrano, u grupu nadprosečnih ulaze i posebno nadareni (talenti) i ostvareni u nauci, muzici, slikarstvu, sportu (od Tesle do Đokovića, ako gledamo samo noviju istoriju). Postoji jedna posebna grupa nadprosečnih, koju čine nosioci funkcija u društvenom i privatnom poslu. Ta grupa se može imenovati kao nadprosečno angažovani (aktuelni) i informisani. Neretko, ova grupa se poklapa sa nadprosečno bogatim u materijalnom smislu. S obzirom da se nalaze od mesne zajednice, preko opštine, privatnih i javnih preduzeća do funkcija na nivou pokrajine i države, broj im je nemoguće precizno utvrditi. U nas buja jedna posebna grupa nadprosečnih, koje možemo imenovati kao nadprosečno javno angažovani, među koje svrstavam estradu i likove rijaliti programa – lica sa ekrana.

Nadprosečno talentovani i inteligentni žive život ispred svog doba, zaokupirani su osnovnom delatnošću, dok običan život mimo njih teče i ne doita ih mnogo. Ponekad, kao što se prave Lobačevskog u neeuklidskoj ravni seku, ova grupacija „uđe“ u život običnih ljudi i, po pravilu, čudom ne može da se načudi kako i zašto se nešto zbiva. Tada, običan svet uočava kako su to ljudi kao i mi, koji imaju slične prohteve i, po pravilu, divimo im se.

Eksponirani i lica s ekrana tudje živote žive. Jedni su kao Mahatma Gandi, drugi kao Marks, Če Gevara, Rokfeler, Madona, Elvis Prisli… Sjaj kamera i zatamnjena stakla automobila im skraćuju vidno polje. Deo vremena koji su budni provode u nameštanju za kamere i automobile, a pogotovo za stajling. Vrlo često ne razlikuju ovcu od psa čuvara, ne znaju pošto su kukuruz i pšenica, a rado se sećaju pesama i nastupa Betovena i Šopena. Odnos njihove moći i uticaja upravo je proporcionalan medijskoj eksponiranosti, a vokabular lica s ekrana je takav da esperanto odlično poznaju, kao da su se tamo rodili.

Prosečni i paralelan život

Prosečni ne postoje, to je igra statistike. Međutim, kada bi klonirali prosečnu osobu, njen paralelni život bi se pretvorio u sinusoidu. Pikovi sinusoide su tačke kroz koje bi mogli da povučemo Euklidove paralelne prave prosečnih života, po principima: 1) nemam, a i da imam, otkuda mi i 2) nije mi žao što sam siromah, sve sam to stekao sa svojih 10 prstiju.

Ispodprosečni i paralelan život

Ispod tangente prosečnosti nalazi se ne mali broj ispodprosečnih. Taj broj se može do u nedogled klasifikovati na brojne podvrste, od fizičkog izgleda, materijalnog imovinskog stanja, do tzv. ugleda i ponašanja. Njihov život je formula 1/10+9/10, kako to zapisa jedan pesnik. Tako, 9/10 jednog života provedu u maštanju o onome što ne mogu biti ili postići, a 1/10 stvarnog života provode u frustracijama i odbrambenim mehanizmima, odnosno borbi sa onih 9/10.

Dve grupe bez paralelnog života

U idealnom modelu klasifikacije paralelnih života, možemo da prepoznamo dve grupe osoba koje takvim životom ne žive. Prva grupa su obični ljudi, a druga poslušnici.

Običan čovek (žena) jeste osoba prirodnog i na tradiciji zasnovanog integriteta, porodična, zadvoljna onim što ima, poštena i iskrena, ma kako te reči shvatili. Najčešće nisu članovi partije, ali ni preterani vernici. Odani su državi (patriote), a ne vođi, poštuju tradiciju svog naroda. Fine su naravi, ali ne oni što „nit smrde, nit mirišu“. Radni su i susretljivi, ali i zadovoljni malim, jer sreću čine male stvari. Sinonim za ovakve osobe jeste – narodni čovek. Dakle, za razliku od prosečne osobe, koju pravi statistika, običan čovek je realna osoba svakog (ne)vremena u kome trajemo. Danas se prepoznaju i po tome što ne gledaju „Zadrugu“ i „Parove“, jer nemaju vremena za paralelni život.

Poslušnici su posebna grupa (pri tome mnogo više od poimanja grupa kao 3-5 osoba) osoba, kojih ima u svim ranije nabrojanim kategorijama, ali se po tom – poslušan, izdvajaju. Njhov smisao života jeste – kako T(ata)G(azda)Š(ef) kaže. Oni i nemaju vremena da razmišljaju šta, kako, kada, gde, jer se to u poslušnost ne uklapa. Na njih se posebno odnosi ona narodna: Blago onom ko rano poludi, vas mu život u veselju prođe.

EPILOG

Iako o sebi, principijelno (ne narcisoidno) najlepše mislimo, ipak, nismo mi samo ono što mislimo da jesmo, nego i ono što drugi kažu. Pri tome, nije bitno šta kažu, već ko kaže. Paralelno je paralelno.

Stoga, umesto odgovora odlično sam, na pitanje kako ste, sve više je „isplativ“ odgovor – NIKAD BOLJE.

Paralelno je paralelno.

Prof.dr Božidar Forca

 

More Stories
NOVI BROJ ODBRANE I BEZBEDNOSTI