PROLOG: Moja tetka (majčina sestra) najveći deo života provela je u rodnom selu Bogdaši, optština Livno, BiH. Bila je udata za čuvenog „Ilijetinu“, nosilac Spomenice 1941. Imala je četvoro dece: tri sina i ćerku. Posle smrti supruga, ratni vihor u bivšoj SFRJ raspršio je porodicu na sve strane. Jedan sin je ostao u BiH (Banja Luka), drugi otišao poslom u Sloveniju, treći je u Srbiji, a ćerka u Engleskoj (otišla pre rata). Poslednje dane svog života tetka je provela u Srbiji, kod snaje od sina koji je na radu u Sloveniji, a rastao se sa suprugom. Kada je preminula, oproštajni govor sam joj održao ja, jer me je volela. Osnovna nit poslednjeg pozdrava s mojom tetkom bila je da: ljudi žive kako hoće, mogu i moraju.
Kada je u pitanju život običnog čoveka (ne prosečnog, jer ne postoji prosečan čovek), ne treba mnogo mudrosti da se složimo oko toga da: 1) malo je onih koji žive – kako hoće, 2) najviše onih – kako može, 3) ali sve više onih – kako mora. Da ne bi puno mudrovali da li su navedene konstatacije tačne, uzmimo samo period korona virusa od januara (u nas od marta) na ovamo. Tri aspekta života, pojedinačno posmatrano, svakodnevno se smenjuju. Medjutim, moto ovog teksta jeste da se ceo život pojedinca, porodice, šire društvene zajednice može generalizovati u jedan od navedenih aspekata.
Iako svakodnevni život potvrdjuje moje reči na tetkinom grobu, ipak, izvorno posmatrano to sam „pozajmio“ od davnih vremena i dela Tukidida (Peloponeski rat). U ovom delu Tukidid se priseća primera samovolje i dominacije Atinjana nad narodom sa ostrva Melos, 416 godine p. n. e. Narod ovog ostrva je ostao neutralan u sukobu između Atine i Sparte, ali to nije bilo dovoljno Atinjanima. Stoga su Atinjani odlučili da će ovo ostrvo stupiti sa njima u savez uz primenu sile ako je neophodno. Uslovi koji su narodu sa Melosa ponuđeni bili su da moraju da uđu u savez i da pri tom moraju da plaćaju ogroman danak. Alternativa je bila da budu uništeni. Narod Melosa je protestovao protiv ovakvog zahteva ocenjujući ga kao nepravedan i protiv bogova. Rekli su im da se ovakvo zlodelo mora vratiti svom počiniocu na kraju. Delegacija iz Atine je poslala ovakav odgovor: „Ono što je ispravno mogu da dovode u pitanje samo oni sa jednakom moći, ovako jaki rade ono što boće, dok slabi trpe ono što moraju“.
S druge strane, s obzirom da sam vojnik ceo život, negde u podsvesti su mi bile i reči vojvode Živojina Mišića: Ko hoće, taj može. Ko može, taj sme. Ko sme, taj ide napred. Pao mi je naum i Noam Čomski, koji kaza: Pravo u međunarodnim odnosima važi onoliko koliko žele-hoće velike sile.
Nekoliko godina nakon smrti moje tetke, bivši ministar finansija Grčke (u Vladi Cirize), Janus Varufakis, napisao je delo „A mali trpe ono što moraju?“ Delo je naišlo na veliku pozornost čitalaca, ali i na vrlo pozitivne kritike eksperata i finansija i beletristike. Suština Varufakisovog dela odnosi se na opšta kretanja u Evropskoj uniji, posebno u domenu politike i finansija. Varufakis je ideju za svoje delo, takodje, pronašao u delu Tukidida – Peloponeski rat. Smeštena u tri čina (dela) Varufakisova knjiga vrlo ubedljivo rasvetljuje moć i nemoć u periodima 1944-1971, 1971-2008 i period posle 2008. Prva celina opisuje kako je Amerika napravila Evropu i Aziju onakvim kakvim hoće, ulažući u Nemačku i Japan. Drugi deo počinje 1971. godine Niksonovim ekonomskim merama, koje su trebale da nadomeste troškove Hladnog rata, a imale su uspeha zahvaljujući uspešnom poslovanju međunarodnih korporacija (vrhunac neoliberalnog kapitalizma). Treći čin počinje 2008. godine, velikom ekonomskom krizom, kada se finansijski svetski poredak srušio. U tom srušenom finansijskom poretku, ekonomski neoliberalizam je rodio politički realizam. Suština tog političkog realizma jeste da ljudi, posebno moćnici, žive izmedju onoga što bi želeli i onoga što se stvarno dogadja.
Politički realizam u EU, kako piše Varufakis, postavili su moćnici Unije, birokratski vodjeni i koji „ne vide dalje od svog nosa“. Oni su finasijske probleme „gurnuli sa stola“ i bacili senku na stvarno funkcionisan je Evrozone, odnosno raskorak izmedju „normalnih finansija“ i javnih poslova.
Finale Varufakisovog dela oslikava odnos Evropske centralne banke i Banke Nemačke. Junak dela (Mario Dragi, direktor Evropske centralne banke) pokušava da pronadje „lek“ za finansijsku krizu u EU. Taj lek imenuje kao „Kvalitativno popuštanje“. Šta je zapravo kvantitativno popuštanje? Kada finansije jedne zemlje izgledaju zaista loše i niko ne želi da joj pozajmi novac, onda centralna banka nacije koja je u problemu može da otkupi državne dugove kako bi sprečila povećanje kamatnih stopa što bi u potpunosti urušilo njen bankarski. Japan je iskoristio ovu tehniku devedesetih i Amerika je uradila isto 2008. Kada dođe do ovog scenarija, centralna banka dostavlja novac na račun banaka koje su u problemu, dok u zamenu za taj novac otkupljuje dugove koje te komercijalne banke imaju. Centralna banka „iznalazi“ taj novac tako što ga, jednostavno, izmišlja. Ovi računi sa novcem su samo digitalni brojevi koje centralna banka stvori i doda na račun komercijalnih banaka, koje su opet deo centralne. Svrha kvantitativnog popuštanja je u tome da komercijalnim bankama obezbedi uslove kako bi se osmelila da pozajmi novac pravim investitorima, što bi dovelo do toga da ekonomija bude ojačana tako što će ti isti investitori trošiti novac dobijen od komercijalne banke, dok će ekonomiju sa druge strane ojačati dok će radnici, koje su ti investitori uposlili, trošiti svoje plate. U teoriji, ovakav sistem je ono što će oporaviti ekonomiju i izvući banke iz nevolje. (Iz kritike Varufakusovog dela od strane Pola Tajsona).
Međutim, funkcionisanje Evropske centralne banke ima ograničenja uspostavljena u Mastrihtu I nema snagu kao Američka centralna banka. Ono što se desilo je to da privatne banke koje su podržale ovaj sistem nisu radile po planu. Nisu pozajmljivale novac investitorima, već velikim kompanijama koje su taj novac koristile kako bi otkupile ponovo svoje deonice na berzi pokušavajući da im povećaju vrednosti. Tako da je novac, stvoren niotkud, iskorišćen da naduva neproduktivni rast deonica. Ovo nije imalo dobar efekat ni na ekonomiju ni na privatne banke. Ovaj pokušaj evrozone nije radio na tome da poveća broj investitora, i sve se završilo na štetu Nemaca, tako što je drastično umanjen nemački penzioni fond. Sve se to dešavalo u isto vreme kad je trojka uništila SIRIZU (partiju Koalicije radikalne levice u Grčkoj), zbog nepoverenja prema ideji da je surovost kojom je urušena ekonomija zapravo dobar za nju. Druga kriza, kojom se težišno bavio Varufakis kao ministar finansija, nastupila je zbog ogromnog grčkog javnog duga. Kako bi se spasile francuske i nemačke banke koje su bile najveći grčki poverioci, Grčkoj su 2010. i 2011. bili odobreni najveći zajmovi u finansijskoj istoriji, a 91% tog novca otišlo je potom istim tim nemačko-francuskim bankama. Ova operacija prikazana je kao spasavanje Grčke, a stvarni cilj je bio sprečavanje bankrota najvećih evropski banaka. Račun su platili svi stanovnici evrozone koji su sistematski podsticani od strane medija i političara da za izbijanje krize okrive lenje I raskalašne mediterance. Kako bi se održao evropski finansijski sistem, nametnute su mere štednje najslabijim država evrozone.
Varufakisova povezanost sa Tukididom jeste u ideji (stavu) koji brojni analitičari pripisuju ukorenjenosti u grčkoj svesti. A to je da: pravda nije u rukama moćnih koji žele da nešto dobiju na silu, i da postoje moralna načela koja ugrađena u samu istoriju čovečanstva koja ne mogu da budu prepravljana uz pomoć nasilja. Naime, surovi prema ostrvu Melos, Atinjani su poraženi na kraju Peloponeskih ratvova (“Božija kazna”), što Tukidid nije dočekao, jer je ranije preminuo.
Prema brojnim kritičarima Varufakisovog dela, moto njegove “priče” jeste ISTINA – govori baš onako kako je bilo, koja u njegovoj borbi sa Evropom, zrači hrabrošću i optimizmom. Zato je u naslovu njegovog dela na kraju ZNAK PITANJA! Da je Varfjufakis bio u pravu govori i stav šefice MMF Kristine Lagard, koja mu je to priznala, ali u privatnom razgovoru. Međutim, kako je rekla Lagard, Zapad je previse “političkog kapitala” uložio u mere štednje, protiv kojih je bio Varufakis, da su one, jednostavno, morale biti primenjene. Varufakis je evropskim finansijerima tvrdio da je Sirizina vlada formitrana da bi pokončala mere štednje, na šta je dobio cinične osdgovore: 1) Ne može rezultat izbora u Grčkoj da promeni ekonomske mere Vlade (nemački ministar finansija, Volfrang Šojble), ili još ciničnije 2) Napravili ste veliku grešku – pobedili ste na izborima (Klintonov ministar finansija i harvardski professor Lari Samers). Kao i Atina Melosu, tako su i zapadni moćnici poručivali VARUFAKISU (Grčkoj): Veliki rade šta hoće, a mali trpe šta moraju! Varufakis je podneo ostavku na mesto ministra finansija.
HTETI – MOĆI – MORATI
Napred navedeno upućuje nas da se pozabavimo glagolima hteti, moći i morati. Gramatika srpskog (i ne samo našeg) jezika te glagole poima kao pomoćne, ili modalne, a ponekad glavne, te se više usmerava na njihovo mesto i ulogu u tvorbi rečenica. Time se nećemo baviti, već značenjima tih reči.
- U opštem smislu, “hteti” znači voljno/razumno (svojom odlukom) činiti nešto, ili nešto želeti. Otuda se reči hteti i želeti smatraju gotovo kao sinonimi. Medjutim, u filosofskom smislu posmatrano, izmedju hteti i želeti postoji značajna razlika. Kako piše Babić: Ono što je neobično je da ova vrsta nužnosti (nezavisnosti u odnosu na naše izbore) prati i želje: nešto što je zamišljeno može biti neutralno ali može biti i tako da nam se dopadne ili da nam bude odbojno. Ali činjenica da je to tako, da nam se dopada ili da nam je odbojno, nije predmet izbora i odluke iako samo dopadanje ili nedopadanje funkcioniše kao razlog za to da se njegov predmet prihvati kao predmet htenja, da se izabere i postane cilj. Ali htenje, za razliku od verovanja i željenja, nije nezavisno od naše moći izbora, nije izvan naše kontrole. U htenju mi, za razliku i od verovanja i željenja, postajemo suvereni subjekti koji odlučuju da nešto hoće iako mogu takođe da odluče suprotno, da odluče da to nešto neće. Želeti možeš bez rizika od neuspeha, hteti nužno podrazumeva rizik, kao i napor, koji može da bude uzaludan (neuspeh).
Drugi pak analitičari hteti I želeti poimaju u neposrednijem i sledbenom smislu. Odnosno, ako nešto želimo, onda u praksi tome treba da stremino – da to stvarno hoćemo. Da bi predmet želje postao stvarnost, potrebno je doneti odluku – hteti da se to ostvari. Tako, hteti je ono što može da se ostvari. Tu nastaje ključni (moralni) problem – da li treba da se ostvari sve što se hoće.
Sa psihološkog pak aspekta, postoji tumačenje htenja neke osobe, koje odudara od realnosti (hoću po svaku cenu i: e, baš neću-nedam), tako da je ta osoba, pomalo, za psihijatra “zrela”…Jer, i Biblija kaže – možeš kako hoćeš, ali ne dokle hoćeš.
Umesto dalje analize, “nabaciću” vam neke dileme želeti-hteti, a vi sami pravite konstrukcije i uočavajte gde je granica izmedju tih reči (I Napoleon (Rusiju) i Hitler (SSSR) su želeli i hteli da pokore; Želim u Grčku na letovanje-Hoću u Grčku na letovanje; Tramp želi da nadmaši Kinu-Tramp hoće da nadmaši Kinu; Srbija želi u EU-Srbija hoće u EU; Aleksandra/ar me želi, ali me neće…).
- MOĆI. Reč “moći”, izvedena preko sinonima, u opštem smislu znači: biti u stanju/mogućnosti, imati mogućnost/sposobnost; imati snage/moći; biti kadar/sposoban. Dakle, ta reč iskazuje realan potencijal (kapacitet, resursi) ili verovatnoću za nešto, ili odsustvo tog potencijala (da se nešto uradi, izvrši…):
- U stanju sam (mogu, imam mogućnost, kadar sam finansijski) da platim ratu kredita za stan do visine 200 evra mesečno,
- Penzioneri će imati mogućnost (će moći) šetnje dva sata u toku vanrednog stanja
- Nemam snage (ne mogu) da prebolim Mirjanin odlazak u inostranstvo
- Kadar sam (mogu) da radim i po dve smene, kako bih zaradio za novi auto
- Nadamo se (verovatnoća) da će svet ponovo moći da vidi Šumahera (lekari nakon teške povrede automobilskog asa).
U političkom diskursu savremenih medjunarodnih odnosa, reč MOĆI zavisi od reči MOĆ. U tom smislu, moć se definiše kao politička i društvena (ekonomska). Politička pak moć jeste sposobnost uticaja na nekoga da se povinuje sopstvenoj želji. Jedna od ključnih poluga političke moći jeste vojna moć. Društvena (ekonomska) moć pak predstavlja sposobnost opstanka i razvoja. Vojna i ekonomska moć proizvode političku moć i čine trijadu moći.
Dakle, iza nečega što imenujemo kao moći, stoji realno (ne fiktivno) postojan resurs i njegovi kapaciteti, odnosno mogućnost (verovatnoća). Moći je izuzetno rastegljiva kategorija i otuda je njen opus daleko veći od hteti I morati.
- Principijelno, a izvedeno preko sinonima, reč MORATI podrazumeva: 1) trebati (mora sve da bude u najboljem redu), imati i 2) biti prinudjen, biti obavezan. Dakle, morati se poima kao mogućnost ili kao neophodnost.
Kada lingvisti govore o reči MORATI, posmatraju je kao modalni glagol, koji se u rečenici koristi na mnogo načina:
- Epistemično (postoji dodatni dokaz): Mora da pada kiša napolju (vide se ljudi kako nose kišobrane)
- Aletička (logička/metafizička) ili modalnost u najširem smislu: Marko je neženja, mora da nije oženjen
- Situaciona (uzimanje u obzir spleta okolnosti): Moram doći kod tebe (da ti nešto važno saopštim, da te upozorim, da ti vratim novac, da…), Moram da kihnem
- Deonička (poštovanje propisa, pravila, procedura): Posete u bolnici se moraju završiti do 16.00 časova
- Buletička (uzimanje u obzir nečije želje): Moraš u krevet za pola sata (strogi otac kaže detetu)
- Teleološka (okrenutost cilju): Da bih stigao na vreme na posao morao sam da uzmem taksi.
Dakle, reč MORATI se koristi u bezbroj različitih situacija. Nekako, krajnosti u kojima se koristi, “morati” ima konotaciju: voljno preuzete obaveze, poštovanja normi, moralnog čina, ali i (vrlo često) činjenja pod prisilom. Posebno je intrigantan odnos morati s aspekta moralnog čina, s jedne i, prisile od strane nekoga, s druge strane. Stoga, polazeći od negacije da osoba nešto čini “samo” zato što mora, krajnja negacija jeste NIŠTA SE NE MORA, MORA SE SAMO UMRETI. Cinici i toj izreci nalaze manu, pa će reći: ne mora se umreti, može i poginuti (ubistvo I samoubistvo).
REALNOST
Šta je realnost. U nekoj od prethodnih kolumni, ustvrdili smo da realnost čini de iure i de facto svet u kome postojimo. De iure, Srbija je republika sa dve autonomne pokrajine. De facto, Srbija ne funkcioniše na Kosovu i Metohiji (jedna od pokrajina po Ustavu).
Bog (ili Darvin) je svet “namestio na sredinu”. Sve što štrći u plus, a pogotovo u minus, ne biva prihvaćeno. I o tome smo pričali.
Ako posmatramo naše pojmove HTETI-MOĆI-MORATI, aproksimativno (čitav život je skup aproksimacija), sredina je MOĆI, plus je HTETI, a minus – MORATI.
Živim kako mogu, iako bih hteo više, moram da budem zadovoljan time što imam. Tvrdnja (iskaz) je toliko jasan, da ga ne treba pojašnjavati. Zašto? Zato što tako i misli i živi većina ljudi (normalan svet). Oni sa psihološkog (psihijatrijskog) aspekta ne uzimaju se u obzir (matematička raspodela je neumitna).
EPILOG
Da se pitala, moja tetka (s početka priče) ostala bi (želela i htela) do smrti u svom rodnom selu Bogdaši. Tu je imala sve. Međutim, voljom drugih, mogla je da bira: ostati na ognjištu i čekati nož, ili pobeći (morati) u Srbiju i preživeti. Gde će skončati, niti je želela, niti htela, niti mogla da bira – moralo je tako biti. Njen sin, koji nije bio na sahrani majke (privremeni rad u Sloveniji), jer je razveden od supruge kod koje je bila (i preminula) njegova majka, vratio se na ognjište (selo Bogdaši), jer to dve decenije nakon rata može. Da li je to želeo, hteo ili morao, niko ne može pouzdano da tvrdi.
Varufakis je želeo i hteo da pomogne svojoj zemlji u velikoj finansijskoj krizi. Nije mogao. Po njemu, činio je ispravno i morao (imao moralnu obavezu) da to čini. Da tako kako je on predlagao može, kazali su mu (ali samo u privatnom razgovoru) brojni visoki zvaničnici onih zemalja koje nisu dozvolile da tako bude. Varufakis je podneo ostavku na funkciju ministra finansija. Da li je morao – prosudite sami (ne treba mnogo mudrosti za odgovor).
Atinjani su čini šta su hteli, ali nisu mogli dokle hoće.
Mišićevo SMETI, jeste skup HTETI, MOĆI I MORATI, ali u onom sistemu vrednosti (uslovi onog vremena).
Po Čomskom velike sile dopuštaju da medjunarodno pravo važi koliko one ŽELE-HOĆE, jeste ovaj sistem vrednosti (uslovi ovog vremena).
Šta valja činiti? ŽIVETI KAO SAV NORMALAN SVET.
Šta znači živeti kao sav normalan svet? Umesto odgovora tri kratke priče.
- Srpski vojnik na frontu (u jednom od naših brojnih ratova) saznaje da mu se supruga švalera sa nekim koji nije bio za vojsku i ostao je u selu (u to vreme: škart). Ljutit na tu spoznaju, piše supruzi da se neće dobro provesti kada dodje kući. Supruga mu odašilje pismo: Nit’ ti Mile ne voliš rata, nit’ ja Mile volim škarta. Al’ što biti mora mora, pozdravlja te tvoja Zora.
- U mom selu, pre oko četiri decenije, starina Pero i njegova životna saputnica Mara vraćaju se sa njive konjskom zapregom i nešto sena. U nameri da sa glavnog seoskog puta skrenu ka svojoj kući, Pero desnom rukom vidno pokazuje udesno, a stvarno skreće levo. Vozač iza zaprežnih klola daje gas i obilazi kola s leve strane. Dolazi do sudara i ubistva konja. Na sudu Pero izjavljuje: Časni i nadasve pošteni sudija, ovi čoek, što mi ubi izvor zarade, sigurno je bio pijan. Ja sam znao gde hoću da skrenem, pa to je moja ćuprija, a rukom sam njemu pokazivao kuda mora da ide.
- U korona situaciji koja se zvanično (vlast i “struka”) ceni kao neizvesna, Ministarstvo prosvete nauke i tehnološkog razvoja želi i hoće da školska godina počne 1. septembra. To svojim merama i nalaže školama. Vape (u potaji ili javno oni koji smeju) učitelji, nastavnici, direktori, roditelji (pa i deca) da se to ne čini, jer većina nema uslove (ne može) da se optimalno zaštiti od korona virusa, odnosno da deo onoga što nalaže ministarstvo i nije realno, ili je nepotpuno, nerazumljivo ili dvosmisleno napisano. Previše obaveza i odgovornosti se svaljuje na škole i roditelje. Al’što biti mora mora, pozdravlja ih ministar (u tehničkoj Vladi).
Ispade da vas vraćam na početak i da sam kontradiktoran u stavovima. NE, danas normalan svet čita izmedju redova:
- Živi (i uživaj) kako možeš,
- Ne otrkivaj na “sva zvona” šta želiš, a pogotovo šta hoćeš
- Mudro racionalizuj ono što se mora.
Možeš da nećeš, koliko hoćeš, biće kako mora!
Prof.dr Božidar Forca
