DVE IZVESNE STANICE NA NEIZVESNOM PUTU

Nešto više od dve decenije nakon agresije NATO na SR Jugoslaviju i uspostavljanja protektorata OUN na teritoriji AP Kosovo i Metohija (1999), nepomirljivo suprostavljene strane (Beograd i Priština) pozvane su na tzv. pregovore u dva (zapadna, a i svetska) centra moći: Vašington i Brisel. Pre održavanja „sastanka“ u Vašingtonu, na svom nalogu na Fejsbuku, napisao sam: SRETNI TI PUTI PREDSEDNIČE. Tekst objavljen na Fejsbuku, izvorno, glasi:

U manje od nedelju dana predsednik Srbije Vučić posetiće dva zapadna a svetska centra moći: Vašington i Brisel, po istoj temi – Kosovo i Metohija. Utrkuju se kvazi analitičari i oni drugi da objasne šta misli i šta će reći, itd. Umesto toga, ljudski i tradicionalno je poručiti – Srećni Ti puti predsedniče. Ovo s razloga što su puti teški, a stanice još teže. Ostavite se napada i branjenja iz ličnih i sitnih interesa. Podržimo našeg predsednika, jer je tema naša, a ne pojedinačna i partijska. Na teškom putu i sreća ima ulogu, a onaj koji putem ide biće jači saznanjem da mu sreću želimo svi.

Oba „sastanka“ (Vašington i Brisel) izazvala su izuzetno različite poglede domaće i strane javnosti, što je sasvim razumljivo – svako svoje interese ima. Manje je bitno što je i moja poruka na Fejsbuku, takodje, naišla na različite komentare (od svidjanja do odbijanja), što je takodje razumljivo.

Ova kolumna je moje vidjenje „sastanaka“ u Vašingtonu i Briselu i malo obrazloženje poruke na Fejsbuku.

BEKGRAUND

Društveni procesi koji odu daleko, ne vraćaju se na početak. Problem Kosova (i Metohije) nije od „juče“, to ne treba obrazlagati. Ko je „kriv“ za problem Kosova (i Metohije), to se nikada saznati neće, jer bi traganje za odgovorom bilo perpetumobile. Faktičko stanje, pak, mora da uvaži prošlost, zarad bar predvidjanja, ako ne projektovanja budućnosti. Danas je ono što nikada bilo nije i nikada biti neće. Bekgraund u ovoj kolumni, stoga, seže do 1999. godine.

Bekgraund (nešto više od dve decenije) nećemo opisivati, jer je svaka stavka priča za sebe, nego ćemo taksativno izneti ključne premise (činjenice) bitne za razumevanje onoga što želim da kažem.

• NATO, pod vodjstvom SAD, izvršio je agresiju (naše preovladjujuće vidjenje napada Alijanse, koje podržavam) na SR Jugoslaviju mimo mandata Saveta bezbednosti UN, protivno članu 5 Vašingtonskog ugovora o formiranju Alijanse i protivno ustavima tada 13 zemalja članica (NATO je 1999 brojao 19 članica, ali su neke tek te godine primljene u članstvo, a u oružanom napadu na SRJ, praktično, učestvovalo je 13 država članica);
• Kumanovskim sporazumom i Rezolucijojm 1244 SB UN (jun 1999) obustavljena su borbena dejstva, a na Kosovu i Metohiji je zadejstvoavana mirovna operacija UN – UNMIK i raspoređene međunarodne mirovne snage – KFOR, uz bezuslovno povlačenje bezbednosnih snaga SRJ sa KiM;
• Paralelno sa povlačenjem bezbednosnih snaga SRJ sa KiM, interno je raseljen i veći broj žitelja KiM (preko 200.000) preteženo srpske nacionalnosti;
• Vlada SRJ je pred Međunarodnim sudom pravde (Hag) podigla optužnicu za agresiju ( još u toku borbenih dejstava) protiv 10 država članica NATO, ali se sud, de facto, ODBIO OPTUŽNICU (2004);
• Rezolucijom 1244 (Aneks) je predvidjeno da se na KiM može vratiti „dogovoreni broj jugoslovenskog i srpskog osoblja“, u stotinama, ne hiljadama (dakle, maksimalno 999), za 4 utvrdjena konkretna zadatka. To do danas nije učinjeno (svako ima „svoje“ vidjenje zbog čega);
• godine „srušen“ režim Slobodana Miloševića, a na vlast u Srbiji došao konglomerat tzv. prozapadno orijentisanih stranaka i partija (DOS);
• Bezbednosna situacija na KiM, nakon razmeštanja KFOR-a, kad je u pitanju srpski živalj koji nije izbegao, „poboljšana“ je samo u smislu da nema NATO bombradovanja. Međutim, zločini albanskih separatista i nerasformiranih paravojnih snaga su nastavljeni. Ključni dogadjaj nastojanja albanskih separatista da protera Srbe sa KiM odigrao se 2004. godine, za šta je komanda KFOR izjavila da je bila „iznenađena“;
• godine Savet bezbednosti UN dao zeleno svetlo Kontakt grupi za otpočinjanje pregovora Beograda i Prištine
• Srbija i Crna Gora su se 2006. godine razdružile iz Državne zajednice SCG i postale samostalne države;
• Marti Ahtisari izabran za glavnog posrednika (izaslanik GS UN) u pregovorima Beograda i Prištine
• Brojne inicijative za rešavanje „pitanja Kosova“ (prvo standardi, pa status…) padaju u vodu jedna za drugom, zaključno sa neprihvaćenim Ahtisarijevim planom, 2007;
• Narodna skupština Srbije je decembra 2007. godine proklamovala vojnu neutralnost Republike Srbije;
• Privremeni organi vlasti na Kosovu (i Metohiji), 2008. godine jednostrano su proklamovali nezavisnost Kosova (Deklaracija);
• Jednostrano proklamovanu nezavisnost Kosova priznalo je polovina zemalja sveta, medju kojima su vodeće zemlje zapada i tri stalne članice SB UN (SAD, Ujedinjeno Kraljevtsvo i Francuska). Jednostrano proklamovanu nezavisnost Kosova nije priznala druga polovina zemalja sveta, medju kojima su dve stalne članice SB UN (Kina i Rusija);
• Srpske vlasti, preko GS UN, (2008) uputile su pitanje Međunarodnom sudu pravde (Hag): “Da li je jednostrana deklaracija o nezavisnosti privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?” (duga je priča o tome kako i zašto baš tako glasi pitanje koje je GS UN uputila MSP);
• 2008: EU na KiM otpočinje misiju EULEKS, sukobi u vrhu srpske države, ostavka premijera Koštunice;
• godine Srbija i Kina su potpisale Zajedničku izjavu o Strateškom partnerstvu. Bio je to prvi sporazum o strateškom partnerstvu Srbije (Strateško partnerstvo s Kinom obnovljeno je 2016.);
• Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde (jul, 2010) podseća, da „deklaracija o nezavisnosti doneta 17. februara 2008. nije prekršila opšte međunarodno pravo, Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti (1999) niti ustavni okvir“. Na kraju, sud zaključuje da „shodno tome, usvajanje te deklaracije nije prekršilo nijedan primenjivi princip međunarodnog prava.“ (Relativno složenom pravnom gimnastikom Sud je došao do zaključka da Deklaraciju nisu donele institucije koje su delovale pod okriljem Ustavnog okvira i Rezolucije 1244, već demokratski izabrani lideri naroda na Kosovu);
• Generalna skupština UN (septembar 2010) donosi Rezoluciju o Kosovu kojom se pregovori Beograda i Prištine daju u nadležnost i posredovanje EU (postoji priča o „čudnom načinu“ dolaska do teksta Rezolucije, koja je usvojena konsenzusom bez glasanja);
• Marta meseca 2011. godine počeo je prvi krug pregovora Beograda (Borko Stefanović) i Prištine (Edita Tahiri), pod monitoringom EU (Robert Kuper), tzv. Tehnička pitanja, uz prisustvo američke delagacije (Tomas Kantrimen);
• godine Srbija je dobila status kandidata za članstvo u EU, održani su izbori na kojima je došlo do smene vlasti (Srpska napredna stranka sa koalicionim partnerima odnela pobedu na skupštinskim i predsedničkim izborima);
• 2013 Srbija je sklopila Strateško partnerstvo s Rusijom;
• 2013 (april) u Briselu Beograd (Ivica Dačić) i Priština (Hašim Tači), uz posredovanje EU (Ketrin Ešton), potpisali „Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa“ (Briselski sporazum);
• (januar) Srbija je otpočela pristupne pregovore sa EU i do sada otvorila 18 poglavlja (od 35);
• Zapad čini sve da Kosovo vodi ka nezavisnoj državi. Pored Ustava i drugih dokumenata, na KiM su formirani svi organi kao što to čine nezavisne države. Zapad je „zažmurio“ i kada su tzv. Kosovske bezbednosne snage preimenovane u Vojsku Kosova. A kako i ne bi zažmurio kad je baš taj Zapad obučavao, osposobljavao i opremao buduću kosovsku vojsku;
• 2016 EU sa KiM sklapa Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju;
• 2016 na referendumu u UK izglasan je izlazak iz EU, što će se, formalno, dogoditi tri godine kasnije (član 50 Lisabonskog ugovora);
• Srpska strana na KiM učestvuje na izborima i participira u Vladi tzv. Kosova;
• Srbija agituje kod nekih stranih država da „povuku“ priznanje nezavisnosti Kosova, što u 18 slučajeva uspeva;
• 2016 u SAD na izborima za predsednika pobedjuje Donald Tramp;
• Priština uvodi takse 100% na robu iz Srbije (i BiH), što zapad „ne uspeva“ da stopira, a dolazi do prekida u pregovorima Beograda i Prištine;
• Pored specijalnog izaslanika za Zapadni Balkan (Palmer), Tramp imenuje Ričarda Grenela za svog specijalnog izaslanika u pregovorima Beograda i Prištine;
• Nakon izbora u EU, dvojac Nemačka-Francuska iskazuje ozbiljnije namere da stvarno vodi pregovore Beograda i Prištine, a imenuje i specijalnog pregovarača (Miroslav Lajčak);
• 2020 u Srbiji ponovo pobedjuje SNS na skupštinskim izborima, na KiM pada vlada Kurtija, a SAD ulaze u završnu fazu predizborne kampanje. Pritisnuta pre svega od SAD, privremena vlast na KiM ukida takse od 100% na robu iz Srbije, čime su pregovori Beograda i Prištine „otkočeni“.

„SASTANAK“ U VAŠINGTONU – Tri karte za Holivud

Po teoriji, ali i dobroj praksi, sastanak je reč koja označava razgovor dva i više učesnika po temi od zajedničkog interesa. U tom smislu, službeni sastanci imaju nekakav protokol, koji, obično, čine: pravilno odabrana tema; pravovremeno obavešteniu učesnici; jasan i na vreme dostavljen dnevni red; pripremljenost sastanka; zainteresovanost učesnika; korektna izlaganja po temi sastanka; umešno vođenje diskusije i odredjeni zaključci. Skup u Vašingtonu je imao primese sastanka, ali u suštini, predstavnici Beograda i Prištine su došli u prestonicu svetske sile br. 1 da se izjasne o spisku nekakvih mera (obaveza) za ubuduće. Dakle, sastanka u pravom smislu reči nije bilo, već su se Beograd i Priština izjasnili o „non paperima“ koji je sačinila Trampova administracija, a od tog izjašnjavanja je zavisilo hoće li i sam Tramp da se pojavi. Otuda, reč sastanak je pod znacima navoda.

Holivud je centar američke (svetske) filmske industrije. Sve što ljudski um može da zamisli (izmisli), Holivud pretvara u zbilju. Sve tri strane (Beograd, Priština i Trampova administracija) u Vašingtonu  vadile su kartu za svoju zbilju „sastanka“ (svoj Holivud). Režiser i scenarista (Trampova administracija) sa akterima (Beograd i Priština) filma „Kosovo“ proveravali su nove role, koje su malo proširili scenama (Izrael, 5G, Hezbolah…), a koje, naizgled, nemaju veze sa scenarijem. Ali, Holivud je u Americi.

1. Američka karta

Amerika je uzrok i posledica sadašnjeg oblika kosovskog problema. Kao uzrok, SAD preko svojih instrumenata moći (NATO pre svega), stvorile su (za deo medjunarodne zajednice) nezavisnu državu Kosovo, a Srbiju unazadile decenijama. Kao posledica, SAD se pitaju o svakom međunarodnom problemu, a ubica se uvek vraća na mesto zločina.

„Sastanak“ u Vašingtonu, s američke strane posmatrano, u svakom pogledu ličio je na Holivud (bez crvenog tepiha). Scenario dela filma „Kosovo“ podeljen je akterima da ga na brzinu prouče, a u zavisnosti od toga, pojaviće se i režiser. Protokolarni deo susreta, zaključno sa potpisom režisera, u svemu je oslikavao činjenicu ko je ko.

I ne mnogo učenim i upućenim u problem, način odvijanja „sastanka“ u Vašingtonu, kao i pitanja koja su bila „na dnevnom redu“, pre svega, bio je usmeren na benefit Trampove administracije u predvečerje dodele Oskara (Izbori za predsednika SAD). Jedan već dve decenije medjunarodni problem – Kosovo, što direrktno što „zavijeno“, umotan je u milje nekih problema SAD, čijim rešavanjem se može postići naklonost dela birača.

1. Izrael je američki štićenik. U svim predizbornim utakmicama kandidati za predsednika SAD, izmedju ostalog, u prvi red hitnosti ubacivali su neko od pitanja Izraela (Bliskog Istoka). Uz već neke evidentne pomake na Bliskom Istoku, Trampova administracija je ovoga puta zaigrala đonom – 1) da se Izrael i Kosovo medjusobno priznaju, a 2) da Srbija otvori trgovinska predstavništva u Jerusalimu i izemesti svoju ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim. Poznato je da su to (otvaranje ambasade u Jerusalimu) do sada učinile samo SAD i Gvatemala. Takodje je poznato da postoji Rezolucija SB UN da se to ne čini.
2. 5G (čitaj Huawey) je jedan od kamenova spoticanja američke administracije. Trampova administracija je odlučna u nameri da se saradnja sa Huawey prekine, u čemu su uspeli da nagovore i saveznike (EU, Kanada, Australija…) da učine to isto. Taj proces teče s različitim oblicima obuzdavanja razmeštanja 5G sistema u SAD i državama saveznicima. Svaki novi istomišljenik je dobrodošao, jer Kinu (uvijeno u 5G Huawey) treba sputavati na svakom koraku.
3. Hezbolah („Božja stranka“) je šiitska organizacija nastala u Libanu, kao snažan borac protiv Izraela. Karakter terorističke organizacije Hezbolahu dali su SAD i Izrael (i još neke zemlje), dok su neke zemlje takav karakter dale samo vojnom delu te organizacije. Proširenje kruga zemalja koje Hezbolah smatraju terorističkom organizacijom, svakako, jeste „poen“ za Trampovu administraciju.
4. Diverzifikacija snabdevanja eneregijom, takodje je jedno od „zamotanih“ pitanja Trampove administracije. Posredno, može da se odnosi na suzbijanje ruskog uticaja (gas i nafta), a otvaranje mogućnosti prodaje američkih (savezničkih) resursa.
5. Nediskriminacija homoseksualnosti jeste pitanje iz tzv. najšireg kruga prava i sloboda izjašnjavanja i opredeljenja pojedinca. Igranje na kartu ljudskih prava i sloboda jeste jedno od polazišta svih pretendenata na presto SAD, pa i Trampove administgracije.

A Kosovo?

U „non paperu“ koji su, delimično u izmenjenom sadržaju, potpisali Vučić i Hoti (svaki „svoj“ papir), jesu i pitanja koja neposredno dotiču Beograd i Prištinu. Ta pitanja, primarno, jesu ekonomskog karaktera. Iako su neka od pitanja konkretizovana (Gazivode, pruga, autoput), u suštini, reč je o deklarativnom odnosu ka tim pitanjima, a što je i jedan oblik  širenja američkog uticaja uopšte, pa i na Zapadnom Balkanu. Širenje američkog uticaja jeste jedan od nacionalnih interesa svake američke administracije, par exelans.

Amerika na prvom mestu. Ovaj Trampov moto provejava kroz non paper, kao i način na koji su obe strane potpisale, a overio režiser Tramp lično, tzv . dobrim porukama obema stranama pojedinačno. To je stil moćnika. Da je u tome Tramp uspeo govore i „nejake“ primdbe drugog kandidata za Oskara (predsednika SAD) Džoa Bajdena.

Kosovo je za Ameriku „završena“ priča, kad je u pitanju nezavisnost. Ne treba tu trošiti reči. Da li će Srbija priznati Kosovo kao nezavisnu državu, stoga, nije stvar SAD, već Srbije. Da li će Kosovo Postati članica UN, o tome će Amerika da vodi računa ubuduće, a i neće se puno sekirati, jer ima tu pregršt nerešenih pitanja: Tajvan, Kipar, Krim, Pridnjetrovje, Južna Osetija, Abhazija…Biće to kamenčići za cipelu protivnika, ali ne Srbiju, već mnogo jače igrače.

1. Srpska karta

Mnogo Srba, u našoj novijoj istoriji, sanjalo je i sanja „američki san“. Otuda, odlazak na noge svetskoj sili broj 1 liči na priču o Kapi za Jovu („…nije Jovo bez glave…“). Naime, kada se ide nekom ko ti kapu kroji, kaže priča, treba se namestiti tako da kapa bude „taman“, a ne da pada na oči i uši.

Da li nam je  non paper iz Vašingtona „taman“ ?

Mnogo je pitanja (i nepotrebno i potrebno) postavljeno o non paperu i načinu na koji ga je srpski predsednik potpisao. Pitanja sežu od formalnosti (ko je gde i kako sedeo…), ko i zašto je bio u srpskoj delegaciji, preko toga kako se papir zove (sporazum, pismo namere, pismo obaveza….), ima li Vučić mandat da takve papire potpisuje, do sadržaja, odnosno suštine potpisanog i načina na koji će se potpisano verifikovati i realizovati u praksi. Ne treba mnogo lupati glavu o tome da su stavovi po navedenim pitanjima dijametralno suprotni. Krajnje negativni stavovi o non paperu iz Vašingtona dolaze od strane protivnika Vučića i, kao takvi, mogu se shvatiti, ali ne svi i prihvatiti. Prihvatanje bez izuzetka svega što je rekao i potpisao Vučić dolazi iz reda njegovih pristalica (stranke i koalicionih partnera), što se može shvatiti. Da-ali, ne, ili, ako, možda, verovatno, nejasno, hmmm,…dolazi sa strane „trećih strana“, koje sa svog aspekta posmatraju dogadjaj u Vašingtonu. Kod te treće strane u pitanju je interes. Ima li objektivnih i neutralnih posmatrača? Verovatno da, samo je teško definisati šta je objektivno, jer neutralnosti (verovatno) nema.

Situacija nalaže upotrebu pameti!

• Vučić je (Ustav i Zakon) u Vašingtonu predstavljao Srbiju (Beograd, formalni pristup), a ne sebe i partiju,
• Vučić nije imao potpunu agendu „sastanka“ u Vašingtonu, preciznije primerak non papera, da bi se u Srbiji mogla razviti oficijelna rasprava u državnim institucijama o nastupu (platformi) pred svetskom silom. A i da je bila rasprava o odlasku Vučića u Vašington, ko bi je vodio kad je Vlada u tehničkom mandatu, a NS nije u potpunosti konstituisana. Na kraju, i da je bilo rasprave, zar bi drugačiji ishod odlaska u Vašington bio,
• Deo sadržaja non papera nedvosmisleno jeste u korist stabilizacije stanja u odnosima Beograda i Prištine, pa i neposrednu korist koju može da ima Srbija, ali i region (ŠTA MOŽEMO DA DOBIJEMO)
• Deo sadržaja non papera jeste, naizgled, diskutabilan (šta će to u ovom papiru) i vrlo intrigantan, tako da može da ima negativne odjeke po međunarodni položaj naše zemlje i njenog odnosa sa nekim drugim državama i narodima (ŠTA SMO DALI, PRIHVATANJEM). Ali, tiha diplomatija ima svoje uzuse-sve je na dugom štapu (DA, ALI…),
• Manje je bitno da li je u non paperu bilo pitanje međusobnog priznavanja Beograda (Srbije) i Prištine (Kosova), jer niko u Srbiji nema pravo da prizna Kosovo (zna to Amerika), osim za to nadležna institucija i u propisanoj proceduri. S druge strane, Vučiću, a rekao bih i svima nama, poznat je stav Amerike po pitanju nezavisnosti Kosova,
• Sve što je Vučić potpisao jeste „diplomatski (džentlmenski) obavezano“, ali podleže propisima i zakonima naše zemlje, kao i međunarodnog prava. Otuda, ma kako jaka i uticajna ličnost bio Vučić, kao i ko će biti predsednik SAD, tačku na potpisano stavljaće institucije Republike Srbije i SAD, posebnim propisima, (PITANJE MEĐUSOBNOG PRIZNANJA SRBIJE I KOSOVA NE SME DA SE NADJE NITI U JEDNOM PAPIRU KOJI SE STAVLJA NA PARAF BILO KOME PREGOVARAČU IZ SRBIJE)
• Da li je Vučić trebalo da ide u Vašington – ako ode kajaće se; ako ne ode kajaće se.

Srpska karta za Holivud nije baš taman kapa za Jovu. Biće još odlazaka kod krojača, da se popravi ono što pada na oči i uši. Menjaće se i krojači.

1. Albanska karta

Kartu za Holivud albanska strana sa KiM izvadila je 2008. godine (verovatno još 1999.). Otuda, ma kakav bio non paper i način na koji je potpisan, Albanci sa KiM u njemu vide samo nastavak puta ka potpunoj nezavisnosti Kosova, koju će (kad-tad) priznati i Srbija (a i ne mora, biće kako kažu SAD).

Deo pitanja non papera, pre svega ekonomskih, koji se odnosi na Beograd i Prištinu, a koji je potpisao Hoti, svakako da doprinosi normalizaciji odnosa i stabilizaciji stanja i, ma kako deo protivljenja sa Kosova dolazio, prihvatljiv je za Albance,

Pitanje odnosa Izrael-Kosovo je intrigantno. Iako se stavlja moratorijum od godinu dana na agitovanje Prištine za prijem u medjunarodne organizacije, pa i priznanje nezavisnosti Kosova, ovo je eklatantan primer da to ne važi ako kaže Amerika. U tom smislu, ovo pitanje iako je poen za Trampa, ide u korist Prištine, jer Izrael do sada nije priznao nezavisnost Kosova,

Deo pitanja non papera koji se ne odnosi direktno na odnose Beograda i Prištine (5G, Hezbolah, diverzifikacija energije…) jeste u interesu Prištine, jer ako korsiti Americi, to se za Prištinu po difoltu podtrazumeva korisnim

To što nema pitanja medjusobnog priznanja Beograda (Srbije) i Prištine (Kosova) ne brine puno Prištinu, jer je američki stav poznat i ide im u prilog.

Albanska karta za Holivud se već otrcala od nošenja u džepu. Bilo je bitno „namamiti“ Beograd (Srbiju).

SASTANAK U BRISELU – Na Zapadu ništa novo

Sastanak u Briselu deo je novouspostavljenog ciklusa pregovora Beograda i Prištine, uz posredovanje EU, a nakon izbora u Uniji. Delom zbog neuspeha prethodne administracije, a delom i zbog sve jačeg uključivanja SAD, EU je ozbiljnije pristupila procesu pregovora Beograda i Prištine. Samom sastanku prethodila je poseta Miroslava Lajčaka i Prištini i Beogradu.

Principijelno, sastanci u Briselu imaju tehnički i visoko-politički aspekt. Tehnički pregovori prethode visoko-političkom susretu i na njima se raspravljaju pitanja koja su dogovorile obe strane, a verifikovala EU. Susret na visokom političkom nivou, praktično, jeste verifikacija tehničkih dogovora i licitiranje novih pitanja.

Htele to sve strane u pregovorima u Briselu, ili ne, taj sastanak je održan u senci „sastanka“ u Vašingtonu. Ovo iz više razloga od kojih se izdvajaju dva: 1) „sastanak“ u Vašingtonu je bio izrazito operativan i operacionalizovan, a rezultovao je kakvim-takvim papirima i 2) sastanci u Briselu, po običaju, jesu „teški“ (odnos strana u razgovorima)i, nepredvidivi, složenih procedura i „tankih“ zaključaka – do sledećeg susreta. Dakle, neoperativni.

Ključ pregovora u Briselu, i prethodnih i sadašnjih, jeste činjenica da niko ne zna šta je to Sveobuhvatni pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, kako se imenuje finale pregovora. Za albansku stranu, sve što se pregovara nema nikakav značaj, dok se strane (Srbija i Kosovo) međusobno ne priznaju. Za Srbiju, reč je o „kompromisu“ (ma šta to značilo), koji će dogovoeriti Beograd i Priština, uz posredovanje EU. Pri tome, stav srpskih zvaničnika je da nikada neće priznati nezavisnost Kosova. Za treće strane u pitanju je sporazum koji će potpisati obe strane, a verifikovati EU. E to šta će se potpisati „treće strane“ ne gledaju jednoznačno. Prvo, EU (većina država) je priznala nezavisnost Kosova i ona ne bi trebalo da bude upitna. Drugo, pet država članica EU nije priznalo nezavisnost Kosova i pitanje je kakav će njihov stav o sveobuhvatnom papiru biti. Većina zapadnih zemalja, pre svega SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo, priznale su nezavisnost Kosova. Rusija i Kina podržavaju pregovore Beograda i Prištine uz posredovanje EU, ali o priznanju nezavisnosti Kosova nema reči. Za te dve države, rešenje pregovora treba da bude u okviru Rezolucije 1244 SB UN.

Virtuozo-virtuozis!

Formalno, o sastanku u Briselu izjasnile su se sve tri strane (Beograd, Priština i Brisel). Čak je   izdato i zajedničko saopštenje.

Premijer Kosova Avdulah Hoti „sa zadovoljstvom potvrđuje da je bilo napretka“, dok predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da „nije nezadovoljan sastankom“ i u prvi plan ističe važnost rešavanja ekonomskih pitanja, ali i dogovor o usvajanju kosovskog zakona o povratku raseljenih. Takav duh jednoglasja, barem na rečima, sa malo konkretnih detalja o primeni dogovorenog, nadogradila je zajednička izjava Vučića i Hotija u kojoj obe strane naglašavaju „najviši prioritet EU-integracija“, „nastavak rad na dijalogu kome posreduje EU“ i obećavaju da će „duplirati napore u usklađivanju sa EU“.

EU smatra da je sastanak u Vašingtonu bio izlet I da su se razgovori “vratili kući” (Rezolucija GS UN). Medjutim, o medjusobnom priznanju Beograda I Prištine, koje I Vašington I Brisel priželjkuju, različiti su pogledi zapadnih centara. Vašington (Grenel) izjavljuje da je medjusobno priznanje stvar Brisela, dok Brisel to pitanje ne stavlja u agendu pregovora.

Sastanak u Briselu je bio operativan u smislu trajanja (dva sata), a dogovoreni su skori novi susreti I na tehničkom I na visoko-političkom nivou.

ZAŠTO  SU BRISEL I VAŠINGTON IZVESENE STANICE?

Brisel i Vašington su izvesne stanice pregovora Beograda I Prištine, dok god ti pregovori traju. Brisel, jer je to de iure Rezolucijom GS UN stavljeno u nadležnost EU. Vašington jer de facto o svakom međunarodnom pitanju pita se Amerika.

ZAŠTO JE PUT NEIZVESTAN?

Bilo koji put, ma kako dug, ima svoj cilj (krajnje odredište). Pregovori Beograda I Prištine, za sada, s obzirom kako teku, nemaju krajnje odredište niti (jedinstven) cilj. Ovo iz dva osnovna razloga: 1) Priština smatra da je priznanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije krajnji cilj, dok Beograd tvrdi da od priznavanja nezavisnosti Kosova nema ništa, a cilj je kompromis, 2) Niko ne zna šta Sveobuhvatni pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine znači (šta je cilj?).

Pa šta onda?

Kada formalno pogledamo aspekte aktera u pregovoerima Beograda I Prištine, vidimo da jedino Priština ima jasan cilj (želju) – medjusobno priznanje Beograda I Prištine. EU, koja podržava taj cilj Prištine, ipak je rezultantu pregovora videla u Sveobuhvatnom sporazumu obe strane. Beograd traži kompromis, koji je toliko nedefinisan kao I Sveobuhvatni sporazum. Ali, ako Beograd kaže da od priznavanja nezavisnosti Kosova nema ništa, onda se značenje “kompromisa” sužava. Dakle, Beograd, Priština i EU ne znaju krajnju stanicu pregovora.

Ko zna?

Ne zna niko. Pa kakav je to put? Pa neizvestan. Da li postoje neizvesni putevi. I te kako. U medjunarodnim odnosima nema krajnjih rešenja. Otuda, svaki put je neizvestan, a ne samo pregovori Beograda I Prištine. Do kada? Do neke nove bure (Tolstoj).

ZAŠTO JE TAKVA MOJA PORUKA NA FEJSBUKU?

Konačno, da odgovorim zašto moja poruka na Fejsbuku u predvečerje “sastanka” u Vašingftonu glasi onako kako je napisana.

U nas postoji izreka DA BI DOBIO, MORAŠ DONETI (DATI).

Vučić (Beograd, Srbija) u Vašington odlazi da nešto dobije. A šta nosi (daje)?

Nismo znali šta nosi, osim njegovu čvrstu odluku da o međusobnom priznavanju Beograda i Prištine neće biti govora. Nismo znali ni šta dobija(mo), osim najave da će se razgovarati o ekonomskim pitanjima. Ali, mogli smo pretpostaviti da Ameri nikada ne daju, ako zauzvrat ne uzmu više (Čuvaj se Danajaca kad poklone nose).

Srećni Ti puti predsedniče, u mojoj poruci, stoga, značilo je: da domaćin bude zadovoljan donetim, a da ponudi oono što nam je korisno (Vuk sit, a ovce na broju).

Da li smo srećniji nakon puta Vučića u Vašington?

Otvarati ovu temu, značilo bi novu raspravu o napred več rečenom. Stoga, to nećemo činiti. Međutim, sreća može da se pokaže već na izborima za predsednika SAD (novembar ove godine). Samo da naš poklon ne bude kao pri trci Tramp-Hilari Klinton.

Kada je vuk sit, a ovce na broju, postavlja se pitanje – šta je s pastirom?

Sastanak u Briselu, u smislu moje poruke na Fejsbuku, bio je manje značajan. Ovo s razloga što Brisel ne može rešiti problem Beograda i Prištine, jer je Njujork (SB UN) taj koji treba da stavi tačku na Rezoluciju 1244.

Prof.dr Božidar Forca