Kada kažemo hipernormalizacija u prvom mahu to prođe kao reč bez mnogo razmišljanja. No kako objasniti šta u današnjem vremenu predstavlja hipernormalizacija stvarnosti? Sa jedne strane ne bi bilo pogrešno upotrebiti reč ,,ravnodušnost” da bi se opisalo navedeno stanje, a opet nije ni pogrešno upotrebiti status quo u opisu istog.
Da bismo razumeli suštinu te pojave moramo prvi da napravimo jednu vrstu retrospekcije. Uzmimo za primer medije i proces hipernormalizacije. U veoma dugom vremenskom periodu medijska razvijenost nije postojala u pravom smislu reči. Medijski razvoj u SFRJ u odnosu na mnoge zemlje zapadne Evrope tekao je mnogo sporije. Sa 3 državna kanala i ponekim još kanalom koji bi bio dostupan, opet u državnom vlasništvu, medijska slika je bila jednolična. Ipak, i tada, stvarala se lažna realnost, mit. Svima je bilo jasno da ekonomski zemlja ne stoji baš najbolje i da su efekti toga počeli da se osećaju krajem 70-tih i početkom 80-tih godina a o čemu najbolje govori sistem par nepar za gorivo, nestašice i slično. Status kvo u tom momentu je najbolje rešenje jer ne zahteva puno razmišljanja a opet svi žive u nekoj svojoj idealnoj verziji stvarnosti. Sa smrću Josipa Broza Tita, ogroman broj ljudi je plakao širom Jugoslavije. Delom iz poštovanja a delom zbog toga što je tog momenta nestao status kvo.
Sa razvojem privatnih medija međutim, razvija se i mogućnost kreiranja narativa kakav se želi. Reklamiranje ljudi kriminalnog miljea, snimanje dokumentaraca, kontroverznih biznismena u prvi mah nailazi na odbojnost kod građna. Ipak konstantnim ponavljanjem i guranjem na male ekrane, ljudi u jednom momentu postaju umorni i prihvataju to kao realnost. Suštinski u muzičkom svet to bi se isto moglo objasniti sa prihvatanjem turbo-folka. U početku šund da bi se konstantim guranjem pred javnost postavio kao narativ gde su ljudi isti prihvatili kao novi muzički žanr imajući u vidu koliko se radilo na promovisanju istog.
Danas, u vestima vrlo često vidimo reportaže o ubistvima i raznim drugim događajima. Nekada, kada se desilo čuveno ubistvo taksiste u Beogradu ili turskog ambasadora, cela javnost je učestvovala u procesu. Međutim, danas, postali smo potpuno ravnodušni. Navikli smo da slušamo takve reportaže, koji se obračun desio i kada i sve ostalo je postalo normalnost.
U vojnom smislu jedna od Staljinovih izjava možda i najbolje objašnjava sam proces: ,,Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt miliona – statistika.”
Nakon 11. septembra, mnogi procesi koji do tada nisu postojali u SAD u pogledu bezbednosti su uvedeni. Iako je za nekima prestala potreba, građani su naviknuti na iste, posebno ako uzmemo u obzir da ljudi pristali da trampe određene slobode zarad bezbednosti i da te slobode teško mogu da vrate nazad iako povratak istih više nije nemoguć. Jednostavno govoreći, strah je nadvladao mogućnost povratka na pređašnje stanje a ljudi su suviše ušuškani u status kvo.
U SSSR 80-tih godina svima je bilo jasno da država propada. Međutim predstavljajući narativ u nepobedivosti i nadmoći nad Zapadom, stvoren je lažni prikaz stanja, odnosno svest, a u kojem su mnogi pristali da žive jer je status quo odgovarao svima. Nije se mogla zamisliti nikakva alternativa te su i političari kako i građani pristali da žive u toj lažnoj stvarnosti, jer je strah od nepoznatog i nesigurne budućnosti mnogo gori od jednolične ali tada poznate sadašnjosti.
Proces hipernormalizacije dovodi do rezigniranosti da se bilo kakvo trenutno stanje menja. U ljudskoj je prirodi da se plaši nepoznatog. Možda je negde diktatura ali građanin neke zemlje racionalizuje da može biti samo hore ako se stanje promeni a ako ista traje godina jednostavno su priviknuti na taj sistem. Dodatno, događaji kao što su svrgavanje Gadafija, i zatim nastupanja haosa u zemlji, koristi se u autopotvrđivanju izostanka bilo koje reakcije ka promeni.
Rat na Bliskom Istoku predstavljen je kao borba između dobra i zla. Išlo se ka jednostavnoj simplifikaciji jer je lakše takav narativ nametnuti kao vodeći. Ako bi napravili paralelu sa roditeljima i decom, država predstavlja oteletvorenje roditelja dok stanovništvo posmatra kao svoju decu. Deci se priče o tome šta valja a šta ne predstavlja kao borba između dobra i zla. Odraslim ljudima pojednostavljivanje pomaže da svari informacije imajući u vidu broj obaveza sa kojima se nose. Naravno, stvarnost nije nikad crno-bela već siva. Da bi se određeni događaji razumeli potrebno je da se nađe uzročno-posledična veza koja je do isith dovela
Hipernormalizacija predstavlja možda oteletvorenje naše stare narodne izreke ,, ćuti može uvek biti goreg”. Postavljeno tako možemo videti da postoji averzija prema riziku i da je ljudima rizikovanje opasno. Rizik sa druge stane nestaje kao opcija kada čovek nema šta da izgubi ili kada se normalizovana stvarnost uruši, postane nepodnošljiva za njene učesnike. Indiferentnost postoji dokle god možemo da zavaravamo sebe i da budemo zavarani a stvarnost doživljavamo kao nepromenljivu a novu stvarnost kao nemoguću.
