Koliko god podizali svest stanovništva o ekologiji, nećemo uspeti da dođemo do svesti nacije o ekologiji, ukoliko od malih nogu ne vaspitavamo decu da čuvaju životnu sredinu.
Kada je ekologija integralna, ona ostaje verna dvema grčkim rečima „oikos“ i „logos“. Ekologija je, dakle, studija ili razmišljanje o našem zajedničkom domu. Kada se posmatra u perspektivi poliedra, integralna ekologija može nas voditi da usvojimo novu viziju sveta i da analiziramo probleme i izazove sa kojima se čovečanstvo danas suočava“. Centar ove nove vizije je ljudska ličnost. Ovo pretpostavlja „kulturu nege“, a ne „kulturu odbacivanja“. Stavljanje osobe u središte priznaje pravo svakog pojedinca na „lični razvoj (…) i rast osećaja solidarnosti u društvu u celini i sa generacijama koje tek dolaze“. Da bi se tamo stiglo, potrebno je „obrazovanje o integralnoj ekologiji“, jer uključuje „autentičnu konverziju koja dovodi do promene mentaliteta i pogleda“.
Ljudska ekonomija mora biti usredsređena na ljudsku ličnost te tako kroz kulturu nege i bezbednosnu kulturu ekonomski sistem mora poboljšati – a ne uništiti naš svet. Svet politike i biznisa treba da doprinese svom delu kako bi se osiguralo da svako može doprineti društvu u kojem je zagarantovano plaćeno zaposlenje. Uz oblike privrednog kriminaliteta kao što je korupcija, ovo postaje sve manje moguće. U globalnoj ekonomiji međunarodni odnosi ulaze u dinamiku sa novom etikom usmerenom na jačanje multilateralizma i saradnje između država, nažalost samo na papiru jer su agencije kao što su UN i OEBS najviše sredstava utroše na svoje kadrove i usluge, dok se sam uticaj na ekološku svest sa njihove strane ne može osetiti. Dakle, i ljudska ekonomija, kada je njena vizija poliedrična, stavlja ljudsku ličnost u središte, kroz kulturu nege i bezbednosnu kulturu i zahteva obrazovanje uz negovanje međugeneracijske solidarnosti, ali na tome se mora još dosta raditi, jer je novo doba donelo i nebrigu i okretanje ovog procesa u širenje neznanja dok svetski igrači to gledaju sa odobravanjem.
Napori koji dovode do bolje ekološke bezbednosti kroz obrazovanje kod nas postoje već generacijama, gde je prvo kroz Sokolsko društvo, a kasnije ONO i DSZ učeno o bitnosti životne sredine, što direktno povećavalo ekološku bezbednost. Nažalost sa urušavanjem sistema devedesetih godina, urušilo se i postignuto, a sa njim i svest celokupnog društva.
