JAZ

PREMISA 1: Doktorsku disertaciju sam odbranio početkom ovog veka, po temi Vojni faktor međunarodnih odnosa i njegov uticaj na razvoj Vojske Jugoslavije (Srbije i Crne Gore). Između ostalog, analizom međunarodnih odnosa posle Drugog svetskog rata, zahvatajući brojne ratove u kojima su učestvovale velike sile (posebno agresiju NATO na SRJ), te odgovarajući na pitanje zašto se NATO i VU nikada oružano nisu sukobili, izveo sam zakonitost: Verovatnoća izbijanja sukoba i njihovog ishoda u savremenim međunarodnim odnosima upravo je proporcionalna jazu moći sukobljenih strana. Bez lažne skromnosti, moja disertacija je zvanično  proglašena za najbolju odbranjenu disertaciju u sistemu odbrane te godine, za šta sam dobio specijalno priznanje i nagradu.

PREMISA 2: Danas sam general u penziji i profesor na (privatnom) Fakultetu za poslovne studije i pravo. Načelnik sam Katedre bezbednosti. Realizujući nastavu na osnovnim i master studijama iz nekoliko predmeta smera Bezbednost (OAS) i Međunarodna bezbednost (MAS), nastojim da studentima čim više približim problematiku. To moje nastojanje, a uz punu podršku menadžmenta Fakulteta i zalaganje kolega s Katedre, pored „neizbežnih“ predavanja, obuhvata brojne oblike studija: praktične aktivnosti, odlazak u institucije sistema, dovođenje eksperata (profesora, ambasadora), debate, klinike i drugo. Bez lažne skromnosti, znam da studenti cene to što radimo. Ali, u poseti našem Fakultetu Akreditaciona komisija upita vlasnika – zašto je prosek studenata tako nizak?

PREMISA 3: U ovo teško vreme, u kome smo, pored ostalog, savremenici korona virusa, prilikom ulaska u prepun gradski autobus, jedan mladić razgrćući sve ispred sebe u pokušaju da po svaku cenu uđe u  prevoz, pokuša da „skloni“ i mene, rekavši – zbog vas mi nosimo maske. Nije ušao u autobus (o tome sam pisao u nekoj od prethodnih kolumni). Međutim, opet bez lažne skromnosti, više od prethodnog dirnula me je priča o grupi mladića u tržnom centru, koja je na sličan način postupila prema glumcu Rade Šerbedžija (pogledajte priču na Fejsbuku). To je i povod za ovu kolumnu.

JAZ (GAP)

Termin JAZ, u najopoštijem, koristi se kao slikovita oznaka za duboke ili nepremostive razlike između pojedinaca, društvenih grupa i zajednica. Otuda, sinonimi za reč JAZ jesu: rascep, procep, raskorak, dizbalans, nesklad, nesrazmera, vakuum, međuprostor, antagonizam, rivalitet…Dobro poznat i široko rasprostranjen geopolitički jaz poznat je kao JAZ SEVERA I JUGA, oslikavajući bogati sever i siromašni jug na Zemljiu planeti, a i u pojedinim regionima.

S druge strane, u zavisnosti od toga u kojoj oblasti se koristi, reč GAP ima najčešća značenja: jaz, praznina, raskorak. U skladu s navedenim, vrlo je popularna tzv. GAP ANALIZA, odnosno analiza JAZA između onoga gde smo, gde možemo da budemo (ako tako nastavimo) i gde želimo da budemo u nekom vremenu budućem.

GAP ANALIZA

GAP ANALIZA jeste metoda (tehnika) strateškog planiranja, koja se primenjuje u raznim oblastima, a naročito u poslovanju preduzeća. Međutim, ta analiza ima posebnu primenu u strateškom planiranju za vojne potrebe (planiranje odbrane, na primer).

Ekonomija: Analiza jaza predstavlja tehniku strateškog  upravljanja za utvrđivanje mogućnosti  rasta i razvoja organizacije. Ova analiza se svodi na identifikovanje nivoa aspiracije sadašnjih mogućnosti organizacije i stimulisanja istraživanja u planskom procesu. Ovom tehnikom se, za duži vremenski period, projektuju  ciljevi i utvrđuje  jaz između  projektovanih ciljeva iciljeva koje bi organizacija verovatno ostvarila ukoliko se ne bi preduzimale nikakve  menadžerske aktivnosti. To znači da se ovim tehnikom za duži period od 5 do 10 godina projektuju ciljevi i utvrđuje jaz između tako projektovanih ciljeva i ciljeva koji bi preduzeće vjerovatno ostvarilo ukoliko se ne bi preduzimale nikakve menedžerske aktivnosti. Ciljevi se postavljaju najčešće kao: ukupan prihod, dobit, tržišno učešće, obim prodaje itd.

Vojska: Nakon što je Srbija postala samostalna i nezavisna država (2006, ali i pre toga), u strateškom planiranju odbrane, a posebno planiranju upotrebe Vojske, primenjen je u svetu poznati model RAZVOJ VOJSKE ZASNOVAN NA SPOSOBNOSTIMA. Nažalost, mnogi tada, a neki ni danas, ne razumeju o čemu se radi. Da bismo razumeli o čemu je reč, poslužićemo se jednom uprošćenom slikom.

Da opišemo sliku. Misije i zadaci Vojske utvrđeni su u Strategiji odbrane (2009 i 2019). U skladu s tim i bezbednosnom procenom, utvrđuju se mogući scenariji ugrožavanja bezbednosti zemlje. Svi ti scenariji, nisu imanentno vojni (oružani), evo sada korona virus na primer. U skladu sa utvrđenim scenarijima ugrožavanja, izrađuju se planovi odbrane (za svaki scenario). U planovima odbrane se utvrđu zadaci jedinicama. Za te zadatke se utvrđuju POTREBNE SPOSOBNOSTI te GAP ANALIZOM utvrđuje da li postoje ili ne postoje u odnosu na POSTOJEĆE SPSOBNOSTI. Dakle, JAZ je između potrebnih i postojećih sposobnosti. Ako potrebne sposobnosti postoje, one se održavaju na potrebnom nivou i stalno dograđuju. Ako potrebne sposobnosti ne postoje uopšte ili ne postoje u potrebnom obimu, one se izgrađuju i dograđuju. Izgradnja i dogradnja potrebnih sposobnosti Vojske (komandi i jedinica) vrši se preko činilaca izgradnje sposobnosti (doktrina, organizacija, personal, obrazovanje, obuka, naoružanje i vojna oprema, infrastruktura, interoperabilnost). Razvojem navedenih činilaca vraćamo se u model na dva načina: 1) u postojeće sposobnosti, dograđujemo ih ili izgrađujemo, čime dostižemo potrebne sposobnosti, ostvarujemo plan, odgovaramo na scenarije ugrožavanja i izvršavamo misije i zadatke) saopštavamo vlastima da ne možemo dostići zahtevane (potrebne sposobnnosti), u kom smislu treba menjati dodeljene misije i zadatke koje je utvrdila politika.

Ovako, kako u najkraćem opisah, rade vojske modernih država, dakle i SAD i Rusija i Nemačka i Velika Britanija i …

Na prethodno navedeni način utvrdili smo vezu sa prvom premisom kolumne. Dakle, u svetu neorealizma, u kome sila i moć dobijaju novi zalet, potrebno je utvrditi aspiracije države tako, da ih vojska (misije i zadaci) može da ostvari. Dakle, treba izbeći JAZ IZMEĐU ŽELJA I MOGUĆNOSTI.

Pozabavimo se malo premisom 2.

Prvo pitanje bavljenja drugom premisom jeste – ŠTA JE TU JAZ? Neki će pomisliti da se, primarno, radi o JAZU uspeha studenata. To pada u vodu, jer ne znamo o kom se kriterijumu radi, ili – u odnosu na šta je niži prosek, koji je primetila Akreditaciona komisija. Međutim, deo odgovora i na to pitanje, daće nam malo kompletniju sliku o čemu se radi.

Lično smatram da je relativno niži prosek studenata posledica utvrđenog (sistemskog, ne na mom Fakultetu) načina ocenjivanja. Naime, student da bi “položio ispit” treba da sakupi 51 (od 100) poen. To čini preko predispitnih obaveza koje su propisima utvrđene kao: prisustvo nastavi i vežbama, kolokvijumi (dva), seminarski rad i završni ispit. Tako, student može bez izlaska na završni ispit da osvoji maksimalno 65 poena, što je ocena 7. Činjenica je da se veliki broj studenata “zadovoljava” prolazom, te i ne izlazi na završni ispit. Neke visokoškolske ustanove (to mi je poznato) ne zadovoljavaju se time, odnosno izlazak studenta na završni ispit je obavezan!!!

Jedan uvaženi akademski radnik, čije ime neću iznositi, bavio se odnosom studiranja na tzv. državnim i privatnim fakultetima, pokušavajući da utvrdi koliko su privatni fakulteti “štetni”? Rad je okarakterisan kao naučni. Da li je stvarno toliki JAZ između državnih i privatnih fakulteta nije na meni da dokazujem. Jednostavno, to nije moja kompetencija. Međutim, kao nastavnik koji radi i na državnom i na privatnom fakultetu, želim da istaknem da “niži prosek” jeste stanje a ne pojava u visokoškolskoj nastavi u nas, nezavisno da li je reč o državnom ili privatnom fakultetu. Šta to mlade ljude danas tera na to da ostaju na nivou “prosečnosti”, to je pitanje za širu raspravu.

Za ukupnost odnosa prema temi JAZ, pomoći će nam osvrt na premisu 3.

I površan uvid u tekst premise tri ukazaće nam da je reč o odnosu dela mlade generacije prema starijima, što u opštem možemo imenovati kao – GENERACIJSKI JAZ. Pri tome, pandemija/epidemija COVID – 19 samo je delom doprinela da taj jaz postane vidljiv golim okom.

Bezbroj je radova koje sam lično proučio po pitanju JAZA GENERACIJA. Ovo ne da se hvalim, nego da istaknem kako je moguće ovom pitanju pristupiti sa mnogo strana i opet se pitati – jesam li bio dovoljno jasan. Stoga, izneću za početak dva stave koja pročitah u jednom zahvatu teme mladi-stari.

  1. Kada deca dođu u godine svojih roditelja često nailazimo na “sada razumem svoju majku/oca”, znam da je bio/la u pravu”. Biblija je Knjiga koja ima puno zapisanog o nerazumevanju mladih i starih. Raskol to jest “jaz” ili ogromno nerazumevanje između mladih i starih nije ništa novo, čovek je uvek donosio neprilike da poštuje, uvažava starije od njega.
  2. Čovek kada pređe prag treće životne dobi, za njega je to psihički teško prihvatiti. Celoga života sam bio radno koristan, svojim radom, znanjem sam doprinosio, dokazivao svoju vrednost. Sada toga, pogotovo nakon odlaska u penziju više nema. Jer tokom života sam u svojim stvaralačkim vodama svojim doprinosom pomagao, oblikovao, gradio, jedno pristojno mesto za život, za mene, za moju generaciju i druge koji dolaze. Želim da se ljudi odnose prema meni sa dostojanstvom, sa poštovanjem, jer sam se i ja celi život trudio da se tako odnosim prema drugima. Ođednom sam “NIKO”, jesam li postao nevidljiv, zarazan, grozan, mučan, šta li??

Ne znam kako na vas deluju ova dva isečka iz jednog članka sa Interneta, ali mislim da je to to, iako je fokus u ova dva isečka na starijima, ne na mladima. Naime, stariji su bili u mladim godinama, a mladi u starim nisu. Otuda je verovatno tačno da stariji lakše razumeju malde, nego obrnuto.

S jednog drugog aspekta posmatrano, jaz među generacijama se najviše izučava u krugu jedne porodice. U tom smislu, jedan istanuti pedagog ističe:  c) Ukratko, jaz među generacijama se javlja kao neuspeh roditelja da održe kontakt sa svojom decom. Ali, ako ste dovoljno mudri da se od detetovog rođenja postavite na pravi način, do velikih konflikata i sukoba, odnosno do izraženog jaza u vašim međusobnim odnosima neće ni doći. Podržite težnju deteta da se razlikuje od vas, kao i njegove (a ne vaše) ambicije, želje, snove. Pokažite mu da može da računa na vas. Učinite sve što je u vašoj moći da odnosi među vama budu odnosi poverenja i razumevanja. Naravno, to ne znači da u svakom trenutku treba da povlađujete svom detetu, već da mu pokažete kako za njega uvek imate vremena i strpljenja.

Kako to pedagog “lepo” sroči. Međutim, šta je s generacijskim jazom u opštem smislu. A posebno je pitanje – šta to mlade tera da generacijski jaz iskazuju na vrlo brutalan način? Ko su generacije X, Y, Z…? Evo kako to vidi jedan akademski građanin:

  1. Krivi smo, generacijo, krivi kao smokvina grana. Revoluciju koju podižu deca sutrašnjice nećemo ni shvatiti, jer smo mi stasavali na dedinoj višnji, muzici sa rečima i emocijama, a oni rastu na smartfonima, tabletima, bestežinskom akumuliranju znanja za opstajanje u vremenu koje je njihovo, a ne naše. Mi smo ih naučili da muljaju, da lažu, da otimaju, da žive oslobođeni tereta savesti, jer se tako moralo da bi se opstalo. Uzgojili smo divne monstrume praznih pogleda i praznih srca.

O, kako prethodna ocena zvuči neperspektivno? Da li smo na fonu “lepo sročenog” za jaz generacija u porodici, ili smo bliže prethodnom stavu akademskog građanina? Teško je reći. Složićemo se da je PORODIČNO VASPITANJE jedan od nezamenjivih kriterijuma ponašanja svake osobe. Takođe, mislim da nemamo ništa protiv tvrdnje da mlade, osim porodice, vaspitava i odgaja škola, razne formalne i neformalne društvene organizacije, ali I ULICA.

Tako, listajući nebrojene osvrte na jaz generacija, vraćamo se na sliku s početka kolumne: Znamo li gde smo – slutimo li gde bismo mogli da budemo – imamo li bar viziju, ako ne i program onoga gde želimo da budemo.

EPILOG

Sabirajući polazišta i efekte sve tri premise, a u skladu s polaznom slikom, JAZ (GAP) protkan je trima ključnim kriterijumima: ASPIRACIJA, SPOSOBNOST i SANKCIJA.

Aspiracija je zasnovana na umešnosti da uspostavimo viziju, misiju i ciljeve, koji odgovaraju realnim potrebama, a zahtevaju adekvatne sposobnosti.

Sposobnosti su spona između potreba i mogućnosti i zavise od niza činilaca. Koliko smo u stanju da činioce sposobnosti prepoznamo i razvijamo, toliko će rasti i naše sposobnosti da dprinesemo viziji, misiji I ciljevima, odnosno zadovoljimo realno utvrđene aspiracije.

Sankcija je mera, koja treba da bude srazmerna učinjenom delu. Ta mera, principijelno posmatrano, jeste ambivalentna i kreće se u amlitudi od nagrade do kazne.

Sve ostalo je ostalo u nerealnim aspiracijama, neadekvatnim sposobnostima i nesankcionisano.

Prof.dr Božidar Forca

 

 

 

 

 

 

 

 

More Stories
VOJSKA SRBIJE SLAVI OSLOBOĐENJE BEOGRADA

Mišljenje čitalaca o vakcinaciji

Da li mislite da su vakcine protiv virusa covid-19 bezbedne?

Loading ... Loading ...

Koja je vakcina, po vašem mišljenju bezbedna?

View Results

Loading ... Loading ...

This will close in 20 seconds