Rat u Nagorno-Karabahu je bio primer novog modernog ratovanja, u kojem su tehnologija, finansije i savezništva odnele prevagu. Ministarstvo odbrane Srbije bi moralo što pre da organizuje grupu koja bi izučila ovaj konflikt do korena, jer imamo dosta toga novog da naučimo
Nije tajna da je Azerbejdžan tokom poslednjih desetak godina neprestano gradio svoje oružane snage, dok se Jermenija našla u više političkih kriza. Iako brojniji i bolje opremljeni, malo ko je moga da predvidi jasnu vojnu pobedu Azerbejdžana nad Jermenijom. Mnogi ovu pobedu pripisuju tehničkoj i finansijskoj strani rata ali i pamentih savezništva. Azerbejdžan je mogao da priušti više i imao je Tursku i Izraelsku tehnologiju koja je jednostavno bila bolja od onoga na šta je Jermenija morala da se oslanja. Uz to direktno mešanje Turske i mirno posmatranje Rusije i zemalja EU je bilo vidno. Ovaj rat je pokazao jasne lekcije o tome kako se male i srednje zemlje kao što je Srbija sutra mogu braniti.
Na tok svakog rata utiču specifične političke okolnosti koje ga i pokreću . Azerbejdžan i Turska bili su uvereni u uspeh svoje ofanzive, pošto je Rusija od početka rata nagovestila da nema nameru da pomaže Jermenima van njihovih priznatih granica, a videla je priliku da iskoristi azerbejdžanski vojni pritisak kao sredstvo za slabljenje jermenskog premijera Pašinjana . Štaviše, azerbejdžanska akcija verovatno bi navela Jermeniju da prihvati prethodno dogovorene „mirovne planove“ koji bi ojačali geopolitički položaj Rusije. Ova politička situacija direktno se pretvorila u vojni nedostatak na bojnom polju za Jermene. Znajući da Moskva prećutno prihvata vojnu intervenciju, Turska je u oktobru 2020. godine u Azerbejdžanu prenela nekoliko lovaca F-16 koji su kasnije korišćeni za čišćenje neba od jermenskih aviona. Sa druge strane, Jermenija je ovog leta upravo dobila osam Su-30 iz Rusije, ali nije ni pokušala da ih upotrebi za osporavanje azerbejdžanskih dronova i F-16.
Kao i u Siriji i Libiji, ruski PVO sistemi pokazali su se neefikasnim protiv malih i sporih bespilotnih letelica. Najmoderniji jermenski sistemi PVO, S-300PT i PS serije i 9K37M Buk-M1, razvijeni su 1980-ih. Iako su rakete još uvek snažne, njihovi senzori su dizajnirani da otkriju, identifikuju i prate brze lovce, a indikatori pokretnih meta zanemaruju male, spore bespilotne letelice. Kao i mnogi sistemi iz 1980-ih, softver je predefinisan hardverskim rasporedom, a reprogramiranje zahteva opsežno popravljanje čitavog sistema, što Jermeni nisu uradili. Ovi sistemi takođe nisu u stanju da izvrše fuziju: akumuliraju i kombinuju sirove radarske odjeke različitih radara u jedan zbirni izveštaj o situaciji. Fuzija je od suštinskog značaja za otkrivanje malih i slabo uočljivih ciljeva kao što su napredni dronovi ili stelt avioni. Azerbejdžanski dronovi su leteli slobodno, jer Jermenija nije imala ometač koji bi mogao da prekine signale koji povezuju dronove sa njihovim stanicama za navođenje.
Vojskama koje se pripremaju za borbu u budućnosti – ne samo SAD, Kina, Rusija, već i regionalne sile poput Turske, Izraela i Južne Afrike – već izučavaju ovaj rat i iskustvo koje će sigurno podstaći dalja istraživanja veštačke inteligencije i sistema autonomnog smrtonosnog oružja. Dok Evropa pokušava da zabrani tehnologiju i naoružanje koji su se koristili u ovom ratu, malopre pomenute sile će eksperimentisati kako da iskoriste nove tehnologije i najbolje integrišu autonomne smrtonosne sisteme naoružanja u svoje manevarske snage sa kombinovanim naoružanjem, povećavajući tako svoju operativnost tempo i efikasnost. Srbija, kao mala zemlja, mora izučavati ovaj rat, nevezeano za Evropu koja je u dugoj političkoj krizi i pripremati se da nikako ne bude uhvaćena van stroja, a na šta nas i obavezuje tehnologija koju nabavljamo poslednjih godina.
Pre rata, na taktičkom nivou jermenska vojska je bila superiornija: imala je bolje oficire, motivisanije vojnike i spretnije vođstvo. U svim prethodnim ratovima sa Azerbejdžanom ovo se pokazalo presudnim. Ali Azerbejdžan je pronašao način da to zaobiđe, politikom, tehnologijom i biranjem pravog trenutka. Većina vojski EU – posebno onih malih i srednjih država članica – pale bi kao jermenska vojska u savremenom kinetičkom ratu. Ovome je razlog što nemaju sisteme za zaštitu od dronova i što nisu razvijale svoju taktiku i nisu izučvale ovaj rat. Srbija ne sme dozvoliti da zaostaje za modernom tehnikom, kako su to sebi dozvolile evropske vojske, koje su se ušuškane u EU i oslanjajući se na NATO, zaboravile na svoje vojske. To je razlog za zabrinutost kako evrospkih Generalštabova, tako i našeg, koji treba da uradi kompletnu studiju ovog slučaja i iskoristi ga za dalje strateško planiranje razvoja sistema odbrane.
