Dok se projekat Evropske Vojske razvija veoma usporeno, evropske elite koje su čekale izbor Džoa Bajdena za predsednika SAD, jedva čekaju da obnove transatlantsko partnerstvo. To opet otvara pitanje da li Evropa može da odraste i postane nezavisni međunarodni faktor kako sebe predstavlja?
Osećaj olakšanja među evropskim političkim elitama pri izboru Bajdena i želja za povratkom na status kvo pre vremena Trampa u odnosu na politiku Vašingtona prema NATO-u je ono što su sanjali. Tu su i neistomišljenici kao što je francuski predsednik Makron, koji je pozvao na „suverenitet“ evropske odbrane, bez obzira ko zauzima Ovalni kabinet, sada ili u budućnosti, ali je njegova politička moć u EU poljuljana unutrašnjim protestima, terorizmom i previranjima u međunarodnim odnosima. Njegova inicijativa da ostale članice EU ozbiljnije shvate bezbednosna pitanja i razviju kredibilnu, nezavisnu evropsku odbrambenu sposobnost nije dočekana sa oduševljenjem, imajući u vidu i istoriju francuskog protivljenja NATO odlukama.
Uticaj transatlantskog partnerstva u istočnoj Evropi gde su države i više nego spremne da se oslanjanjaju na SAD radi njihove bezbednosti učvršćene su stalnim isticanjem Rusije kao glavne pretnje. Pored toga nije tajna da je vodeća članica EU, Nemačka, zadovoljna da čini isto to, što se videlo i po nedavnoj izjavi ministarke odbrane te zemlje, koja je malo i nasmejala Kremlj. Taj stav stvara vrlo stvarnu opasnost da se Evropska dugogodišnja navika da se slobodno oslanja na britanske i američke bezbednosne napore obnovi nakon kratkog prekida tokom Trampove vladavine. Spoljnopolitički uticaj koji planira da ostvari novoizabrani predsednik Bajden ovo nestrpljivo podstiče.
Kramp-Karenbauer, nemačka ministarka odbrane izjavila je: „Bez nuklearnih i konvencionalnih sposobnosti Amerike, Nemačka i Evropa ne mogu da se zaštite”. To su obične činjenice. Verovatno se Makron ujeo za usnu kada je čuo ovu izjavu „To su obične činjenice “ jer su to samo činjenice ako neko prihvati ograničeno mišljenje da Evropa nije sposobna da se samoorganizuje po pitanju odbrane uz nekoliko popularnih, ali sumnjivih i otvoreno apsurdnih atlantističkih predloga. Jedno je da Evropska unija, sa kolektivnom populacijom većom od Amerike i gotovo toliko sofisticiranom ekonomijom, ne može da izgradi sposobnu kontinentalnu odbranu. Druga je da Rusija, iako je bleda senka ugašenog Sovjetskog Saveza sa ekonomijom jedva desetinom veličine ekonomije EU, predstavlja strašnu pretnju od koje EU ne može da se odvrati. Treća pogrešna pretpostavka je da je Rusija naklonjena ekspanzionističkom naletu uprkos smanjenju svojih vojnih izdataka i u 2017. i u 2018. godini i jedva da ih je povećala u 2019. Štaviše, čak je i brojka za 2019. godinu (65,1 milijarda dolara) daleko manja od godišnjih izdataka za odbranu (skoro 300 milijardi dolara) evropskih članica NATO-a. Konačno, mora se prihvatiti implicitna pretpostavka da se sile EU ne mogu same nositi sa pretnjama koje predstavljaju teroristi bez državljanstva i slabe zemlje Bliskog istoka.
Realnost je takva da je nastavljanje oslanjanja na SAD samo pogodno bezbednosno pokriće za Evropu, i da se evropske političke elite ne žele usuditi u konkretizaciju i razvoj Evropskih bezbednosnih snaga. I dok Evropska odbrambena agecnija najviše deluje na papiru, Makron samostalno pokušava da dopre do ostalih lidera Evrope, jer je svestan da Evropa bez vojske ne može biti značajan faktor u međunarodnoj areni.
