Već od stvaranja moderne Albanije 1912 godine, Albanci migriraju po regionu, Evropi i prekookeanskim destinacijama, pa su tako migrilali u SAD, Tursku, Egipat, Kanadu, Švajcarsku i zemlje Zapadne Evrope. Ovi talasi su pojačani preuzimanjem Albanije od strane Italije i masovnim migracijama u SFRJ nakon Drugog svetskog rata. Nakon smrti Envera Hodže i pada komunizma 1990. godine počinju masovne migracije. Ova nerazvijena zemlja imala je velike probleme sa velikom i siromašnom mladom populacijom koja nije posedovala obrazovanje ni veštine. Otvaranje granica 1990. godine pustilo je stotine hiljada Albanaca koji su uglavnom prvo prelazili u Italiju, Grčku i Jugoslaviju, odakle su nastavljali svoj put u zemlje Zapadne Evrope, SAD, Kanadu, Tursku i druge zemlje. Simbol masovnog egzila albanaca iz Albanije jeste brod Vlora(naslovna fotografija, koja je poznata i po tome što je zloupotrebljena kao lažna vest tokom migrantske krize 2014-) koji je prevezao hiljade albanaca do Italije.
Brojke
Prema zvaničnom cenzusu Albanaca u Abaniji ima 2 800 000 i tu se završava svaka zvanična statistika. Naime, kada uporedite navode albanske strane (zvaničnih organa i naučne zajednice pr) i država u kojima su naseljeni albanci, brojke značajno variraju što se može videti u tabeli sa okvirnim podacima, a do tačnih podataka nije moguće doći u mnogim državama, a negde je od poslednjeg cenzusa prošlo skoro 20 godina. Albanska strana procenjuje da je u svetu oko 10 miliona albanaca dok se tačan zvaničan broj ne zna.
| Zemlja | Albanski Podaci(circa) | Zvanični podaci(circa) |
| Grčka | 650 000 | 95 000 (+330 000 imigranata) |
| Srbija (bez Kosova) | 5 000 | Nepoznato(bojkotovan cenzus) |
| Tzv. Kosovo | 1 600 000 | Nepoznato |
| Crna Gora | 30 000 | 30 000 |
| Severna Makedonija | 509 000 | 509 000(poslednji census je vršen 2002 godine) |
| Italija | 1 100 000 | 420 000 |
| Turska | 5 000 000 | 500 000 |
| Nemačka | 300 000 | 200 000 |
| Švajcarska | 188 000 | 112000 |
| SAD | 172 000 | 191 000 |
Balkanski prsten
Albanija se našla u nezgodnoj poziciji, društvo je bilo podeljeno između stare i nove garniture, postojala je velika nezaposlenost, siromaštvo, glad i velika želja za promenom ili preseljenjem iz ove zaostale zemlje. Postojala je i pretnja građanskog rata, koji je započeo 1997 ali je brzo ugušen. Albanija je zato namerno ili nenamerno uspešno iskoristila raspad bivše Jugoslavije, negativnu atmosferu, bes naroda i višak populacije (pogotovu mladu nezaposlenu populaciju) sa viškom energije kao snagu za izmeštanje krize sa svoje teritorije. Zaokupljenost već tada bivših država SFRJ ratom i učvršćivanjem novih država, ostavilo je Albaniju van ,,radara” ali i značajno oslabljene karaule i granice.
Ovo je iskorišćeno za stvaranje ,,Balkanskog prstena”, rute koje je veliki broj albanaca koristio za prelazak iz Albanije u Crnu Goru, Srbiju i Makedoniju, od kojih je veliki broj prelazaka bio ilegalan i koji se koristio za krijumčarenje oružja, droge, ljudi, životinja, a posle nekog vremena ovaj prsten se koristio i za prelazak granica usled porođaja, popisa, glasanja i drugog. Tako da je došlo do toga da veliki broj albanaca ima više pasoša, koji su koristili u zavisnosti od situacije. Kako ova kretanja nisu naišla na veći otpor početkom 90-ih godina, tako se broj ljudi na ovoj ruti povećavao, a time i protok novca i oružja ali i ,,opuštanja” naroda.
Velika Albanija
Nakon 1995. SRJ se našla u tekoj situaciji, a kriza na Kosovu se pogoršavala već godinama. Kako albanci nisu nailazili na veliki otpor pri ilegalnim aktivnostima, omogućeno je formiranje ANA, UCK, OVBPM i drugih terorističkih organizacija koje nisu želele da stanu samo na kriminalu. Makedonija koja takođe nije pružala otpor našla se u sve većem problemu sa nadolazećimalbancima.
Kako albanci nisu nailazili na veće prepreke, a situacija u Albaniji se popravljala sa odlaskom stanovništva i instutionalizacijom vlasti, stvorili su se uslovi za rast Albanije u svakom smislu. Ovome je doprinela i jaka politika zajedništva albanskog naroda koji se pored teške situacije i egzila i dalje smatrao albanskim, bez obzira na religiju ili klasnu pripadnost i koji je želeo da napreduje. Sa dijasporom koja se gradila nešto manje od sto godina i koja je značajno jačala devedestih, uspeli da lobiraju za svoje interese na najbitnijim mestima.
Kao mlada nacija u porastu, Albanija je stekla prijatelje na Zapadu, a time i uslov za dalji rast i stvaranje moći. Kako bi postigle ovaj cilj, Albanske elite su morale da ožive staru priču o Velikoj Albaniji, kao opravdanje za svoje pretenzije i ekspanziju. Stara priča o Turskom vilajetu i Prizrenskoj ligi iskorišćena je za buđenje nacionalizma, ekstremizma i nasilnog ekstremizma koji vodi ka terorizmu među mladim albancima. Ovo je dalo cilj, svrhu i opravdanje za podržavanje terorizma, secesije, određenih politika i izazivanje ratova u susednim državama što je u stvar iskorišćeno kao izmeštanje krize i kao ,,ventil” za promene.Tako od 1995 godine kreću sukovi na Kosovi i Metohiji, Građanski rat u Albaniji 1997, Rat na Kosovu i Metohiji 1998-1999, Incidenti u Dolini Preševa 2000, Rat u Makedoniji 2001 i mnogi drugi incidenti i teroristički napadi.
Faktički, Albanija je za svega pet godina iz defanzivne države prešla u ofanizvnu državu sa teritorijalnim pretenzijama. Masovna migracija, demografska situacija, tranzicija, jedinstvo i duboka kriza su iskorišćene i usmerene za širenje uticaja i moći.
Sa druge strane Srbija je od 1990. godine prešla u defanzivu, sa veoma podeljenim društvom, neorganizovanom dijasporom, krizom i sukobima sa međunarodnim partnerima.
Tako da je Albanija od egzila svog stanovništva došla do stvaranja Velike Albanije, namerno ili ne namerno i sa pomoću još nekih faktora. Iz ovog primera možemo dosta naučiti, a možda nije ni na odmet da proučimo delovanje Albanske države sa boljim pristupom i uvidimo gde smo.
