STADIONI KAO LAKMUS STANJA U DRUŠTVU: „ŠAČICA NAVIJAČA“ ILI…

Moje prvo mesto službovanja nakon završene Vojne akademije 1979.godine, bio je Zagreb. Stanovao sam preko puta stadiona Maksimir. Ponekad sam odlazio na utakmice, pogotovo kada gostuje Zvezda (navijam za Zvezdu) ili Partizan, a posebno kada igra reperezentacija tadašnje Jugoslavije. Prva utakmica koju sam gledao na Maksimiru bila je Dinamo-Zvezda 1979  (2:2), a poslednja – prijateljska utakmica Jugoslavija – Holandija (0:2), pred odlazak na svetsko prvenstvo u Italiju (1990). Gotovo svaku utakmicu kada gostuju Zvezda ili Partizan pratili su povici „četnici“, „cigani – lopovi“, „Srbe na vrbe“, „ubi Srbina“ i sl. Na utakmici Jugoslavija – Holandija (1990), navijači na severnoj tribini (Bed-Blu-Bojsi) okrenuli su ledja terenu, skinuli gaće i zviždali himni Hej Sloveni, A setite se utakmice Dinamo-Zvezda (Boban „glavna zvezda“) koja nije ni odigrana (1990). Sve je nakon utakmica pratio komentar – šačica navijača…dok se tadašnja država u krvi nije raspala

NEKOLIKO PRIMERA 1979-1990

  • Prva utakmoca koju sam gledao na Maksimiru bila je Dinamo-Zvezda (2:2). S komšijom sam bio na bazenima u Stubičkim toplicama i zakasnili smo na utakmicu oko 10 minuta. Ulazimo na stadion, a on se prolama, 1:0 za Dinamo – Cico Kranjčar. Napred Zvezdo,, rekoh pri sedanju na tribine. Iznad mene jedan čikica poče da viče: cigani mamu vam j… sve ste kupili; četnici na vrbe vas treba…Okrenuh se i rekoh: šta se dereš idiote. Na to me kolega povuče za rukav i tiho – alo, ovo je Zagreb, a ne Beograd. Onaj iza mene se skloni jedno 10 do 15 metara i opet…Srećom, utakmica se završi nerešeno 2:2, golove za Zvezdu dala su dva Savića;
  • Dinamo-Partizan (3:4). Komšija koji je stanovao iznad mene u zgradi bio je kuvar u Vojsci i navijao za Partizan. Zamoli me da zajedno idemo na utakmicu. Kupio je i karte, kako reče za „istok“ jer je tamo najmirnije, nema sukoba sa navijačima Dinama. I Dinamo i Partizan su bili u izvanrednoj formi i imali izuzetno jake timove. Utakmica je bila čvrsta, rezultat se menja, ali je Partizan bio bolji. Zbog komšije, a i nekih drugih razloga, iako sam Zvezdaš, tada sam navijao za Partizan. Slobodan udarac, Prekazi – 1:0 za Parizan. To, skočismo komšija i ja uvis od radosti. Kad ide od ruke do ruke flaša rakije. Nade zemo, i mi navijamo za Partizan ali ne smemo tako ko vi da se radujemo. Mi smo iz Doboja. Taman kad sam hteo da nazdravim, dobih udarac flašom u glavu sa neke druge strane. Utakmica je za mene bila završena, ali je Partizan pobedio 4:3.
  • Utakmica Dinamo-Zvezda koja nije odigrana (13.maj 1990). U kvartu gde sam stanovao poznavao sam dosta mladih ljudi, pretežno su bili Ličani (policijski i vojni stanovi). Često smo igrali mali fudbal iza zgrade gde sam stanovao. Ja sam najčešće igrao u Zvezdinom dresu, tako da je većina znala za koga navijam, ali u početku nije bilo nekih posebnih problema. Pred utakmicu Dinamo-Zvezda, već je kuvalo u Jugi. Dok smo igrali mali fudbal iza zgrade, priđe mi jedan momčić, čiji je otac policiajac i reče: Božo, nemoj da ideš na utakmicu Dinamo-Zvezda, jer utakmice i neće biti, a nemira hoće. Poslušao sam ga. Ali, na utakmicu su otišli moj brat od ujaka, koji je bio pitomac Vojnotehničke akademije i ženin bratanac, koji je bio učenik Srednje vojne škole. Iako sam obojici rekao da ne idu na utakmicu, otišli su i bili na tribini sa Zvezdinim navijačima. Do 24.00 sam preko Vojne policije rešavao da ih dovedem u kasranu, jer su me ujak i ženin brat non-stop zvali da vide kako su. Kako je bilo, svi smo videli, a „zvezda“ neodigrane utalmice bio je Zvonimir Boban i njegov šut policajca (Refik Ahmetović). 
  • Šutiranje policajca, izvor balkanskinavijaci.com
    • Jugoslavija – Holandija (0:2). Poslednja utakmica koju sam gledao na Maksimiru bila je prijateljska utakmica pred odlazak Jugoslavije na svetsko prvenstvo u Italiji 1990. Bilo je to 3. juna, dakle tri nedelje nakon utakmice Dinamo-Zvezda koja nije odigrana. Moglo se pretpostaviti kako će biti. Ali, neki đavo me terao na utakmicu. Počelo je sramno. Navijači na severnoj tribini (Bed-Blu-Bojsi) su pri intoniranju himne Hej Sloveni okrenuli leđa terenu, skinuli gaće i zviždali. Kost mi stala u grlu, nisam mogao da verujem. Cele utakmice većina navijača je navijala za Holandiju. Hadzibegić je izjavio da je naših 11 igralo protiv 20.000, a Frank Rajkard (Holandija) reče da nije ni znao da u Zagrebu imaju toliko navijača. Opet je štampa u komentaru ponašanja navijača isticala – neodgovorna šačica navijača… Posle toga počeo je krvavi raspad Jugoslavije.

    DVA PRIMERA 1992-do danas

    Do kraja 1991. godine bio sam u blokadi Centra vojnotehničkih škola KoV Zagreb, koju su uspostavile paravojne formacije Hrvatske. Pred Novu 1992. godinu dislocirani smo u Beograd. Odlazak na utakmice mi je bio u drugom planu. Nikako da se spojim s porodicom. Supruga i ja smo bili u Beogradu, živeli kao podstanari, a moje dve ćerke su išle u osnovnu školu u mom rodnom selu u Bačkoj i živele kod moje majke. Tuga. Plata mi je bila 5 maraka, a stanarina 150 maraka. Prodao sam automobil da bih stanovao, a kada je nestalo i tih para, pretpostavljeni su mi dodelili sobu u kasarni gde sam radio. U kasarni sam u jednoj sobici živeo sedam godina sa suprugom i dve ćerke, ali smo bili zajedno.

    Vremenom, sazrevao sam i kao ličnost i kao oficir. Bio sam u prilici da lično upoznam nekoliko poznatih fudbalera i trenera, ne samo fudbalskih timova. Bio sam u prilici da se naslušam svega. Slušao sam kako se formiraju  uprave fudbalskih klubova (političar, privrednici-biznismeni, neko iz Vojske, ako treba da se odloži…, a najmanje fudbalskih radnika), kako se trguje igračima, kako se namešta ko će da igra, kako se nameštaju utakmice i „kupuju“ sudije, kako se „peru“ pare…. Slušao sam….da mi se želudac mučio, a telo ježilo i rekao – dosta! Nisam ja iz te priče!

    Stanje u zemlji je bilo haotično. Poluraspadnutu SR Jugoslaviju čekala je agresija NATO. Sve se to moglo videti i čuti na stadionu! Od Slobo Srbine, svi smo uz tebe, do Slobo Sadame ubi se…Pa pokliči novim političkim strukturama u državnim entitetima SRJ, DZ SCG i Srbija. I opet – izgedi male šačice navijača. A „šačica“ je, malte ne, formirala klince više nego porodica i škola. Vratiće se, kad-tad, svima je bilo jasno, osim medijima i još nekima…

    DVE POSLEDNJE UTAKMICE (DO SADA) NA KOJIM SAM BIO

    Zvaezda – Partizan (suzavac i cipele, ne pamtim rezultat). S obzirom da sam voleo fudbal, a mučilo mi se od toga što sam slušao, reših da idem samo na derbi Zvezda – Partizan. Stanovao sam privatno na Trošarini. Bila je jesen, ali nije bilo posebno hladno. Da bih izbegao navijačku gužvu (stadion Marakana je bio prepun), nisam otišao na „sever“, već na „zapad“. Tribine su se orile ne navijačkim već politički motivisanim pokličima. Ponovo smo se delili na četnici i partizani. Moglo se znati ko za koga (političara) navija. U jednom trenutku bačena je velika količina suzavca i sa severa i sa juga. Vreme je bilo bez vetra, tako da se suzavac koncentrisao na donji deo tribina. Počelo je gušenje. Ja, kao „iskusan“ oficir, govorim navijačima oko sebe – ne paničite, stavite majice preko usta i nosa. Ali, koncentracija suzavca je toliko bila jaka, da je počeo „stampedo“ ka izlaznim vratima. Nisam mogao ni ja da izdržim i ubacih se u razularenu masu. U nekom trenutku, spade mi jedna cipela s noge. Ali, nema vremena za saginjanje i traženje – zgaziše. Izađoh sa tribina i onu drugu cipelu šutnuh u vazduh – A u pm, stadion me više videti neće! Samo su čudni pogledi ka meni govorili u kakvom sam stanju, osećao sam kako mi se podsmevaju – vidi budale, u odelu a bos ujesen.

    U međuvremenu dobio sam kredit i kupio stan.

    Srbija i Crna Gora – Rusija 0:1. Ovo je poslednja utakmica koju sam gledao na stadionu u Beogradu. Trener Srbije i Crne Gore bio je Milovan Đorić. Tvrdilo se da niko ne zna kako je došao na kormilo reprezentacije, ali je došao, Kako došao, tako i prošao. Elem, ja posle opisane utakmice Zvezda – Partizan (suzavac i cipele) reših da idem samo na utakmice reprezentacije. Čak sam i ćerku poveo. Utakmica je imala prijateljski karakter, te pomislih neće biti gužve na tribinama ni nereda. Ali…Šta sam se sve naslušao od navijača prema Đoriću, ali i o stanju u državi, mogao bih roman da napišem. Ali, mediji su opet objavili – šačica navijača.

    Posle ove utakmice više nisam išao na stadion. Volim fudbal i samo sam slušao sa strane ili pratio po medijima ko kome i šta poručuje. Gledao u izveštajima, posebno sa derbija Zvezda – Partizan, kako se biju navijači, navijači i policija, do smrtnih stradanja. Slušao šta ko kome viče, kome i šta poručuju, gledao kako se navijači istog tima međusobno biju…Gledao i slušao, A mediji su opet prenosili – šačica navijača.

    Moje odsustvo sa stadiona je toliko da danas ne znam da nabrojim 4-5 igrača Zvezde za koju navijam, a kamo li ostalih klubova.

    EPILOG

    CORONA je oterala navijače sa stadiona. Neki su otišli pod stadion.

    Veljko Belivuk (Velja nevolja) i „šačica navijača“….

    Svaki komentar je suvišan.

    Prof.dr Božidar Forca

    foto izvor naslovne fotografije: youtube

More Stories
SRBIJA I HRVATSKA – SPORNE GRANICE NA BALKANU