Jačanje Rusije u prethodnom periodu i osnaživanje njenog uticaja u Evropi doveli su do toga da NATO alijansa obnovi narativ o velikoj Ruskoj pretnji. Vakcina diplomatija, Turski tok, završetak Severnog toka, distribucije visoko tehnoloških uređaja NATO članicama, razrešenje konflikata u Siriji i drugim političkim i vojnim pitanjima od strane Ruske Federacije postali su trn u oku Evropi i SAD koje su izgubile mnogo toga u krizi koju je izazvao virus COVID 19. NATO mora da podseti Evropu zašto im je potreban, makar to značilo i pokretanje rata, što je nažalost sve izvesnije u Ukrajini.
Sada, nakon sedme godišnjice početka sukoba u Ukrajini, ponovo kreće zapaljiva retorika sa Istoka i Zapada, a Ukrajina, centar Hartlenda se nalazi između dve vatre. Rusija i Ukrajina su povezane kroz istoriju, religiju, anti fašizam i zajedničko slovensko poreklo, a novije ukrajinske političke elite su povezane na ekonomskom, političkom i vojnom nivou sa Evropskom Unijom i NATO alijansom. Organizacija za Evropsku Bezbednost i Saradnju se još jedanput pokazala nesposobnom u monitoringu i održavanju mira, kao i Ujedinjene Nacije, a mirovni sporazum iz Minska se verovatno bliži svom isteku. Dok NATO kroz svoje vojne vežba učestalo razmešta jedinice na granici sa Rusijom, a kada Rusija to radi sa svoje strane, onda je to neprihvatljivo.
Sa zapadne strane stižu razne informacije o tome kako Ukrajina želi da pristupi NATO-u, da se plaši invazije Rusije i da se ruske trupe masovno nagomilavaju na granicama sa Ukrajinom. Sa istočne strane stižu uveravanja da takvih namera nema i da je razmeštanje jedinica interno Rusko pitanje. Rukovodstvo Ukrajine je to koje odlučuje o pokretanju svojih snaga na Krim, Lugansk i Donjeck ali i o tome da li će mnogi građani Ukrajine izgubiti živote.
Nakon otcepljenja Krima, situacija u Lugansku i Donjecku se primirila i pored manjih oružanih incidenata situacija je relativno mirna. Sada nakon par godina mira i završetka rata u Siriji, Nagorno Karabahu, smanjenje tenzija u Libiji, došlo je do aktiviranja neuralgične situacije u Evropi. Razlika u odnosu na 2014. godinu jeste što je tehnologija napredovala, jedinice sa obe strane potencijalnog fronta imaju daleko više iskustva sa ratišta i to što su se politički i međunarodni kontekstu promenili, kao i da je pandemija uveliko u toku u svim zemljama. Pored toga, SAD nisu snažne kao pre sedam godina dok je Rusija ojačala uz Kinu koja će ovaj konflikt posmatrati i gledati kako da ga iskoristi u svoju korist.
Uveravanje Ukrajinskog rukovodstva od strane evropskih i NATO saveznika da trebaju pokrenuti vojnu ofanzivu ka istoku zemlje, može jedino doneti štetu celokupnoj međunarodnoj zajednici. Mir je jedino prihvatljivo rešenje i traženje puta do istog, koliko god vremena za to bilo neophodno. Nažalost Evropa je osuđena na konstatne ratove, dokle god postoje savezi koji se organizuju protiv drugih saveza i nacija, umesto onih kojih se organizuju za odbranu i udruživanja oko istih ciljeva. Poučeni sopstvenim iskustvom, znamo koliko rat donosi štete i zašto mir nema alternativu. Malo je verovatno da se igre velikih ovoga puta neće slomiti na leđima malih, ukoliko ne, videćemo ponovne strahote rata na tlu Evrope, koja se zaklinje na prestanak sukoba.
Miloš Tišma
