BLISKOISTOČNI SUKOBI POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA
Prvi izraelsko-arapski sukob odigrao se 1948. godine, odmah nakon proglašenja države Izrael. Šest država članica Arapske lige, koje je predvodio Egipat, napalo je Izrael. Bez jasne vizije o nameri-cilju sukoba, arapske zemlje su doživele poraz, a na ostrvu Rodos 1949. godine je potpisano primirje izmedju Izraela i Egipta. Deo teritorije koje su kontrlisale arapske sanage pripao je Transjordanu, koji je 1949. preimenovan u Jordan, a pojas Gaze je pripojen Egiptu. Izrael je imao snažnu podršku SSSR-a u naoružavanju. Dan 15.maj – početak sukoba Arapa s Izraelom, u Palestini je imenovan kao NAKBA (Katastrofa) i obeležava se svake godine.
Drugi izraelsko-arapski (suetski) sukob: Godine 1952 dolazi do svrgavanja kralja u Egiptu, a na čelo te države dolazi Gamal Abdel Naser, koji politiku te zemlje okreće ka SSSR-u. Britanija i Francuska su bile pogođene politikom Egipta, u regionu Sueckog kanala (Britanija) i u Alžiru (Francuska) i u savezništvu sa Izraelom 1956 goidne izvršile su napad na Suecki kanal i Sinaj. SSSR je oštro reagovao zbog anglo-izraelskog napada, pa čak dobio i podršku SAD, koje su bile zaokupljene situacijom u Mađarskoj. Pod pritiskom UN, britanske snage su napustile Suecki kanal, a izraelske snage su se povukle sa Sinaja. Iako je egipatska vojska pretrpela izuzetno velike gubitke, nakon suecke krize, pozicija Egipta i Nasera je ojačala u regionu i svetu. Međutim, tih godina dolazi do značajne polarizacije i sukoba u arapskom svetu, pogotovu u Jemenu, Jordanu i Libanu, što je vešto koristio Izrael.
Treći izraelsko-arapski sukob: Godine 1967 dolazi do zbližavanja Jordana i Egipta u nameri napada na Izrael, uz već postojeće „čarke“ sa strane Sirije. Njihove namere su otkrile izraelske obaveštajne službe, te je Izrael preuzeo kontraofanzivu, u kojoj je 5. Juna 1967 napadnuto 23 aerodroma u Jordanu, Siriji, Egiptu i Iraku. Izrael je u šestodnevnom ratu izvojevao pobedu na svim frontovima. Povratio je pozicije na Sueckom kanalu i Sinaju, okupirao istočni deo Jerusalima, te uveo vojnu vlast u pojasu Zapadne obale i Gaze. Jerusalim je proglašen za glavni grad Izraela. Palestincima je ponudjeno da postanu državljani države Izrael. Stotine hiljada Palestinaca napustilo je prostor Gaze i Zapadne obale. Danas je na svetu oko pet miliona Palestinaca kojima su Ujedinjene nacije dodelile status izbeglica. Žive u Jordanu, Pojasu Gaze, Zapadnoj obali, Siriji, Libanu i istočnom Jerusalimu. Trećina izbeglica živi u izbegličkim kampovima. Palestinci se nikada nisu pomirili s okupacijom Izraela, a Izrael je i pored Rezolucije 242 UN nastavio sa naseljavanjem Jevreja na okupiranim područjima. Ishod trećeg izaelsko-arapskog rata izazvao je snažni porast terorističkih aktivnosti od strane Palestinaca, ali i u drugim arapskim državama regije. Kolike su razmere izraelskog uspeha u ovom ratu vidi se iz činjenice da: neposredno pred tzv. šestodnevni rat 1967. godine, izraelska teritoгija, čija je povгšina iznosila 21 .000 km2, činila је usku tranšu nepгavilnog obiika dužine 420 km: severno od Теl Aviva, (čјја је širina iznosila 19 km), dok se najširi deo nalazio na jugu zemlje i iznosio је samo 112 km.
Četvrti izraelsko-arapski sukob: Ovaj sukob je počeo 6. oktobra 1973. godine na najveći jevrejski praznik Jom Kipur, te se i naziva jomkipurski rat. Reč je o strateškom iznenađenju koje su postigli Egipat, potpomognut snagama iz Maroka, Tunisa i Sudana i Sirije, s delom snaga iz Saudijske Arabije. Početni uspesi Egipta i Sirije su jenjavali zbog loše koordinacije među tim državama, tako da se Izrael konsolidovao i uz američku podršku prešao u protivofanzivu. S druge strane, SSSR je snažno naoružavao Kairo i Damask, tako da je došlo do velikog antagonizma izmedju SAD i SSSR, najvećeg od kubanske krize 1962. godine. Izrael je vrlo brzo „izbacio“ Siriju izvan rata, uspesima na severu i otpočeo da razdvaja i okružuje egipatske armije. Američki državni sekretar Kisindžer je doputovao u Moskvu i sa predsednikom Brežnjevim dogovorio prekid vatre u izraelsko-arapskom ratu. Dana 25. Oktobra 1973 je potpisano primirje izmedju Egipta i Izraela, a već u januaru sledeće godine počelo povlačenje Izraelaca sa Sinajskog poluostrva i dolazak mirovnih snaga UN na njihovo mesto. Takođe, 1974 je dogovoreno povlačenje izraelskih snaga sa Golanske visoravni, na granice iz 1967. godine. Zbog početnih neuspeha Izraela u ovom sukobu, smenjena je Golda Meir i njena administracija. Takođe, nakon rata dolazi do mirovnih inicijativa egipatskog predsednika Sadata i izaelskog Begina, što se u arapskom svetu smatralo izdajom, te je Egipat izbačen iz Arapske lige, a njeno sedište je iz Kaira premešteno u Tunis. Nakon dogovora u Kempdejvidu o rešenju sukoba s Izraelom, 1981. Godine izvršen je atentat na egipatskog predsednika Sadata.
Izraelsko-palestinski sukob i uticaji „sa strane“
Koliko su sukobi (ratovi) izraela i arapskih država odražavali tenzije na Bliskom istoku, ipak, oni su „završavani“ kakvim-takvim mirovnim procesima. Jedini sukob koji neprekidno traje od proglašenja države Izrael do danas, jeste sukob Izrael – Palestina. Pri tome, Izrael je formalno priznata država od 1948, a Palestina država u „stalnom“ nastajanju. Izaelsko – palestinski sukob, kao i „završeni“ sukobi Izraela i nekih arapskih zemalja, doprineli su da Bliski istok postane trajno i jedno od najvećih žarišta u svetu. Taj sukob, koji se rasplamsava ovih dana, doveo je do geopolitičkih preorijentacija i pregrupisavanja zemalja šireg regiona, što palestinsku NAKBU prevodi u moguću svetsku katastrofu.
Izraelsko-palestinski sukob, praktično, otpočeo je odmah po proglašenju države Izrael (1948), ali se snažno rasplamsao nakon trećeg izraelsko-arapskog rata (1967), kada je, praktično, Izrael uspostavio dominaciju nad celom bivšom Palestinom, koju nastoji da „ozakoni“, uz snažnu podršku zapadnih zemalja.
Osnovni oblik sukoba Palestinaca protiv Izraela, nakon 1967. godine bile su terorističke aktivnosti. U junu 1968. godine trojica Palestinaca su otela avion izraelske kompanije El Al na letu iz Rima u Tel Aviv. Iako su se otmice avona događale i ranije, El Alov avion je bio prvi koji je otet u političke svrhe. Zahvaljujući publicitetu koji je otmica priskrbila palestinskoj stvari, došlo je do eksplozije sličnih akcija u čemu su ponovo prednjačili Palestinci. Usledile su nove velike palestinske terorističke akcije; u augustu 1970. godine su simultano oteta četiri aviona koja su uništena u jordanskoj pustinji i iniciran je međuarapski rat u Jordanu. U septembru 1972. godine, nekoliko dana nakon početka Olimpijskih igara u Minhenu, osam terorista iz grupe “Crni septembar” upalo je u Olimpijsko selo i uzelo grupu izraelskih sportista za taoce. Posebno teške su bile palestinske terorističke akcije s velikim civilnim žrtvama, među kojima je bilo i mnogo dece. Otmica autobusa u mjestu Avivim Moshav 1970. godine, rušenje stambene zgrade u naselju Kyrjat Shmona 1974. godine te škole u kibucu Maalot mjesec dana kasnije, a veliki medijski publicitet dobio je PLO kada je zauzeo brod “Achille Lauro” 1985. godine.
Izrael je Palestinsku oslobodilačku organizaciju (PLO) smatrao terorističkom i odbijao bilo kakve pregovore s njima. S druge strane, PLO je zahtevalo da Jerusalim postene sastavni deo Gaze i glavni grad Palestine. Pored toga, PLO je potvrdila svoje pravo па samoopredeljeпje i na stvaraпje palestiпske države; tražili su povratak palestiпskih izbeglica, kao i fiпaпsjjsku nadokпadu zato što su lzraelci koristili okupirane arapske teritorije. Političko oružje palestiпskih ekstremista postali su atentati, teror i uzimaпje taoca.
lzrael је, početkom juna 1 982. godine, pokrenuo operaciju “Mir u Galilej” da bi se zaštitio od upada palestinaca preko Libana, kojom је planirao da “završi” sa PLO u Bejrutu. Potrebno је, pri ovome, imati u vidu da је sporazumom iz Kaira, od З. novembra 1 969. godine, dozvoljeno Palestinskom pokretu da se razmesti u juznom Libanu.
Elementi multinacionalnih snaga, sastavljenih od američkih i malobrojnih delova francuskih, italijanskih i britanskih kontigenata počele su da pristižu u Liban avgustai septembra 1 982. godine. Međutim, ove snage nisu bile u mogućnosti da spreče masakre Palestinaca u izbeglčckim logorima Sabra i Šatila, u kojima su hrišćanski falangisti iz Libana ublli preko 2.000 izbeglica. Palestinci su napustili Liban 1. septembra 1 982. godine, а predsednik SAD Regan је isti dan objavio mirovni plan za Biiski istok, kojjm је isključeno formiranje palestinske države. Planom је predviđeno da se u narednih pet godina formira palestinska autonomjja u Transjordaniji i Gazi, u okviru jordansko-palestinske asocijacije. Od lzraela је zatraženo da zaustavi naseljavanje kolonista. U vezi sa Jerusalimom, potvrđeno је da ostaje nedeljiv i da ćе njegov finalni status Ьiti određen pregovorima.
Palestinski oslobodilački pokret odbacio је američki plan. Ukazao је da је Jordan jedina arapska država koja је saglasna da se njihovim izbeglicama da građanski status posle 1 949. godine, ali da ne mogu zaboraviti proterivanje palestinskih izbeglica iz ove zemlje za vreme akcije poznate kao”crni septembar”: 1 970. godine. Reakcija lzraela је takođe bila negativna. Opozjcija је prihvatila predlog о jordansko-palestinskoj asocijaciji, ali је izraelska vlada odbacila ovaj predlog јег је ocenila da је inicijativa SAD “u suprotnosti sa duhom i pismom uz sporazume iz Kemp Dejvida” i nastavila је sa naseljavanjem kolonista. Palestinski lider Jaser Arafat, zajedno sa svojim borbenim snagama, vratio se u Liban 1 983. gođne i smestio se u region Tripoli, ali је decembra meseca jste godine morao ponovo da napusti ovu zemlju, zbog toga što su lzrael i Liban, u prisustvu predstavnika SAD, potpisali sporazum, 1 7. maja 1 983. godine, о prekidu rata i utvrdili povlačenje stranih snaga iz Libana.
Izrael je nastavio sa deportacijom palestinskog življa sa okupiranih teritorija, čemu se usprotivio SB UN donoseći rezolucije 605, 607 I 608. U međuvremenu, Palestinski пacionalпi savet (PNC) sastao se u Alžiru, novembra 1 988. godine. Proglasio је пezavisnu palestiпsku drzavu i prihvatio dve rezolucije Saveta bezbednosti OUN, br. 242 i br. 338, koje se odnose na priznanje prava na postojanje i bezbednost svih država u regionu, uključujući i lzrael.
Palestinski пacjonalпi savet (PNC) sastao se u Alziru, novembra 1 988. godine. Proglasjo је пezavIsnu palestiпsku drzavu i prihvatio dve rezolucije Saveta bezbednosti OUN, br. 242 i br. 338, koje se odnose na priznanje prava na postojanje i bezbednost svih drzava u regionu, ukljucujuci i lzrael.
Sporazum iz Osla, službeno se zove Deklaracija o principima ili Dogovor o privremenoj samoupravi ( Declaration of Principles on Interim Self-Government Arrangements) ili Deklaracija o Načelima ( Declaration of Principles). On je bio prekretnica u palestinsko-izraelskom sukobu. Bio je to prvi direktan sporazum između Izraela i Palestinskih političkih predstavnika (PLO). On je zamišljen kao okvir budućih odnosa između Izraela i buduće Palestinske države, kada se riješe sva neriješena pitanja konačnog statusa dviju država.
Sporazum je dogovoren u Oslu, Norveška dana 20 avgusta, 1993., a potom i službeno potpisan na javnoj ceremoniji u Washington DC 13. septembra, 1993., od strane Jasera Arafata u ime Palestinaca i premijera Yitzhaka Rabina. Potpisivanju su svjedočili ministri spoljnih poslova Warren Christopher iz Sjedinjenih američkih država i Andrej Kozirev iz Rusije, kao i američki predsednik Bill Clinton. Sporazum je predvidio stvaranje jedne Palestinske vlasti. Palestinska vlast je po tom sporazumu trebala dobiti odgovornost za upravu na teritoriji pod svojom kontrolom. Sporazum je predviđeno povlačenje Izraelskih vojnih snaga sa područja buduće Palestinske autonomije iz Pojasa Gaze i Zapadne obale.
lzraelski premijer Jicak Rabin ubijen је 4. novembra 1 995. godine i taj dogadaj је doveo do preokreta kod svetskog javnog mnjenja. Američki drzavni sekretar OIbrajt (Madeleine AIbright) је izjavjla: “Svet se, upravo, promenio na brutalan način …. Retko da је jedan metak, kao ovaj ekstremno desnog izraelskog fanatika, naneo takvu štetu” Duboka mržnja koja je delila narode Bliskog istoka, i nasilje koje je postalo njen neizbežni pratilac, dovelj su u pjtanje mirovne angažmane i zapretili novim talasima nasilja.
Vođa PLO Jaser Arafat je poveo značajne inicijative na suzbijanju terorizma I 1996 godine modifikovao palestinsku Povelju, kojom su uklonjene pretnje za priznavanje države Izrael. S druge strane, u Izraelu je na vlast došla partija Likud, koja je 1996 godine za premijera izabrala Benjamina Natanjuha, od kada dolazi do zaokreta u izraelskoj politici. Izraelski premijer Nataпiahu i predsedпjk Palestiпskog nacionalnog saveta Arafat potpisali su Memoradпum о saglasnosti u Wye River, 23. oktobra 1 998. godiпe, u prisustvu američkog predsednika Klintona, jordanskog Kralja Hasana i drzavnog sekretara SAD, Olbrajt, kojim је predvjđeпo povlačeпje lzraelaca i mnogo strožija koпtrola preuzetih palestiпskih angažmaпa u obasti bezbedпosti. lzgledalo је da se stvari kreću u dobrom pravcu јег је izraelska vlada oslobodila 250 palestinskih zatvoreпika, а Jaser Arafat је, 24. пovembra 1 998. godine, otvorio meduпarodпi aerodrom u Gazi; posle toga је primio američkog predsedпjka Кliпtопа, kojj је uputio dirljiivu poruku Palestiпskom пасiопаlпоm savetu. lpak, lzrael је 20. decembra 1 998. godiпe, suspendovao primeпu memoraпduma iz Wye Rivera.
Namera Jasera Arafata da unilateralno proglasi palestiпsku drzavu 4. maja 1 999. godiпe izazvala је пiz пepovoljпih reakcija, i pored SAD, reogovao је i lzrael, kojj је zapretio usvajaпjem represivпih mera. Dolaskom Ehuda Baraka (Ehud Barak), vojnika sa najvise odlikovanja u istoriji lzraela, па mesto premjjera, 1 7. maja 1 999. godine i potpisivanjem sporazuma jz Wye Deux” u Šarm-ei-Sejku, 4. septembra 1 999. gođпe, rezultovalo је prenošenjem u пadležnost Palestinaca 7% terjtorije. Međutim, ovo пјје dovelo do пastavka pregovora i smirivaпja situacije, tako da su пastavljeпa ratпa dejstva.
Predsednik SAD Klinton i državni sekretar Olbrajt su 2000 godine pokrenuli novi mirovni proces, koji je u pregovorima s Barakom i Arafatom predviđao da Palestina dobije 91% teritorije Zapadne obale i simboličan deo Gaze i Transjordanije, a da glavni grad bude istočni Jerusalim. Arafat je odbacio taj plan, tako da je u naknadnim pregovorima decembra 2000 Palestincima garantovano 94-96% teritorije Transjordanije, da Zid plača ostane pod vlašću Izraela, da se omogući povratak izbeglih lica, a da izraelske snage ostanu kao oblik “mirovnjaka”. Barak je taj predlog prihvatio, a Arafat opet odbio, što je Klinton ocenio kao “istorijsku grešku” Palestinaca.
U međuvremenu se situacija promenila. U Izraelu je na vlast došao Ariel Šaron, koji nije imao nameru da značajnije menja poziciju Izraela, odnosno da se neće povući na slabe granice iz 1967, da neće napustiti Jerusalim, za šta je tražio podršku od američkog predsednika Buša 2001. Po povratku iz Vašingtona, Šaron je otpočeo opsežne akcije protiv palestinskog Hamasa. To je prouzrokovalo na stotine ubijenih izraelskih civila u samoubilačkim napadima Hamasa, a s druge strane, izraelska vojska je za odmazdu rušila objekte i ubila između 1300 I 1400 Palestinaca. Takođe, nastavljeno je naseljavanje jevrejskog stanovništva na okupiranim teritorijama. Posle terorističkih napada na Njujork i Vašington, 11.09.2001, SAD su se snažno stavile na stranu Izraela. Ipak, 2002 godine u svojoj Rezoluciji SB UN je prvi put upotrebio reči “Palestinska država”, što je izazvalo veliko oduševljenje Palestinaca.
Američki predsednik Buš privukao је pažnju izjavom, od 24. juna 2002. gođne, u vezi sa stvaranjem palestinske države: SAD bi posle završetka iračkog rata postale fleksibllnije prema Bjskom istoku i omogućile jaču ulogu Evropskoj uniji, Rusjji i Ujeđnjenim nacijama, pri čemu SAD ne bi blle odgovorne prema lzraelu za eventualne koncesije prema Palestincima. Četvorka је predlozila, 1 7. septembra 2002. godine, usvajanje kalendara za osnjvanje palestjnske države, što је izraelska vlada dočekala sa nezadovoljstvom, i postavila se veoma kritički prema ovom program. “Mара puta”: dokument koji je Četvorka usvojila 20. decembra 2002. godine, а Savet bezbednosti UN jednoglasno odobrio, 1 9. novembra 2003. godine, usvajanjem Rezolucije 1 515, određuje put koji је potrebno slediti za rešenje izraelsko-palestinskog konflikta. Za 2005. godinu predviđeno је osnivanje palestinske države i napuštanje oko šezdeset dve izgradenih naselja na palestinskoj teritoriji posle 2001. godine. Četvorka je, 30. aprila 2003. gođne, dostavila izraelskoj vladi i Palestinskoj upravi “Mapu puta” kojom se konkretizuje projekt koegzistencjje dveju drzava, lzraela i Palestine. Dokument sadrži odredbu ро kojoj се palestinska država biti formiraria na osnovu Rezolucija Saveta bezbednosti UN br. 242, 338 i 1 397. Četvorka је izrazila nadu da ćе novi palestinski premijer dati doprinos u dinamiziranju aktivnosti utvrđenih osnovnim dokumentom. Pri tome, Jaser Arafat je primoran da imenuje Mahmuda Abasa za premijera, a on je zadržao deo nadležnosti nad snagama bezbednosti, obaveštajnim službama i pograničnom policijom. Palestinski i izraelski premijer, Mahmud Abas i Ariel Šaron potpisali su “Mapu puta” 4. juna 2003. godine, u prisustvu američkog predsednika Buša, čime је premijer Abas preuzeo obavezu da zaustavi Hamasove terorističke akcije.
Usledile su akcije kojima Izrael osporava pravo da se formira Palestinska država i razna uslovljavanja Arafatu. Tako, Izrael podiže zid od 680km prema Palestini, čemu se protive UN I traže da se poruši. U takvoj situaciji umire Jaser Arafat (11.11.2004). Za predsednika palestinskih vlasti na izborima 2005 izabran je Mahmut Abas.
Mir na Bliskom istoku definisan je kao jedan od najvažnijih ciljeva američkog predsednika Obame, nakon Džordža Buša. Već u prvim danima nakon preuzimanja vlasti, Obama je imenovao specijalnog izaslanika za Bliski istok i obavezao se da će njegova administracija aktivno raditi na ostvarivanju trajnog mira radeći na dogovoru o dve države koje bezbedno žive jedna pored druge. Za razliku od dominantnog stava Bušove administracije da su teroristički napadi islamskih ekstremista upereni na SAD s obzirom na ono što Amerika predstavlja u smislu vrednosti i načina života, Obama je skloniji da prihvati mogućnost da su napadi motivisani (i) konkretnim spoljnopolitičkim potezima Vašingtona, naročito gotovo bezrezervnom podrškom Izraelu. To je kontekst za sagledavanje tvrđeg stava u odnosu prema Izraelu. Obama i njegovi saradnici naime izričito traže zaustavljanje izgradnje novih jevrejskih naselja na okupiranim teritorijama kao „važnog i suštinskog dela sveobuhvatnih napora za ostvarivanje mira“, čime se takođe pokušava podići kredibilitet Amerikanaca kao medijatora u izraelsko-palestinskom sporu. Ustanovljeno je da uprkos tumačenjima Netenjahuove vlade da je za razliku od nove administracije u Vašingtonu, vlada Džordža Buša imala razumevanje za širenje ovih naselja „usled prirodnog proseca“, ni prethodna američka administracija tako nešto nikada nije podržavala. Obama je međutim otišao korak dalje osporavajući legitimitet izraelskih naseobina na okupiranoj teritoriji i zahtevajući da Izrael poštuje prava i legitimne aspiracije Palestinaca za govornicom Ujedinjenih nacija, pozivajući istovremeno Palestince da okončaju provociranje Izraela naglašavajući da je vreme za mirovni proces na Bliskom istoku bez preduslova. Pri tome je identifikovao četiri ključna problema: bezbednost, granice, izbeglice i Jerusalim. U razgovorima sa predsednikom palestinskih vlasti Mahmudom Abasom i izraelskim premijerom Bendžaminom Netanjahuom, Obama je zaključio da ima napretka u jačanju bezbednosti i olakšavanju slobode kretanja, usled čega je došlo do ekonomskog rasta na Zapadnoj obali, ali je zahtevao veći pomak. Američki ambasador u UN Suzan Rajs (Susan Rice), je u Jerusalimu izjavila da svi moraju odlučiti da li su ozbiljno za mir, ili samo na rečima, te da biti ozbiljan znači preuzeti rizik.
Konačno, 28.januara 2020. godine, predsednik SAD Donald Tramp, kao jedan od poslednjih spoljnopolitičkih poteza, predstavio je “Plan za Bliski Istok” (Slika). Činjenica je da Donald Tramp je 2017 saopštio da Sjedinjene Države priznale Jerusalim kao glavni grad Izraela – Palestinci su potom prekinuli odnose sa Trampovom administracijom.
U Trampovom predlogu je utvrđena Palestinska teritorija, ali i dosta solucija za dogradnju. Predložio je i nezavisnu palestinsku državu, kao i priznanje suvereniteta Izraela u naseljima na Zapadnoj obali.Jerusalim je predviđen kao jedinstven grad i glavni grad Izraela, za šta je Ii ambasada SAD prebačena iz Tel Aviva u Jerusalim. Ovaj plan bi „mogao da bude poslednja prilika” za Palestince, rekao je Tramp novinarima u Beloj kući. Obraćanju američkog predsednika prisustvovao je i izraelski premijer Benjamin Netanjahu. Palestinski predsednik Mahmud Abas odbacio je plan, opisavši ga kao „zaveru”. „Poručujem Trampu i Netanjahuu: Jerusalim nije na prodaju, sva naša prava nisu na prodaju i nisu za cenkanje. Vaš plan, zavera, neće proći”, rekao je Abas u televizijskom obraćanju iz Ramale, na Zapadnoj obali. I Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) odbila je Trampove predloge.
Trampovi predlozi su:
- Sjedinjene Američke Države će priznati izraelski suverenitet nad teritorijom koja, po Trampovom planu, jeste deo Izraela. U planu se pominje i konceptualna mapa za koju Tramp kaže da ilustruje teritorijalne kompromise na koje je spreman Izrael
- Mapa će „više nego udvostručiti palestinsku teritoriju i dati Palestini glavni grad u Istočnom Jerusalimu” gde će, kaže Tramp, SAD otvoriti ambasadu. PLO smatra da bi, prema Trampovom planu, Palestinci imali kontrolu nad nešto više of 15 odsto tritorije koju ova organizacija zove „istorijskom Palestinom
- Jerusalim će „ostati nepodeljeni glavni grad Izraela.” I Izrael i Palestina polažu pravo na sveti grad. Palestinci insistiraju da Istočni Jerusalim, koji je Izrael okupirao tokom bliskoistočnog rata 1967. godine, bude glavni grad njihove buduće države
- Prilika za Palestince da „ostvare sopstvenu nezavisnu državu” – međutim, nije otkrio više detalja
- „Nijedan Palestinac ili Izraelac neće morati da napusti svoj dom” – nagoveštaj da postojeća jevrejska naselja na Zapadnoj obali, teritoriji pod okupacijom Izraela, neće biti uklonjena
- Izrael će sarađivati sa jordanskim kraljem na očuvanju upravljanja najvažnijim verskim objektom u Jerusalimu koji Jevreji zovu Sveti Hram, a muslimani Al Aksa al-Haram al Šarif. Jordan vodi versku grupaciju koji upravlja lokalitetom
- Teritorija koja bi pripala Palestincima po Trampovoj mapi „ostaće otvorena i nerazvijena u periodu od četiri godine.” Za to vreme, Palestinci mogu da proučavaju sporazum, pregovaraju sa Izraelom i „postignu sve kriterijume (potrebne za) državnost.
Tram je izgubio izbore za predsednika SAD (novi predsednik Džozef Bajden), a izraelsko-palestinski spor je ostao.
Od svih sukoba na Bliskom istoku, ovaj između Izraela i Palestine je najuporniji. Iako su dve strane potpisale prelomni mirovni sporazum 1993, danas, više od četvrt veka kasnije, Izrael i Palestina su jednako udaljeni u stavovima kao i ranije.
Jerusalim: I Izrael i Palestinci polažu pravo na ovaj grad. Izrael je 1967. godine okupirao istočni deo grada nekada pod jordanskom kontrolom i smatra da je cela teritorija Jerusalima glavni grad. Palestinci insistiraju da je Istočni Jerusalim, u kome živi oko 350,000 ljudi, glavni grad buduće nezavisne države.
Palestinska državnost: Palestinci žele sopstvenu nezavisnu državu, koju će činiti Zapadna obala, Gaza i Istočni Jerusalim. Izraelski premijeri su javno prihvatili ideju o palestinskoj državi, ali ne i njene buduće granice i oblik. Netanjahu je rekao da bi bilo kakava palestinska država morala da bude demilitarizovana, uz samostalnu vlast koja nikada neće pretiti Izraelu.
Priznanje: Izrael insitira da bilo koji mirovni sporazum mora da sadrži palestinsko priznanje ove zemlje kao „nacionalne države jevrejskog naroda”, tvrdeći da bi bez toga, Palestinci nastavili sa zahtevima za teritorijom, što bi, kažu, samo produživalo sukob. Palestinci kažu da je pitanje kako će Izrael nazvati svoju državu stvar ove zemlje, ali da bi njeno priznavanje kao jevrejske države značilo diskriminaciju arapskog stanovništva palestinskog porekla – muslimana, hrišćana i druza.
Granice: Obe strane imaju u osnovi potpuno različite zamisli gde bi trebalo da budu granice eventualne palestinske države. Palestinci insistiraju na granicama zasnovanim na linijama primirja koje razdvajaju Izrael i Istočni Jerusalim, Zapadnu obalu i Gazu između 1949. i 1969. Izrael kaže da su ove linije vojno neodbranjive i da nikada nije bilo planirano da budu stalne. Zvaničnici Izraela do danas nisu objavili gde bi granice trebalo da budu, sem što su jasno stavili do znanja da bi istočna granica ove zemlje morala da bude duž reke Jordan.
Naselja: Od 1967, Izrael je izgradio oko 140 naselja na okupiranoj Zapadnoj obali i u Istočnom Jerusalimu, kao i 121 naseobina – naselja izgrađenih bez dozvole vlasti. U ovim naseljima živi oko 600,000 izraelskih Jevreja. Veći deo međunarodne zajednice smatra da su naselja nezakonito izgrađena, ali se Izrael tome protivi. Palestinci kažu da sva naselja moraju da budu uklonjena da bi palestinska država mogla da zaživi. Netanjahu je, međutim, ne samo čvrst u stavu da naselja nikada neće biti raseljena, već i da će biti pod izraelskim suverenitetom.
Izbeglice: Različite agencije Ujedinjenih nacija pomažu oko 5,5 milional palestinskih izbeglica na Bliskom istoku – palestinske vlasti kažu da ih je oko šest miliona, među kojima su i potomci pobeglih ili proteranih posle ofanzive jevrejskih snaga tokom rata 1948-1949. godine sa teritorija koje će kasnije postati Izrael. Palestinci insistiraju na njihovom pravu na povratak u nekadašnje domove, ali Izrael tvrdi da na to nemaju pravo, objašnjavajući da bi takvom odlukom zemlja bila demografski pregažena te da više ne bi bila jevrejska država.
POVOD ZA TRENUTNI SUKOB
Džeremi Baden, izvestilac sa Bliskog istoka, ističe: “Osnovni razlog za obnovljeno nasilje se nije promenio. To je otvorena rana nerešenog sukoba između Jevreja i Arapa koja razara i okončava živote generacija Palestinaca i Izraelaca. Poslednja epizoda otpočela je nasiljem u Jerusalimu, najbolnijem delu sukoba. Sveta mesta u Starom gradu su nacionalni i verski simboli. Krize oko njih često izazivaju nasilje. Ovog puta je podsticaj nasilju bila oštra akcija Izraelaca tokom Ramazana i kontroverzni napori u izraelskim sudovima da isele Palestince iz njihovih domova. Ali i drugi događaji mogli su da izazovu isti efekat. Ovo je kriza koja je tinjala i spremala se za eksploziju u sukobu koji je, još jednom, prepušten gnojenju. Lideri na obe strane usredsređeni su na očuvanje sopstvenih položaja. Najveći izazov, postizanje mira, nije ozbiljnije razmatran već godinama”.
Neposrednih i povezanih povoda za novi sukob je više. Prvo, izraelske vlasti su najavile deložaciju nekoliko palestinskih porodica iz dela u kome decenijama žive. Iako sud nije doneo konačnu odluku o deložaciji (Sud je trebalo u ponedeljak da održi ročište po žalbama palestinskih porodica, ali je ono odloženo i novi datum biće određen u sledećih 30 dana), što je izazvalo gnev Palestinaca i sukobe s Policijom. Drugo, u isto vreme, desetine hiljada Izraelaca nacionalista okupile su se da proslave Dan Jerusalima, kojim se obeležava osvajanje istočnog dela tog grada u Šestodnevnom ratu 1967. godine. Eskalacija sukoba počela je protestima ispred džamije Al-Aksa u srcu Starog grada u Jerusalemu tokom obilježavanja Dana Jerusalema. Palestinski Crveni polumjesec saopštio je da je više od 300 Palestinaca povređeno u sukobima sa izraelskom policijom, koja je ispaljivala gumene metke, šok bombe i suzavac. Policija je saopštila da je u ovim sukobima ranjen 21 policajac. Treće, sukobi palestinskih prosvjednika i izraelske policije nastavili su se ispred Starog grada Jerusalima dok su deseci tisuća muslimanskih vjernika molili u obližnjoj džamiji Al-Aksa u islamskoj svetoj noći Laylat al-Qadr, prenose agencije. Četvrto, nemiri su izbili i u gradu Lodu u blizini Tel Aviva, prilikom sahrane jednog arapina, kojom porilikom su, prema izjavama izraelske strane, Palestinci palili sinagoge i izazivali druge nemire.
Akcija – reakcija
Sukobi Palestinaca sa izraelskom policijom, ubrzo, nastavljeni su oružanim dejstvima Hamasa i izraelksih oružanih snaga. Podaci o razmenjenim količinama raketa i drugih projektila su različiti, a na obe strane su evidentni gubici I ranjavanja, uz materijalna razaranja. Hamas, ali i zvanični Izrael su vrlo čvrsto na stavu – kriva je druga strana i samo od nje zavisi hoće li biti mir ili rat. Pri tome, treba imati na umu da je u pitanju sukob neravnopravnih po snazi strana. S jedne strane je moćna izraelska vojska, a na drugoj znatno slabija organizacija. Dok Hamas “oštro upozorava”, dotle vojni establishment i premijer Izraela otovreno prete – “ovo je tek početak”. Čega? Dakle, tu rata nema, osim asimetričnih sukoba u kome će, po pravilu, stradati stanovništvo i MIR.
HAMAS
Hamas je osnovan 1987. neposredno nakon izbijanja palestinskog ustanka (prve intifade) kao ogranak međunarodnog Muslimanskog bratstva čije je žarište susjedni Egipat. Sukladno takvim uticajima, ideologija Hamasa temelji se na sunitskom islamizmu, te lokalnim nacionalističkim i anticionističkim aspiracijama. Do prvog okršaja između pristalicaa Hamasa i Izraela došlo je 1989. za vrijeme Intifade, prilikom čega su dva izraelska vojnika zarobljena i likvidirana. Izrael je na to odgovorio zarobljavanjem Jasina i njegovom osudom na doživotni zatvor (oslobođen 1997.), te progonom 400 Hamasovih pripadnika u južni Liban koji je tada bio pod izraelskom okupacijom. Godine 1991. osnovane su brigade al-Kasam kao Hamasovo vojno krilo, koje je tokom sledećih meseci izvelo više napada na izraelske vojne i civilne ciljeve, uglavnom na okupiranim palestinskim područjima. Među njima bila su i dva samoubilačka napada izvedena 1993. na Zapadnoj Obali. Nakon što je doseljenički jevrejski ekstremist B. Goldstein u februaru 1994. počinio masakr u hebronskoj džamiji ubivši 29 Palestinaca, Hamas i srodne palestinske organizacije započele su seriju samoubilačkih napada u samom Izraelu i tokom 1990-ih u takvim je terorističkim napadima poginulo više desetaka izraelskih civila. Neki od napada bili su usmereni i protiv izraelske vojske, a najčešće bi uslijedili nakon izraelskih vojnih operacija ili likvidacija Hamasovih članova. Godine 1996. izraelske snage likvidirale su J. Ajaša, jednog od vođa brigada al-Kasam, a godinu dana kasnije u Jordanu je pokušan atentat na Hamasovog lidera H. Mašala.
Na parlamentarnim izborima u Palestini održanim u januaru 2006., Hamas je odneo većinsku pobedu u odnosu na suparnički Fatah, osvojivši 76 od ukupno 132 parlamentarnih mjesta. Ubrzo nakon pobede Hamas je ponovio ranije iznešeni predlog o palestinskoj državi u okvirima okupiranih teritorija i odbacio korišćenje samoubilačkih napada, ali uz naglasak da zadržava pravo na oružani odgovor protiv izraelske okupacije. Hamas je mirovni priedlog poslao i administraciji G. W. Busha, no nije dobio odgovor. Rezultati navedenih izbora su doveli do drastičnog rascepa između dvije glavne palestinske političke stranke, koji je tokom 2007. prerastao i u oružani sukob nakon kojeg je Hamas zadržao kontrolu nad Pojasom Gaze, a Fatah nad Zapadnom Obalom. Sledećih godina usledio je proces pomirenja s Fatahom, kao i kontinuirani oružani incidenti u vidu izraelskih napada na Gazu i Hamasovog raketiranja, koji su eskalirali 2006. i 2008. godine. Uz navedeno, Hamas se unutar Pojasa Gaze sukobljavao i sa salafističkim džihadistima. Nakon što su potonji 2009. proglasili islamski emirat u Gazi, Hamas je pokrenuo napad na njihovu džamiju prilikom čega je smrtno stradalo 28 radikala. U aprilu 2011. političari Hamasa i Fataha su izjavili da su stranke postigle dogovor oko ujedinjenja u jednu vladu, u februaru i maju 2012. potpisani su i sporazumi u Dohi i Kairu, a nova ujedinjena vlada formira je u junu 2014. godine. Njena budućnost je neizvesna s obzirom da je Izrael objavio da je neće priznati, te mesec dana kasnije pokrenuo novi napad na Gazu. Brojni analitičari smatraju da su ti napadi odgovor na formiranje palestinske vlade odnosno ciljano izbjegavanje primirja (implicitno i teritorijalnih ustupaka), posebno nakon što je američka administracija najavila njeno priznanje.
Hamas su na liste terorističkih organizacija uvrstile vlade Izraela i Sjedinjenih Država, zajedno s bliskim zapadnjačkim saveznicima kao što su Kanada, Japan i EU, odnosno arapskim poput Jordana i Egipta. Druge zapadnjačke države kao što su Ujedinjeno Kraljevstvo, Australija i Novi Zeland na popisu terorističkih organizacija drže samo brigade al-Kasam, Hamasovo vojno krilo. S druge strane, istočne sile poput Rusije, Kine, Irana i Turske odbacuju takvu klasifikaciju i priznaju Hamas kao legitimnog i demokratski izabranog predstavnika Palestinaca. Svi analitičari suglasni su da Hamas ima terorističku prošlost (npr. najviše samoubilačkih napada uz šrilankanske Tamilske tigrove), no ističe se da je takva praksa odbačena 2006. godine.
OČEKIVANA REAGOVANJA, SVRSTAVANJA I IMPLIKACIJE
Reakcije na najnovije sukobe Izraela i Palestinaca tek treba očekivati. S obzirom da sukob traje decenijama, to su i prva reagovanja iz tzv. druge ruke i opšteg karaktera. Svakako, ima i vrlo snažnih reagovanja zvaničnika pojedinih država, koja su, opet, očekivana.
Entoni Blinken, američki državni sekretar, rekao je da Hamas mora da odmah da prekine raketne napade. „Obe strane moraju da pristupe smanjivanju napetosti”, poručio je.
Džen Psaki, portparolka Bele kuće, rekla je da je predsednik Amerike Džo Bajden ozbiljno zabrinut zbog nasilja.
Dominik Rab, ministar spoljnih poslova Velike Britanije, napisao je na Tviteru da raketni napadi „moraju da stanu” i pozvao na „prestanak napada na civile”.
Đozep Borelj, šef diplomatije EU, rekao je da „značajan porast nasilja” na Zapadnoj obali, kao i u Gazi i Istočnom Jerusalimu „mora odmah da prestane”. „Ispaljivanje raketa iz Gaze na civile u Izraelu je potpuno neprihvatljivo i to pothranjuje dinamiku eskalacije nasilja”, rekao je portparol.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija u ponedeljak je održao hitan sastanak posle kojeg nije izdato saopštenje. Ali u izjavi za novinsku agenciju AP, jedan diplomatski zvaničnik rekao je da UN, Egipat i Katar, koji često posreduju između Izraela i Hamasa, rade na okončanju borbi. Prvobitni predlog Rezolucije SB UN, u kojem je trebalo da se osudi postupak Izraela je odbačen, te se očekuje “papir” opšteg poziva obeju strana na suzdržavanje od sukoba širih razmera.
Bivši predsednik SAD Donald Trump optužio je aktuelnog predsjednika Joea Bidena za “slabost” i nedostatak podrške Izraelu. “Pod Bidenom svijet postaje nasilniji i nestabilniji jer Bidenova slabost i nedostatak podrške Izraelu dovode do novih napada na naše saveznike”, rekao je Trump u izjavi. Trump je dodao da su izraelski protivnici znali da će doći do “brze odmazde ako se Izrael napadne” dok je bio američki predsjednik. “Amerika mora uvijek biti uz Izrael, te jasno staviti do znanja da će SAD uvijek snažno podržavati pravo Izraela da se brani”, poručio je Trump.
Organizacije islamske saradnje, koja broji 57 zemalja, Arapska liga, te arapske zemlje Zaliva osudile su nasilje Izraela u Jerusalimu.
Zvanična Rusija (portparol) I Kina pozivaju sve strane u sukobu da se uzdrže od eskalacije nasilja.
Ono što jeste vrlo opasno u nastaloj situaciji jesu reagovanja zvaničnika pojedinih država regiona. Tako, turski predsednik Erdogan izjavljuje da će ujediniti ceo arapski svet protiv Izraela, a u tome ga podržava zvanični Teheran, pozivajući na opti sukob sa Izraelom. S druge strane, Egipat podržava Izrael u borbi protiv Hamasa.
U svemu tome “kolaju” priče o zakulisnim radnjama sukobljenih strana, pri čemu sukob “odgovara” I premijeru Izraela Natanjahu, zbog unutrašnjih prilika i sopstvene pozicije I borbe s opozicijom, kao I Mahmudu Abasu I Hamasu u Palestini, iz njihovog ugla posmatrano.
Ono što je na Balkanu “bosanski lonac”, to je na Bliskom istoku “kazan”. Međunarodni odnosi su kao spojeni sudovi, ne budi primenjeno.
EPILOG
What does NAKBA mean? (Šta znači NAKBA?)
Prof.dr Božidar Forca
