Danas na stranama dnevne štampe, ali značajno „pojačano“ objavama na društvenim mrežama, stvarno, čitulje i slične vesti se prebaciše na prve strane. Ključne reči novog-starog vokabulara u štampanim i elektronskim medijima postadoše: silovao, pa ubio; nestao…; tone narkotika…; proneverio…; prevario… Vokabular najcrnjih reči preovladava. Jedni će reći – Bombasti naslovi prodaju novine. Drugi kažu – Dobra vest se čuje daleko, a loša mnogo dalje. Tako, samo sporadično, pa i neprimetno, nailazimo na informacije: naši gimnazijalci prvi u matematici, fizici…otkriven uzrok najteže bolesti…, smanjen budzetski deficit, povećane devizne rezerve i strane investicije, veliki napedak u…., značajan doprinos….. Ali, to ne prodaje novine!
Naše pitanje jeste – Kako nam se informiše (obrazuje) MLADEŽ? A o čemu to i zašto baš mladež?
TEORIJA I STATISTIKA
Na mladima svet ostaje. To je narodna izreka, a ako je narodna, ne treba je dokazivati. Kakav to svet ostaje (ostavljamo) mladima? Da li samo stariji ostavljaju svet mladima, ili ga i mladi, pod raznim uticajima, svesno-nesvesno sami sebi kroje?
Zašto je u školi „frajer“ popularniji od „štrebera“?
Mladi su češće učinioci, nego što su žrtve krivičnih dela. U proseku, godišnje učešće krivičnih dela koje izvrše mladi, iznosi oko 34–41% od ukupnog broja krivičnih dela u Republici Srbiji, koja je policija evidentirala i prijavila nadležnim organima gonjenja. Na nivou jedne godine, krivičnim prijavama bude obuhvaćeno između 22.500 i 27.000 mladih, što je 44–48% od ukupno identifikovanih učinilaca. U proseku, godišnje učešće krivičnih dela izvršenih na štetu mladih lica iznosi 22% do 28% od ukupnog broja krivičnih dela kojima su oštećena fizička lica u Republici Srbiji. Indikativan je maloletnički kriminalitet. Tako, na godišnjem nivou posmatrano, oko 4.000 maloletnika učini oko 7.500 krivičnih dela. Kao ključne oblasti bezbednosti, kad je mlada populacija u pitanju, jesu: zdravlje, ekološka bezbednost, bezbednost u saobraćaju, nasilje, bezbednost na internetu i vanredne situacije.
Ličnost je ukupnost i celovitost svih osobina čoveka koji su kod svakog pojedinca organizovane I objedinjene na specifičan način, što mu daje pečat psihološke individualnosti i neponovljivosti. Strukturu ličnosti, prema Jangu, čine njene brojne komponente, kao svest i nesvesno, javna I privatna ličnost itd. Osnovna dimenzija orijentacije ličnosti su introverzija (okretanje libido ka unutrašnjoj strani) i ekstroverzija (okrenutost libida ka spoljnem svetu), a pomoćne funkcije su mišljenje, osećanja, čulno opažanje i intuicija. Preovladavanjem jedne ili druge gore navedene orijentacije nastaju osnovni tipovi ličnosti kao što su: introvert I ekstrovert, a kombinacijom ovih tipova sa pojedinim funkcijama dobija se veći broj podtipova.
Tipovi ličnosti nisu prosti i jednostavni, već su najčešće složen sklop većeg broja crta ili osobina. Pokušaji izdvajanja karakternih osobina bili su otežani činjenicom da ih je tako mnogo. U jednoj studiji, ustanovljene su 17,953 osobine pojedinca. Međutim, najvažnije osobine koje određuju ličnost nazivaju se crtama ličnosti. Ove crte ličnosti utiču na to da se pojedinci odlikuju svojom osobenošću i doslednošću u ponašanju i po tome se i razlikuju. Zato i kažemo da na osnovu ponašanja pojedinaca možemo zaključivati da li su oni sebični, altruisti, energični, inicijativni. Takve osobine ličnosti su opšte i trajne i na osnovu njih možemo predviđati ponašanje pojedinaca u određenim situacijama. Postoje osobine ličnosti koje se odlikuju velikom opštošću i zato obuhvataju veći broj specifičnih crta kao što su temperament, karakter i sposobnosti.
Teorija kaže da osnovni faktori u razvoju ličnosti jesu:
- Nasleđe (biološka struktura),
- Socijalna sredina (porodica, škola i svi drugi vaspitni faktori),
- Sopstvene aktivnosti i
Uobličena urođenim – naslednim osobinama, uz vaspitanje u porodici i obrazovanje i vaspitanje u školi, svaka ličnost se formira i pod uticajem sredine u kojoj se kreće, živi i radi (bivstvuje) i vremenom postaje sebi i svojima, ali i društveno korisna, ili osoba opasna po sebe i okolinu.
Iz skupa brojnih ljudskih aktivnosti, bezbednost se izdvaja kao posebna delatnost koja u sebe uključuje brojne druge sfere. Bezbednost shvaćena kao odsustvo pretnji svih vrsta ima objektivan – društveni i subjektivan – lični pokazatelj stanja. Objektivan pokazatelj podrazumeva zaštićenost najviših vrednosti i ostvarenje interesa šire zajednice (nacija i država). Subjektivan pokazatelj bezbednosti iskazuje se ličnim osećanjem pojedinca da se oseća sigurno.
Kako mlade učimo šta je bezbednost i šta je narušava?
Spoznaja dece o opasnostima počinje u porodici. Ne prilazi šporetu NE,NE– PEC, ne dirati struju – ŽIŽA, ne skakati – UF, daj baki-deki (mami-tati) ruku pri prelasku ulice – DIDI, ne dirati nepoznate stvari – FUJ (KAKANO)…Tako, dete nemajući uopšte predstavu o značenju termina bezbednost, stvara svoj „mali“ sistem zaštite od opsanosti – NE, NE. Svakako, ovde govorimo o zdravoj i, kako bi rekli – normalnoj porodici. A onda se zapitamo: kako to da je dete stradalo baš od opasnosti za koje je bezbroj puta čulo – NE, NE? Ovo nije pitanje za decu, već za roditelje (staratelje).
U osnovnoj i srednjoj školi, mladi se sporadično i nedovoljno susreću sa tematikom bezbednosti. Međutim, kako sazrevaju, do njih paralelno dopiru pojavni oblici (ne)bezbednosti, u kojima, neretko, i sami učestvuju. Ako je osnovac ili srednjoškolac poneo iz detinjstva NE, NE, kako to da strada od opasnosti za koje je čuo ili video? Ovo je pitanje za roditelje i školu, ali i za mlade.
Univerzitetska mladež, koja nije eksplicitno orijentisana na usavršavanje u domenu bezbednosti (fakulteti bezbednosti, Policijski univerzitet, Vojna akademija i dr), o bezbednosti se obrazuje na ulici, u sredini u kojoj se kreće, iz medija (obuhvata i društvene mreže), ili na neki drugi način. Koliko poznaju pretnje i zašto učestvuju u kriminalu, pitanje je za njih, ali i sve strukture društva, počev od porodice. Kažemo počev od porodice, jer je činjenica da se 70% mladih u Srbiji zadržava u zajedničkoj porodici, dok je taj postotak u EU u proseku oko 45%.
Ko je zatajio?
- Porodica?
- Škola (edukativni sistem)?
- Socijalna sredina?
- Policijsko-sudski sistem?
- Mediji?
- …….?
Odgovor na pitanje Ko je zatajio, nije jednostavan niti jednosmeran. Zatajili su svi, ne mora da znači da su pođednako odgovorni, ali odgovorni jesu. A kad su svi odgovorni, onda po difoltu – niko nije odgovoran!!!
Porodica, naročito u gradsko-urbanim sredinama koje dominiraju nad selom, dobija novi smisao. Potera za preživljavanjem odvaja roditelje od dece i mlade populacije. Ako se za predškolsku decu i nalazi “zamena” u vidu vrtića i sistema “baka-deko” (ko ima), za osnovce i stariju omladinu supstitut postaje nešto drugo!
Škola (edukativni sistem) primarno jeste okrenuta OBRAZOVANJU, a VASPITANJE nema iskazanu eksplicitnu vrednost, ili se “podrazumeva”. E, gde je “sveti podsetnik nastavnika” u kome se nakada uz obrazovni obavezno upisivao i vaspitni cilj? Tako, nastavnici lako provere drugi koren iz broja 9, ali kako proveriti da li je ostvaren vaspitni cilj?
Kako bih proverio zapažanje svojih studenata smera bezbednost, u predmetu “Bezbednosna analitika”, pokazao sam im sliku 1 i zamolio da je protumače. Svi studenti su istakli da je na slici devojčica (roze odeća) na pešačkom prelazu. Ali niko nije istakao da taj uzrast deteta ne bi smeo sam da se nađe na pešačkom prelazu!
Slika 1
Zatim sam im pokazao Sliku 2. Svi u glas student uzviknuše – e ovo je korektno da roditelji vode decu preko kolovoza, ali malo njih primeti da roditelji vode dete preko kolovoza gde nije označen pešački prelaz. E, moji (naši) budući “bezbednosni analitičari!
Slika 2
U raspravi o savremenim pretnjama bezbednosti pokazao sam studentima sledeću sliku i pitao da li su ovu sliku videli i da li znaju na šta se ona odnosi?
Oko 30% studenata je izjavilo da je sliku negde (društvene mreže) videlo, a samo mali broj je rekao da se slika odnosi na sajber bezbednost (za decu)
PAZI: Šta govoriš i pišeš; Ne objavljuj podatke o sebi na internetu
PREKINI: Kontakte sa osobama na internetu koje koriste ružne poruke i ne otvaraj nepoznate linkove
POKAŽI: Ukoliko se srećeš sa nepoznatim linkovima i neprimerenim porukama-pokaži to nekome u koga imaš poverenje.
Činjenica je da se u Srbiji u poslednjih nekoliko godina posvećuje veća pažnja edukaciji mladih u sferi bezbednosti, počev od osnovaca do univerzitetske omladine, čak i uvođenjem posebnih nastavnih predmeta i drugih oblika rada s mladima. Za svaku aktivnost (meru) potrebno je vreme i sinergija svih učesnika. U tom smislu, sve veći značaj, ali i pažnju, privlače razne radionice i drugi oblici obuke u sferi bezbednosti, koje realizuju brojna udruženja. Među tim udruženjima jedan od pozitivnih primera jeste Istraživački centar za odbranu i bezbednost – ICOB iz Beograda.
Socijalna sredina. Osim škole, izuzetno je razuđen sistem institucija i neformalnih grupa koje imenujemo kao socijalna sredina, gde se dodatno „obrazuju i vaspitavaju“ mladi. Sa aspekta bezbednosti mladih vrlo je opasna njihova socijalna isključenost, koja se prema UNDP iskazuje na sledeći način: a) ako se nalaze u nepovoljnom položaju u političkom, ekonomskom i/ili socijalnom smislu; b) ako se osećaju nemoćno ili u izvesnoj meri društveno otuđeno, a što sve proističe iz kombinacije međusobno povezanih problema kao što su regionalna nejednakost, nezaposlenost, slabe stručne ili socijalne veštine, nizak dohodak, slabi stambeni uslovi, visok nivo kriminaliteta i nasilja ili pripadnost manjinskoj grupi. U društvima bremenitim problemima, gde je izuražena socijalna isključenost, jedan od najopasnijih uticaja na kriminalno ponašanje mladih imenuje se kao ULICA. Zašto je to tako? Zato što roditelji (staratelji) “ne znaju” gde su im deca, škola ne odgovara za mlade izvna svoje sredine, Policije “nema dovoljno”, a ulica ima svoje uzuse. Tako, ulice i stadioni imenuju svoje klanove, koji imaju svoje “kraljeve” (frajeri) I masa počinje da se talasa u ritmu…..
Policija. Složićemo se da Policija, u najvećem broju, pošteno i odgovorno obavlja svoj inače nimalo lak posao. Kad kažemo u najvećem broju, znači da ima i onih, pa i u vrhu, koji taj posao obavljaju nečasno i nepošteno. Ne treba dokazivati. Mladi „ne vole“ Policiju, iz najmanje tri razloga: 1) mladi čine i te kakve propuste i kriminal i kivni su na Policiju koja ih goni i sputava u tome i 2) Policija još uvek nije našla adekvatan mehanizam (policija u zajednici) da se približi mladima i 3) I policajci čine prekršaje u službi i na taj način upravo mladima omogućavaju da čine kriminalna dela.
Sudski sistem. U kolokvijalnom govoru, kad je naslovljena tema u pitanju, provejava stav da Srbija ima „dobre“ zakone, ali se oni ne primenjuju, s jedne i, kaznene mere su blage, s druge strane. U skladu s navedenim, često se pominje neprimenjivanje Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Pri tome, vrlo često se navodi primer Margaret Tačer i „njen zakon“ o sprečavanju nedoličnog ponašanja na sportskim manifestacijama, a ne vodi se računa da to slično stoji i u našim zakonima. Laički kazano, „probaj majčin sine ako smeš….“
Mediji. Verujem da ćemo se složiti po pitanju da je u nas teško definisati medije i medijsku sliku, a da to ne bude po principu „naši i njihovi“. U tom smislu, „naši i njihovi“ mediji se bave međusobnim sukobom, a ne zajedničkim interesom (čast izuzecima). Koliko samo lepih brošura, na primer, ima o pitanjima bezbednosti među mladima, ali ih ne prenose „naši“ ni „njihovi“ mediji. S druge strane, već smo istakli ŠTO GORE – TO BOLJE (prodavanje novina i gledanost emisija).
Pa gde će da se obrazuje i vaspitava mladež?
„Štreberi“, koji su poneli NE-NE iz porodice, uvažiće i NPP i savladati i to malo tematike iz bezbednosti koja im je namenjena. „Frajeri“, kojima je NE-NE „“blam“, će na ulicu, u kafanu, na stadion itd, itd, a tamo su „nastavna pitanja“ malo – mnogo drugačije formulisan od onih u brošurama i nastavnim materijalima.
Šta činiti?
Bezbednost ima dva osnovna principa (Stajić ih imenuje podfunkcijama): prevencija i represija. Nije teško prihvatiti da prevencija ima primat – bolje je sprečiti, nego lečiti. Ali, treba imati na umu – leči se pacijent, a iskorenjuje bolest.
Prevencija. Iz porodice poneto NE-NE je osnovni model i obrazovanja i vaspitanja u domenu bezbednosti, samo su različiti sadržaji i metodi u sazrevanju mladih. Svakako, iako je izuzetno značajna, nije bezbednost jedino što zaokuplja jedno društvo. Stoga, stvaranje opšteg miljea političke, socijalne, ekonomske i svake druge stabilnosti jeste osnova bezbednosti zajednice.i sigurnosti pojedinca. Onako kako živimo i radimo, tako i ratujemo, rekao je Tofler. Dakle, način života opredliće i nivo opšte prevencije u sferi bezbednosti.
Da li svi napred pobrojani segmenti društva mogu da budu uvezani u sistem obrazovanja i vaspitanja mladih za bezbednost? Ekspicitno posmatrano – NE, a implisite – DA. Sistemski posmatrano, bitno je utvrditi ciljeve, prioritete, raznovrsnost i KONTINUITET obrazovanja i vaspitanja za bezbednost, a potom vladine i nevladine organizacije, institucije i udruženja za realizaciju sadržaja obrazovanja i vaspitanja.
Represija. Bezbednost je područje koje mora da ima normativno, funkcionalno i organizaciono zadejstvovana sistem represije. U savremenim uslovima to nije samo „nužno zlo“, negi iskaz stvarne opredeljenosti države i društva za uspostavljanje maksimalno mogućeg nivoa bezbednosti, kao preuslova opstanka i razvoja. Efikasnost, efektivnost, sveobuhvatnost i transparentnost represivnog sistema jedna su od poluga umanjivanja nivoa nebezbednosti društva i nesigurnosti građana.
Represiju ne čine samo Policija i sudovi. Ona je, kao i prevencija, rasprostranjena po vertikali i horizontali, od porodice preko svih ostalih subjekata društva.
EPILOG
Da nam decu ne bi vaspitale ULICE, trebamo im reći sve U LICE.
Porodično „NE-NE, PEC“, mora da se razvija u školi i drugim socijalnim i vasptitnim ustanovama, kako bi Policija i sudovi imali što manje posla.
