U suzbijanju talibanskog ekstremizma, SAD su sebe dovele u ekstrem. U smislu utrošenog vremena, poginulih vojnika i nadasve uloženog novca u rat u Avganistanu koji se broji u bilionima dolara. Da nisu na dobrom putu pokazala je 2014. godina kada su SAD borbe predale avganistanskim vlastima. Sva suzbijanja, proterivanja i borbe sa Talibanima nisu bile dovoljne jer bi se Talibani iznova i iznova regrupisali i vraćali poput sezonske bolesti koju nije moguće iskoreniti.
U 20 godina rata, bilo je uspona i padova u borbama sa talibanskim ekstremistima, ali potpunog poraza nikada. Sada, dve decenije kasnije, došao je i njihov čas. Amerikanci su prošle godine u februaru pristali na mirovni sporazum, koji je podrazumevao njihovo povlačenje iz Avganistana. Zauzvrat Talibani bi trebali da drže pod kontrolom ekstremističke grupe. Pregovore oko primirja vodili su Amerikanci direktno sa Talibanima bez konsulatacije avganistanske vlade. SAD su takođe obećale da će ukinuti sankcije protiv Talibana i sarađivati sa UN-om na ukidanju posebnih sankcija protiv te grupe.
ŠTA JE DONELO POVLAČENJE AMERIČKIH TRUPA?
Nakon odlaska američkih trupa, Talibani su intenzivirali napade i rapidno krenuli u zauzimanje teritorija. Pod talibanskom kontrolom 9. jula nalazilo se 90 teritorija, dok se taj broj popeo na 345 već 15. avgusta. Nakon što su joj Amerikanci okrenuli ledja, avganistanska vlada je izgubila mnogo. Povećao se broj napada i to onih koji predstavljaju ciljane atentate čija je svrha zastrašivanje stanovništva. Zapravo u par dana Talibani su zauzeli zemlju uključujući i Kabul time preuzevši vlast. Slike civila koji pokušavaju da se ukrcaju u avion kako bi se evakuisali iz Avganistana obišle su svet.
Međutim, pogubnije od zauzimanja teritorije je davanje legitimiteta ekstremističkim i terorističkim organizacijama. Povratak Talibana i kreiranje zemlje po šerijatskim propisima biće jasna poruka i drugima. Ako 20 godina strane intervencije nije bilo pogubno po Talibane i ako su oni uspeli da postanu ravnopravan politički akter i međunarodni igrač, pa možda to i drugi teroristi mogu. Osim toga novi izbeglički talas i migracija stanovništva i prikrivenih terorista neće moći da se izbegnu.
Talibani su poznati po strogom šerijatu, ukidanju bioskopa, muzike, televizije, zabrane obrazovanja devojčicama starijim od 10 godina, javnim pogubljenjima, kaznama za preljubu i sličnim antihumanim, anticivilizacijskim i diskriminatornim oblicima ponašanja. Iako su u prvom svom obraćanju želeli da pošalju suprotnu poruku, teško je u istu poverovati.
“Hteo bih da uverim međunarodnu zajednicu da nikome nećemo da naudimo, ne želimo da imamo problema sa međunarodnom zajednicom. Imamo pravo da delujemo u skladu sa svojim verskim načelima. Druge zemlje imaju različite pristupe, pravila i propise… Avganistanci imaju pravo da imaju svoja pravila i propise u skladu sa našim vrednostima. Mi smo predani pravima žena prema šerijatskom sistemu. One će raditi rame uz rame sa nama. Želeli bismo da uverimo međunarodnu zajednicu da neće biti diskriminacije”, rekao je portparol talibana.
ZAŠTO SU TALIBANI POBEDILI?
Da bi pobunjenici u jednoj državi ovako dugo odolevali svim pritiscima i imali snage za otpor potrebno je da za to budu dovoljno motivisani, ali i finansirani. Talibani ili studenti što bi ovaj naziv značio u prevodu, verni su učenici islama i to najekstremnijeg krila. Ideološka motivacija je toliko bila na strani Talibana da se avganistanska vojska koja je daleko brojnija i opremljenija predavala praktično bez borbe. Ispostavilo se da je 80 milijardi dolara koje su amerikanci uložili u avganistansku vojsku razbijeno za par sedmica.Ovo je potvrdio i američki predsednik rekavši: ,, “Avganistanska vojska imala je 300.000 ljudi – više nego mnoge članice NATO-a dali smo im svako oružje koje smo mogli, pružali smo im podršku iz vazduha, isplaćivali njihove plate. Dali smo im svaku šansu, ali nismo im mogli dati volju za borbu.”
Ni drugi značajan aspekt nije bio nepovoljan po Talibane. Novac su crpeli iz trgovine narkoticima, neleglanim rudarskim poslovima, porezima na teritoriji koju su kontrolisali i finansiranjem iz drugih zemalja. Za mnoge nije upitno da Pakistan i Saudijska Arabija pružaju finansijsku pomoć Talibanskim snagama, iako se to zvanično negira.
Dakle talibanski interesi, motivacija i sredstva za borbu su sasvim jasni. Međutim, da li je tako jasno skoro 6 biliona američkih dolara bačeno u ovaj rat tek tako i potpuno neuspešno? Da li su SAD u potpunosti izgubile ili je ,,dill“ sa Talibanima jednako koristan obema stranama? Posledice povratka Talibana na vlast osetićemo u narednim godinama, ali ono što je sigurno da njihova pobeda baca senku na borbu protiv terorizma i ohrabruje slične indoktrinirane i pojedince i organizacije.
