Problem onlajn radikalizacije počinje da se spominje još od početka 2000 godina kada su mnoge ektremne grupe iskoristile nedovoljno regulisan sajber prostor i internet za širenje svojih poruka i uticaj na ciljnu grupu koja su uglavnom bili mladi, kao i za samu komunikaciju. Mnogi medijski sadržaji, dokumenti i akademska literatura u ovoj oblasti su još od tada fokusirani na internet sadržaje, dopisivanje i fasciniranost internetom, dok je manja grupa koja se bavi ovom tematikom izučavala drugi aspekst, kako pojedinci profesionalno koriste internet u procesu svog cilja i radikalizacije. Svakako ovo se dešava zbog generalne neupućenosti javnosti u bezbednost na internetu sa jedne i ograničenih izvora znanja i samog pristupa internetu osuđenim ili dokazanim ekstremistima.
Ono što period koji je počeo pre desetak godina označava, jeste to da su se ekstremisti koji vrbuju i radikalizuju udaljilji od kampova i drugih fizičkih prostora za obuku i indoktrinaciju i onda su se okrenuli vukovima samotnjacima ili malim grupama prema kojima grade online institucije koje ih vrbuju za esktremističke radikalne ciljeve. Oni koji se radikalizuju upotrebom interneta su regrutovani svojom željom, jer oni pronalaze svrhu u radikalizaciji, teroru i pripadnosti nekoj grupi ili pozivu. Ključno pitanje je šta pokreće ovu novu vrsta regruta? To nije siromaštvo, čak ni nužno religija, već osećaj marginalizacije i a potraga za značajem kako navode mnogi istraživači. Ono što najviše zabrinjava je to što je internet postao mrežna institucija za okupljanje i koordinisanje ovih marginalizovanih pojedinaca.
Poslednjih godina sve je veće oslanjanje na internet tehnologije prvenstveno zato što dozvoljavaju dobro ciljanje marginalizovanih pojedinaca, ali i prednosti anonimnosti i privatnosti. U početku je fokus bio na veb stranicama koje su otvorili ekstremisti i teroristi, do danas kada se fokus pomerio i proširio se na globalne adrese, forume i društvene mreže kao što su Facebook, Tviter, Tiktok, Jutjub, snepčet itd. Ove platforme nude posebne prednosti u tome da omogućavaju ekstremistima da privuku ili namame pojedince u aktivnosti, akcije kao i stvaranje mehanizma za koordinaciju napada. Tako su društvene mreže, forumi i internet platforme postali novi instituti radikalizacije i terorizma. Unutra interneta ove institucije predstavljaju svojevrsne škole kojima se oblikuju stavovi, razvijaju ekstremnu svest i pojedinci preoblikuju u put ekstremizma(džihada, fašizma, anarhije…). Pored toga, kako bi se zaštitili, ektremitsti su dobar deo ovih institucija premestili na dubokom i na mračnom interntu, gde ih je teže locirati, ali je i potrebna veća stručnost onih koji to žele da prate.
Internet i terorizam
Nasilne ekstremističke grupe ─ poput ISIS-a, Al-Kaide, Talibana i njenih filijala i pristalica, kao i nasilnih grupa fašista, skinheda, anarhista, levičarskih ekstremista ─ koriste onlajn alate i resurse za propagiranje poruka o nasilju i podelama.
Mnoge terorističke organizacije postigle su veliki uspeh kroz ovaj pristup. Online tehnologije, uključujući društvene medije, imaju mnoge prednosti – koje često koriste terorističke grupe. Oni su u stanju da odmah dosegnu publiku na globalnom nivou, ali takođe prilagođavaju svoje poruke tako da odgovaraju različitim ciljnim grupama na lokalnom nivou te i da razviju bogat sadržaj za masovno tržište. Zaista, terorističke grupe su se pokazale kao inovativne i prilagodljive, delimično iskorišćavajući savremene sisteme društvene komunikacije i koriste moderne alate za postizanje svojih ciljeva. Obećanje vernosti Abu Bakru al Bagdadiju, vođi ISIS-a zbog geografskih i bezbednosnih ograničenja, koja su sprečavala lično davanje zakletve vernosti, društvene mreže su pružile alternativni pristup. U Jugoistočnoj Aziji, na primer, nekoliko terorističkih grupa uključujući Maute, Abu Sajaf, Katibat Ansar al Šerija i mudžahedine indonežanskog Timora, su se sve zaklele na svoju vernost putem video snimaka na internetu. Kao odgovor, prihvaćeno je i obećanje objavljeno putem video snimkom. Ove adaptacije, interakcije i ponašanja naglašavaju kako su internet i društveni mediji omogućili terorističkim grupama da komuniciraju, ujedinjuju se i funkcionišu kao globalne mreže, dok istovremeno pružaju veće slobode pojedinačnim članovima i ćelijama da koordiniraju, dosegnu i regrutuju ciljanu populaciju. ISIS je, na primer, uspostavio medijske jedinice u više regiona, koje su sposobne da proizvode propagandne materijale, na jeziku i kulturi ciljane populacije.
Prvi terorista koji je u potpunosti iskoristio potencijal društvenih mreža na engleskom govornom područiju bio je Anvar al Avlaki, istaknuti imam rođen u SAD, sa nadimkom „Bin Laden interneta“ koji je pored fejsbuk, jutjub i ostalih kanala imao i svoj magazin koji je promovisao ekstremističke ideje. Tako su i neke analize pokazale da 1.000 pro ISIS fejsbuk profila iz 96 zemalja u 2018. i dalje rastu širom sveta, uprkos naporima da se uklone novi nalozi kako se pojavljuju i identifikuju.
Karakteristike umreženog pristupa su ilustrovane napadom na Šarli Ebdo u Parizu, u Francuskoj, januara 2015. Jedan od umešanih terorista, Amedi Koulibali objavio je video u kojem se navodi da su napadi izvedeni u ime ISIS-a. Međutim, loš kvalitet video snimka sugeriše da ovaj napad nije direktno vezan za centralno medijsko sedište ISIS-a(al-Hayat Media), radije, ovo je verovatno bila manja ćelija koja koordiniše nezavisno. Takođe je objavljeno da su druga dva umešana terorista, braća Kuači, dobili 20.000 dolara od Al-Kaide na Arapskom poluostrvu, što ukazuje na sve veću ulogu ad hoc spoljnih koalicija, uzrokovanu autonomnom komunikacijom mreža.
Društvene mreže takođe pružaju podršku za promociju narativa usamljenih vukova. Na primer, 15. marta 2019. godine tokom terorističkog napada ubijena je 51 osoba u dve džamije u Krajstčerču na Novom Zelandu. Dan pre napada, desničarski nasilni ekstremista, objavio je svoj manifest na Tviteru i iako mu je nalog suspendovan nakon napada. Manifest od 74 stranice je postao popularan(viralan) pre suspenzije. Pored toga, počinilac je emitovao napade uživo preko Fejsbuka, koristeći kameru na glavi. Iako je napadačev nalog na Fejsbuku kasnije uklonjen, on je emitovao napad 17 minuta, pružajući veću izloženost njegovom manifestu i naraciji. U prva 24 sata nakon napada, Fejsbuk je uklonio 1,5 miliona kopija video snimka i nastavio da pronalazi 800 vizuelno različitih video snimaka povezanih sa originalom u narednim danima. Ovo jasno pokazuje kako su ove platforme pružile prošireni prostor terorističkoj propagandi da dosegne daleko širu publiku nego što je to ranije bilo moguće.
Slučaj Arid Uka otkriva koji je bio među novim trendom terorizma povezanim sa internetom, gde je usamljeni vuk, bez jasnog organizacione pripadnosti ili veze ubio više ljudi. Mladić sa Kosova koji je priznao da je ubio dva američka avijatičara na aerodromu u Frankfurtu a još dvojica avijatičara teško su povređena u napadu na autobus na aerodromu, osuđen je na doživotnu kaznu zatvora. Arid Uka, muslimanski etnički Albanac sa 22 godine koji je rođen na Kosovu, ali je odrastao u Nemačkoj . Zaglavljeni pištolj sprečio je Uka da puca u glavu petom avijatičaru. Uka je tokom suđenja rekao da su ga radikalizovali džihadistički propagandni video snimci koje je gledao na internetu. Tužioci su rekli da je želeo da ubije avijatičare zato što su se oni pridružili snagama predvođenim NATO-a u Avganistanu. On nije imao poznat kontakt sa islamističkim grupama.
Strateški pristup prevenciji online radikalizacije
Terorističke organizacije se kontinuirano prilagođavaju razvoju tehnologije i posebno su vešti u korišćenju društvenih mreža i interneta za radikalizaciju i svrhe regrutovanja. Najveći problem na koji se nailazi prevencija jeste nedovoljna svest svih aktera u društvu. Tako da nam je potreban kooperativan i inkluzivni pristup koji doprinosi unapređenju svih preventivnih napora jer postoji izrazit nedostatak
razumevanje problema radikalizacije u svim sektorima o tome kako tačno većina ovih platformi funkcioniše i vrste odgovora koje oni mogu da preduzmu. Potrebno je konsultovati se sa svim relevantnim subjektima prilikom izrade zakona i politika, kao i za praktične odgovore na radikalizaciju. S tim u vezi, zakonodavstvo koje postavlja propise za krivično gonjenje pojedinaca i organizacija, kažnjava nedozvoljen sadržaj i čini nezakonitim hostovanje takvog sadržaja na platformi takođe se smatra vrednim odgovorom.
Pored toga blokiranje pristupa sadržaju koji dele ekstremističke grupe je jedan od načina kako da se ograniči delovanje. Međutim, treba napomenuti da blokiranje čitavih platformi ima nenamerne efekte na opštu populaciju i postoji značajan rizik od kršenja univerzalnih ljudskih prava. Štaviše, onlajn platforme imaju tendenciju da budu otporne, kada je jedna platforma blokirana, druga će često zauzeti njeno mesto. Svakako opcija prevencije je pregršt, ali on u svakom kreće od vaspitanja i porodice sa jedne strane i zakona i obrazovnog sistema zemlje sa druge strane.
Kako je trenutno na delu i ekspanizija i sve više mladih ali i starijih koji koriste društvene mreže ali i duboku mrežu, rizik od radikalizacije se se povećava, te će dodatni napori celokupnog društva biti neophodni da se usmere kako bi ova nova pošast bila sprečena.
Miloš Tišma
