Terorizam, fenomen kome se pristupa selektivno i subjektivno, predmet je interesovanja svih svetskih bezbednosnih službi i objekat naučno-istraživačkog rada naučnika. No, nije samo to, terorizam je i neiscrpna tema kako naučnih časopisa tako i komercijalnih novina. Mediji, konvencionalni i novokomponovani, podjednako budno prate terorističke aktivnosti. Istini za volju ne prate se podjednako zbivanja u celom svetu. Tako je na primer teroristički akt u SAD pre dvadeset godina presedan bezbednosti čije posledice dosežu do danas. Dok sa druge strane sve ono što se dešava po ovom pitanju u Africi i na Istoku planete gotovo svakodnevno, uglavnom tamo i ostaje. Retko koga u Evropi interesuju teroristički napadi u Malom ili u Libanu. Međutim, teroristički napadi u Parizu, Nici, Briselu i slično ne prolaze nikada neopaženo. Zašto je to tako?
BIĆA SMO STRAHA
U većini svog bivstvovanja čovek deluje instinktivno, a posebno u kriznim ili potencijalno opasnim situacijama. Strah je nešto što nam nalažu naši prirodni instikti i potrebe. Pre svega potreba i želja za preživljavanjem i opstankom. Tako se po urođenom instiktu klonimo opasnih situacija kako bi sačuvali svoj život i zdravlje. Ovi instinkti su kod nekoga više izraženi, kod nekoga manje ali su uvek tu. Ne postoji čovek koji živi bez straha. Stoga je strah odlično sredstvo za manipulisanje drugima, a to je upravo ono što teroristi rade.
Ukoliko uspete čoveka da držite u strahu možete ga navesti da učini ono što želite, a ukoliko zaplašite grupu ili gomilu ljudi izazvaćete metež. Međutim, ukoliko uspete celu državu da držite u strahu i to tolikom da postavljate sopstvene uslove i pravila-srušićete vladu, odcepiti deo teritorije ili postići druge političke ciljeve. Razne terorističke organizacije, osnivači i vođe odlično poznaju taj mehanizam i njime se koriste.
Da bi se izazvao masovni strah potrebno je da teroristički napadi budu brutalni, surovi i bez humane zadrške. Brutalnost se postiže ubijanjem većeg broja ljudi ali i odsecanjem glava, ubijanjem dece ili bespomoćnih lica. Takođe, pored brutalnosti bitan je i faktor iznenađenja. Teroristički napadi dešavaju se u različito vreme i na različitim mestima, koristeći različita sredstva i metode. Poenta je da žrtva može biti bilo ko, bilo kada i bilo gde. Teoristički napad se može desiti u sred nekakve ekonomske, političke, zdravstvene krize ali može i u apsolutno mirna vremena. Ta nezivesnost je ljudskom umu zastrašujuća.
TROJAKA ULOGA MEDIJA
Kada se govori o vezi medija i terorizma mora se poći od straha i prenošenja terorističkih poruka ali ovde se njihov odnos ne završava i mnogo je kompleksniji.
Svakako mediji su na prvom mestu potrebni teroristima kao medijator koji prenosi poruku između njih i stanovništva. U tom smislu postojale su i antiterorističke taktike pojedinih država koje su uključivale zabrane izveštavanja o terorističkim aktivnostima i napadima. Ovakve strategije su se pokazale neodrživim sa aspekta ugrožavanja ljudskih prava, ali su u suzbijanju širenja panike bile efikasne.
Međutim, sem prenošenja terorističkih poruka izveštavanjem o terorističkim aktima mediji izveštavaju i same teroriste. Naime često izvršioci terorističkih aktivnosti ni sami ne znaju šta su postigli određenim napadom, kolike su žrtve, kakve su reakcije na to i slično. Ovakve informacije i sami teroristi neretko saznaju putem medija. Takođe, u terorizm su česte ćeliske organizacije koje karakteriše minimalna komunikacija između članova. Tako kada jedna ćelija izvrši napad, druga ne zna da se taj napad planirao ili u pojedinim slučajevima nakon što jedna ćelija završi napad, druga treba da krene u novi. Informacije o postignutom se dobijaju iz medija. Takođe simboli, izjave, upotrebljena sredstva i slično mogu biti poruka drugim terorističkim organizacihama. Dakle mediji ne izveštavaju samo javnost već i teroriste, a u pojedinim slučajevima mogu biti i sredstvo komunikacije između različitih frakcija terorističkih organizacija.
Treća značajna uloga medija jeste vrbovanje novih terorista. Mediji često jureći za senzacijom izeštavaju o terorističkim organizacijama tako što punu pažnju poklanjaju teroristima praveći od njih neku vrstu antiheroja. Ovako prestavljanje terorista i kriminalaca može inspirisati druge da krenu istim putem. Takođe, u potrazi za informacijama o teroristima i njihovim organizacijama novinari posećuju sajtove terorističkih organizacija koji su napravljeni sa ciljem vrbovanja novih članova. Pozivajući se na ove sajtove i navodeći njihove adrese kao izvor, zapravo se čini usluga ovim organizacijama. Jer takva informacija može navesti pojedinje ljude da posete takve sajtove, a posebno mlade.
TERORISTIČKA PORUKA
Proces prenošenja poruke se sastoji od tri elementa: pošiljaoca, medijuma ili prenosioca i primaoca poruke. U slučaju terorističkog napada pošiljaoc su terorističke organizacije koje žele da ostvare neke političke ciljeve. Teroristi ne moraju da komuniciraju sa prenosiocem poruka odnosno medijima. Oni to postižu kroz senzacionalizam. Te pojedini autori tvrde da postoji začaran krug između medija, terorista i senzacionalizma. Tako teroristi teže senzacionalizmu kako bi mediji preneli njihove aktivnosti, a sa druge strane mediji jure za senzacionalizmom kako bi došli do što veće publike. Na taj način, plastično rečeno, teroristi i mediji trebaju jedni drugima odnosno oni su u međuzavisnom odnosu.
Što se tiče primaoca poruke u slučaju terorizma njih je više. Meta terorista je uvek dvojaka. Jedna meta su neposredne žrtve, a druga meta posredno je javnost koju treba uplašiti. Međutim, poruka se ne prenosi samo javnosti već i političkom vrhu jedne države od kog zavise ciljevi koje teroristi žele da postignu. Tako da je teroristička poruka upućena javnosti i političkim rukovodiocima direktno, a indirektno dolazi i do drugih aktera poput drugih terorističkih organizacija.
Na osnovu svega navedenog može se zaključiti da je uloga medija u borbi protiv terorizma izuzetno značajna i da ovaj aspekt ne sme biti zapostavljen. Mediji nikako i ni na koji način ne smeju da budu deo terorističke propagande niti terorističko sredstvo. Već suprotno! Mediji moraju biti sredstvo borbe protiv terorizma. Nažalost do toga je još uvek dalek put jer mediji nisu svesni svojih potencijala, a često zbog nedostatka edukacije po ovom pitanju U tom smislu ostaje otvoreno pitanje adekvatnog uključivanja medija u borbu protiv prioritetne, globalne pretnje bezbednosti u savremenom kontekstu.
Piše: Jasmina Andrić
Foto izvor: Naslovna fotografija: https://moderndiplomacy.eu
Ostalo:https://theglobalcoalition.org
