Ostaju značajne prepreke razvoja efektivnih programa prevencije radikalizacije u zatvorima i sistemima uslovnog otpusta, kao i uključivanje zatvorskih vlasti u infrastrukturu za borbu protiv terorizma. Ipak borba protiv ekstremizma i radikalizacije u zatvorima i kućnim pritvorima su i dalje na testu jer se još nisu u potpinosti pokazali efikasnim ili neefikasnim te se stremi novim inovativnijim pristupima. Nakon porasta terorističke pretnje 2015. Godine u Evropi, pitanja ekstremizma i radikalizacije u zatvorskim sistemima ponovo su se pojavila u prvim redovima politika borbe protiv ekstremizma ali i medijskog izveštavanja i naučnih analiza. Neki smatraju da “radikalizacijom zatvora” jeste posledica porasta džidističkog terorizma ali iako je obim problema porastao, današnje rasprave o odgovoru na ekstremizam i radikalizaciju u zatvorima predstavljaju nastavak polemike koja se vodi još od vremena talasa Evropskog terorizma. Od značajnih slučajeva radikalizacije u zatvorima svež je onaj od ranijih talasa džihadističkog terorizma na Zapadu – otmičara u napadima 11. Septembra u SAD, Zakarijasa Musauija, nekoliko članova grupe odgovornih za bombaške napade na voz u Madridu 2004. i „bombaša sa cipelama“ Ričarda Rida – svi oni su navodno radikalizovani tokom boravka u zatvorima širom Evrope.
Ovaj trend se nažalost nastavio pa se broj zatvorenih džihadista drastično povećao što se može videte po Europolovim izveštaj o situaciji i trendovima u vezi sa terorizmom za 2018 i 2020. (TE-SAT). Tako je na primer između 2014. i 2018. više od 4 000 osoba uhapšeno zbog aktivnosti povezanih sa terorizmom u EU, od kojih su većina bili džihadisti. U SAD, linija trenda je slična uprkos razlici u obimu: u istom periodu poznato je da je 170 pojedinaca optuženo samo za aktivnosti vezane za IS, što predstavlja drastičan porast terorističkih prestupnika u protekloj deceniji. Procene sugerišu da je od 11. septembra 2001. godine preko 412 osoba koje su povezane sa određenim stranim terorističkim organizacijama služilo ili izdržavali su kazne u zatvorima u SAD.
U Srbiji i na Zapadnom Balkanu je takođe postajo veći broj prestupnika koji su dovođeni u vezu sa terorističkim organizacijama i širenju radikalizacije od kojih su najpoznatiji osuđeni Bilal Bosnić iz BiH koji je pušten u svoju ekstremnu zajednicu ove godine iz zatvora kao i sadašnji premijer tzv. Kosova Aljbin Kurti, a u toku su suđenja liderima OVK za zločine na Kosovu i Metohiji.
Ono što je značajno za teritoriju Evrope i SAD jeste to da se promenio demografski sastav zatvorenih džihadista jer je prosečna starost džihadističke populacije u zatvorima dosta mlađa. Zvaničnici napominju da mlađi zatvorenici, od kojih mnogi služe kazne za zločine koji nisu povezani sa terorističkim aktivnostima, najverovatnije će usvojiti džihadističku ideologiju iza rešetaka. Ono što doprinosi strahu zvaničnika jeste kako da reaguju na puštanje kritične mase ekstremističkih zatvorenika iz zatvora koji će navršiti kazne koje su dobili početkom veka nakon terostičkih napada 2000-ih kao i oni koji su osuđeni na manje godina zbog podrške terorističkim organizacijama oko 2015 godine. Ovo govori da će u narednom periodu do 2023. godine veliki broj od više stotina potencijalno još radikalizovanijih osuđenika napustiti zatvore na Zapadu, ali i na Zapadnom Balkanu, doduše u manjem broju.
Ono sa čime se službe bezbednosti ali i javnost suočavaju jeste svakako reagovanje na ove značajne trendove – promenu obima osuđenika, demografiju i oslobađanje, gde će se testirati proces deradikalizacije ali i koliki je uticaj ekstremizma u zatvorima i da li su sadašnji modeli dali rezultate. Možemo po raznim pogledima izdvojiti četiri faze koje su posebno važne za prevenciju terorizma u pritvoru: strateško upravljanje zatvorskim sistemima, ciljane intervencije kod osuđenika u periodu nakon osude i izricanja kazne, programi deradikalizacije i deangažovanja u zatvorima i mere za suzbijanje recidivizma nakon puštanja na slobodu ili uslovni otpust. Politike u prve dve faze se više primenjuju odozgo prema dole, a njihove najbolje prakse su dizajnirane da stvore okruženje koje je pogodno za rehabilitaciju, a deradikalizacija. Poslednje dve faze, uključujući deradikalizaciju/razdvajanje I programi za borbu protiv recidivizma, u Zapadnim zemljama su još uvek u velikoj meri u fazi razvoja.
KA ČEMU TREBA OKRENUTI RAZVOJ ZATVORSKIH SISTEMA?
Postoji nekoliko jednostavnih odgovora na rešavanje ekstremizma u zatvorima i rehabilitaciju nasilnika, ekstremističkih prestupnika. koje su Zapadne države osmislile za rešavanje radikalizacije u zatvorima, izdvajamo četiri obećavajućih inicijativa koje su prepoznale više naučnih radova.
Prvo, efektivni pristupi se fokusiraju na proces a ne na samog osuđenika. Prepoznajući da raspon interakcija može oblikovati proces radikalizacije prestupnika i njihove poglede na sistem krivičnog pravosuđa, efikasni pristupi integrišu strukturisane intervencije od početka do kraja boravka u zatvoru. Konceptualizacija radikalizacije u pritvoru kao dugotrajnog procesa, tokom kojeg zatvorenik doživljava hiljade interakcija sa zatvorskim službenicima, osobljem, drugim zatvorenicima i širim zatvorskim režimom koji to može približavati ka ili udaljavati od nasilnog ekstremizma je važno za osmišljavanje intervencija i holističko procenjivanje efekta svakog faktora.
Drugo, slično drugim naporima u borbi protiv ekstremizma izvan zatvora, razvoj alata potencijalno efikasnih pristupa je imperativ. Razvijanje pristupa odozgo prema dole i okviri u Kojima se deluje koristićei različite instumente i smernice mogu biti važni za zatvorske sisteme zemalja, uz faktu da praktičari deradikalizacije u različitim zatvorima i okruženja zahtevaju slobodu. Intervencija koja je efikasna u jednom zatvoru, ili čak i jednom krilu zatvora, možda neće biti efikasna u drugom. Dakle, važno je obučiti zatvorsko osoblje za različe opcije u okviru ponuđenih alata za intervencije i uključiti perspektive praktičara u šire strategije zatvorskih sistema.
Treće probni programi u okruzima ili regijama I njihovim zatvorskim sistemima mogu pomoći u razvoju laboratorije ideja, posebno u zemljama sa nerazvijenim upravljanjem zatvorima.
Četvrto, dizajn i implementacija programa zahtevaju međuagencijsku i multidisciplinarnu saradnju. Mnoge zemlje sa programima intervencija sada zahtevaju usluge niza stručnjaka i praktičara, od službenika zatvora i službenika za uslovne kazne do organa za borbu protiv terorizma, sveštenstva, socijalnih radnika, psihologa i bivših ekstremista. Uključivanje ovih često različitih perspektiva zahteva efikasni okviri za saradnju na dva nivoa: kako na međuagencijskom nivou između državnih organa, tako i na interdisciplinarnom nivou kako bi se osiguralo da stručnjaci i praktičari su u stanju da efikasno pruže svoje uvide.
Konačno, i što je možda najvažnije, zemljama koje razmatraju sprovođenje intervencija za nasilne ekstremističke prestupnike su potrebni efikasni podaci i alati za merenje. U ovoj oblasti, ovaj napor zahteva najveće angažovanje za mnoge zemlje, i možda je najnerazvijeniji stub borbe protiv ekstremizma u zatvorskim sistemima. Bez empirijskih i lokalanih dokaza neophodnih za ispitivanje efekata intervencija, nemoguće je znati da li je pristup zaista efikasan.
Tokom narednih nekoliko godina, će značajan broj nasilnih ekstremističkih prestupnika biti pušten iz zatvora u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi, a razvoj programa zasnovanog na dokazima koji uz to daje rezultate će postati još važniji
