MIGRANTSKA KRIZA I TERORIZAM

Poslednju decenij u svetu zabeležen je porast broja terorističkih napada, koji su kulminirali napadima 2015. godine u Evropi paralelno sa intenziviranjem migrantske krize. Koliko su ova dva fenomena povezani?

Nakon napada na kule bliznakinje od 11. septembra 2001. u Sjedinjenim Državama, otvorila se pandorina kutija terorističkih napada. U većim gradovima širom Evrope, bilo je niza bombaških i drugih napada, posebno sa početkom glavne migrantske krize 2015. Oružani sukobi u oblastima severne Afrike, Bliskom istoku i Avganistanu su i dalje glavni generator izbegličkog talasa, sa novim terorističkim napadima.Iako se veza povećanja broja napada i migracija čini evidentom, istraživanja kažu suprotno.Efikasna borba protiv terorizma i eliminacija posledice napada podrazumevaju istovremeno i reakciju država na nacionalnom nivou, kao i međunarodna krivičnopravna saradnja između država i organizacije na regionalnom i globalnom nivou.

Oružani sukobi u zemljama severne Afrike (Libija, Eritreja itd.) i Bliskog istoka (Sirija, Jemen, Avganistan i Irak) bili su generator izbegličkog talasa koji je preplavio Evropu. Od devedesetih godina prošlog veka poznato je da ekstremista i radikalizovanih pojedinaca ima stotine među tražiocima azila iz zemalja Bliskog i Dalekog Istoka i da se među njima pojavljuju radikalni propovednici džihada. Značajni primeri su Abu Katada u Londonu, šeik Anvar al-Šaban u Milanu, Abdul Rahman Ajub u Sidneju i Mula Krekar u Norveškoj. Strahovi da se teroristi namerno infiltriraju u izbegličke tokove dodatno su eskalirali nakon terorističkih napada u novembru 2015. u Parizu. Veruje se da su najmanje dvojica napadača ušla u Evropsku uniju preko Grčke, predstavljajući se kao tražioci azila. Kao odgovor na terorističke napade i
otklanjanje njihovih posledica nije bila samo reakcija država na nacionalnom nivou već i međunarodne krivično-pravne saradnje između država i organizacija na regionalnom i globalnom nivou. Zapadni Balkan je region na ruti migrantskog puta od ratnih zona do razvijenih zemalja EU, pa je međusobna saradnja država imperativ opstanka i razvoja modernog društva. Dodatno saradnja između država, saradnja između službi bezbednosti, granične policije, nevladinog sektora u razmeni operativnih obavještajnih podataka o migrantima neophodan je i sa aspekta proaktivnog delovanja u borbi protiv pojave terorizma.

Sloboda kretanja i pravo na zaštitu (azil) su ljudska prava koja su neprikosnovena i garantovana kako međunarodnim tako i unutrašnjim normativnim pravnim aktima. Kada na ovo dodamo  otvorenost i demokratski mentalitet država Zapada kao i njihovog bogatstva, onda nam postaje jasno zašto migranti biraju da idu u te zemlje. Problem su svakako zemlje na čijoj teritoriji deluje Islamska država (IS), Al-kaida i druge teroritičke organizacije koje mogu da koriste migrantske rute za slanje njihovih boraca i izvođenje terorističkih napada. U 2015. godini, EU je primila preko 1,2 miliona zahteva za azil, što je više nego dvostruko više od broja u 2014. godini.  Zemlje Zapadnog Balkana, izuzimajući Hrvatsku, koje nisu članice EU ipak i stoga ne predstavljaju krajnje odredište migranata, već samo tranzitno područje. Istovremeno, ovo je problem za ove zemlje s obzirom na granicu sa EU na kojoj ilegalni prelasci granice su veoma izraženi, kao i činjenica da nisu deo Fronteksa što bi im znatno olakšalo rad sa migrantima, zbog čega moraju imati intenzivnu saradnju sa svim agencijama EU nadležnim za poslove migracija kako bi se odmah preduzele odgovarajuće mere. Pored boraca IS koji su se ubacili među izbeglice, može doći i do procesa radikalizacije i regrutacije tokom migracije kroz prezentaciju sadržaja putem mobilnog telefona, tableta, deljenje publikacija, ali i kroz ‘živu reč’ ili propovedanje ‘ekstremnih’ imama.

Ako imamo u vidu da su 82%  tražioca azila u EU  mlađi od 35 godina i da je 52% muškaraca prisutnih na Zapadnom Balkanu „Poslednja odbrana“ EU od talasa migracija i otuda terorizma (Statistika azila iz 2018). Da bi sprečili radikalizaciju i procese regrutovanja na migrantskoj ruti, agencije za sprovođenje zakona zajedno sa nevladinim organizacijama obavljaju detaljne intervjue sa migrantima da dođu do pravih informacija i dobiju relevantne informacije o pojavi terorista među izbeglicama. Ovo je veliki izazov, imajući u vidu verska uverenja, kulturu, mentalitet i druge karakterne osobine svakog migranta (kao što izreka kaže „Terorista jednog čoveka je borac za slobodu drugog“). Istorijski posmatrane velike migracije i terorizam su na neki način povezani, ali su teroristi izbeglice izuzetak od pravila. Postoji veoma mali broj džihadističkih terorista koji operativno rade na Zapadu. Oni koji su došli kao izbeglice ne moraju da budu umešani u terorizam pre nego što stignu, dok ne postoje dokazi da su spavači i „ćelijama koje spavaju“ . Treba napomenuti da je, uzimajući u obzir istraživanja, verovatnoća povećanja terorističkih napada od strane usamljenih vukova i oni  predstavljaju mnogo veći izazov za sližbe bezbednosti u pogledu njihovih karakteristika (usamljenost, nedostatak materijalne prirode angažovanja, odsustvo podrške i/ili komunikacije sa terorističkim organizacijama itd.). Kao razlog za to vidimo mogućnost nezadovoljstva dolaznih migranata sa životom u zapadnoj Evropi, mogućnost radikalizacije preko interneta, funkcionisanje desničarskih organizacija, posedovanje vojne obuke, dostupnost sredstava za izvršenje (oružje, eksploziv). Stoga većina zemalja Zapadnog Balkana, kao takozvane „mere prve akcije“, sprovode identifikaciju i registraciju migranata kako bi se podaci evidentirali u jedinstvenoj bazi podataka koja može poslužiti radi daljeg praćenja bezbednosnih rizika.

Prevencija terorizma kao globalnog problema zahteva mnogo organizovanije i šire saradnje na polju društvenog, političkog, normativnog anganžmana ali i određivanja i definisanja terorizma uz utvrđivanje uzroka njegove manifestacije. Glavni lek za suzbijanje terorističkog i ektrmističkog delovanja tokom migracije jeste svakako pronalaženje uzroka, kao i prevenciji terorzima i radikalizacije uz obuhvatanje svih segmenata društva. Iako su zabeleženi pojedinačni slučajevi infiltracije boraca ISIS, Al-Kaide, UČK i drugih terorističkih organizacija među izbeglice ili/i izvođenja terorističkih napada od strane migranata, ne može se primetiti da migracije utiču na povećanje fenomena terorizma na Zapadnom Balkanu, dok u Evropi svakao povećavaju ali opet manje od napada koje su vršili evropski teroristi(IRA, ETA,UČK…) na tlu Evrope tokom prošlog veka. Ostatak Evrope se više suočava sa  individualnim činovima i usamljenim vukovima koji često dolaze iz druge i treće generacije migranata, kao i rezultat samoradikalizacije, manje nego kao čin organizovan i orkestriran od strane terorističkih organizacija. Tako da je  efikasna i stalna saradnja između službi bezbednosti i pravosudnih organa može dovesti do identifikacije pojedinaca koji su radikalizovani i njihovog blagovremenog hapšenja. Iako su Zapadne zemlje svesne pretnje terorizma one i dalje „ljubomorno“ čuvaju deo svog suvereniteta u pogledu usvajanja određenih međunarodnih pravila i saradnje sa drugim državama. U budućnosti države moraju dati svoje pun doprinos u međusobnoj saradnji i konsenzusu po pitanju puštanja migranata, davanja azila i otvaranja baza podataka sa jedne strane, ali i monitoring nad grupama ranjivim na radikaliziacju i ekstremizam koji može voditi u terorizam.

More Stories
GRAĐANI NE ŽELE DA PRIJAVE КORUPCIJU JER TO NIŠTA NE BI PROMENILO