ŠTA REĆI?

PREMISA 1: Svojevremeno, imao sam jednog druga s posla, sa kojim sam lično bio veliki prijatelj. Bio je naočit, inteligentan, a nadasve duhovit čovek. Samim tim, bio je omiljen u svakom društvu. Jednom mi se poverio: „Božo, ja ne znam da se ponašam kada nekom neko umre“. Nisam obraćao pažnju na tu njegovu opasku, dok se jednom na logorovanju nije dogodila čudna situacija. Komandantu logorovanja je javljeno da mu je umrla tašta. Kada dođosmo s terena, moj kolega priđe komandantu i kaza – „Čestitam“.

PREMISA 2: Prilikom dodele visokog priznanja jednom našem vrhunskom sportisti, svetskog formata, predstavnica firme koja uručuje nagradu je nekoliko minuta u hvalospevu opisivala taj čin, i sportistu lično. Zamoljen da nešto kaže, nakon prijema priznanja, naš (svetski) sportista je rekao – „Šta reći“.

U prethodne dve premise imamo iskaze, koji su samo naizgled isti – govor u konkretnoj situaciji. Međutim, malo preciznijom analizom, dolazimo do saznanja da: Prva premisa jeste pitanje – šta se kaže u konkretnoj situaciji. Druga premisa je slična, ali je izraz „šta reći“, u stvari, govor koji zamenjuje sve reči u datom trenutku, koji oslikava stanje duha onog ko reči izgovara.

Praktično, nalazimo se u dve različite situacije. Prvo „šta reći“ odnosi se na to šta se stvarno kaže u konkretnoj situaciji. Drugo „šta reći“, u suštini, oslikava stanje u kome se nalazimo, a čemu je konkretna situacija samo jedan trenutak.

ŠTA REĆI O SITUACIJI U KOJOJ SE NALAZIMO

Postoji izreka da sve pametno (mudro) što je trebalo reći, već je kazano. Menjaju se samo metodi i sredstva. Malo lucidniji će reći – menja se vreme (drugo je vreme). Drugi će reći – menjaju se ljudi, a ljudi prave vreme. Tako, doći ćemo u vrzino kolo – da li ljudi prave vreme, ili vreme pravi ljude? Što bi rek’o Bora Čorba – „Svirao je Dejvid Bouvi i Pauci s Marsa, tad smo bili kao novi, a….“

Složićemo se s konstatacijom da na pitanje – šta reći o situaciji u kojoj se nalazimo, postoji nebrojeno odgovora, ako bismo posmatrali svakoga od nas. To je logično, jer svaka osoba ima svoje viđenje stvari, polazeći od svog stanja i statusa, jer, kako kaza Marks – društveno biće određuje svest! Tako, bez da smo čuli iskaz o situaciji u kojoj se nalazimo, verovatno će se razlikovati stavovi: kriminalca u Zabeli, rudara u Kolubari, političara na položaju, prosjaka ispred crkve Svetog Marka, vrhunskog sportiste, lekara u COVID bolnici i „rijaliti zvezda“, da ne nabrajamo više.

Zašto će se razlikovati stavovi osoba iz navedenih grupa? Ili, šta nam daje za pravo da tvrdimo da će se razlikovati stavovi osoba iz navedenih grupa?

Odgovor na navedena pitanja ima individualni i koletkivni ugao posmatranja. Međutim, oba ugla povezuju Marksovi „društveno biće“ i „svest“.

  1. Posmatrajući bilo koju mentalno i fizički zdravu osobu, pozicija u kojoj se nalazi (društveno biće) proizvod je njegovog činjenja i nečinjenja i uticaja spoljašnje sredine. Niko od nas nije rođen kao kriminalac, političar, rudar, sportista, lekar ili „rijaliti zvezda“. Takvim kakvi smo – stvorio nas je život. Do objektivno moguće situacije da se sami brinemo o sebi (doba detinjstva), našu poziciju, najčešće, determinisali su roditelji (staratelji), neke društveno-odgovorne institucija, ili „ulica“. U takvim uslovima, stekli smo kakvo-takvo obrazovanje, ali i vaspitanje. Obrazovani i vaspitani „gurnuti“ smo u „objektivnu stvarnost“, koja ne zavisi mnogo od nas. Zadovoljstvo ili nezadovoljstvo sopstvenom pozicijom (društveno biće) opredeliće i našu svest. Zoon politikon ne postoji izolovan od sredine!
  2. „Svest“ nije isto što i „savest“! Svest, uopšteno kazano, jeste naša percepcija dela objektivne stvarnosti. Rekli smo dela objektivne stvarnosti, jer ne postoji osoba koja o svemu zna sve. Objektivna stvarnost, dakle, postoji mimo nas, a naša spoznaja iste proizvod je različitih uticaja. Ključni uticaji koji determinišu našu svest o objektivnoj stvarnosti jesu: (sa)znanje i verovanje, ili – obrazovanje i vaspitanje. Znanje, istinsko, zasnovano na nauci i bogatom ljudskom iskustvu, pomaže nam da razumemo pojave oko sebe na objektivan način. To znanje nije večito (jednom za sva vremena), već se menja i usavršava. Čovek se uči (obrazuje) dok je živ. Verovanje se ispoljava na nekoliko načina od kojih su dominantni: vera ,kao religija (ne sekta, ili izopačeni oblici verovanja), običaj (tradicija) i ideja. Vera, običaj i ideja jesu oblici tzv. kolektivne svesti. S druge strane, ma koliko istinsko znanje može da ima smisao kolektivnog, ono je primarno individualno (iako o nečemu slično znamo, uvek postoji neko ko to bolje zna – razume i primenjuje). U kolektivnoj svesti posebno se izdvaja ideja. Ideje stvaraju ljudi vođeni kolektivnim, ali i ličnim interesom. Tako, dolazimo do jednog vrlo intrigantnog pojma naše stvarnosti – Nebrojeno je primera koji ukazuju na činjenicu da interesi imaju poguban uticaj na odnose među ljudima, globalno, regionalno, lokalno, pa i na pojedinačnom nivou. Otuda, u teoriji i postoji tvrdnja da su interesi praosnova ili paruzrok svih sukoba. Ili, kao bi rekao Marks – „interesi nisu ništa drugo do potreba svedena na pohlepu“.

Ako prihvatimo prethodno dat kraći opis društvenog bića i njegove svesti, očekivani odgovor od predstavnika napred navedenih grupa o situaciji, može da bude:

  • Kriminalac u Zabeli: a, to brate, daj jednu pljugu;
  • Rudar u Kolubari: ko pita nas obične radnike,
  • Političar na položaju: …nikad bolje,
  • Prosjak: …Bog da ti vrati,
  • Vrhunski sportista: ponos je boriti se za nacionalne boje,
  • Lekar u COVID bolnici: u bolnici je više nevakcinisanih nego vakcinisanih,
  • Rijaliti zvezda: glavni grad Španije je Meksiko.

Jedini koji odmah, na prvu odgovaraju, jesu samo „rijaliti zvezde“. To je deo naše objektivne stvarnosti.

Pa onda, „šta reći o stvarnosti“?

Nemoguće je naći „pravi odgovor“, jer mi tu stvarnost, zapravo, i ne znamo. Odnosno, možemo samo da se osvrnemo na sopstvenu situaciju (poziciju), ili deo „naše zone odgovornosti“,  a u tom smslu, moguća su dva odgovora:

  • Ćutanje je zlato, pogotovo kad si u pravu,
  • Nikad bolje.

ŠTA SE KAŽE U KONKRETNOJ SITUACIJI?

Drugo naše pitanje proizilazi iz prve premise s početka teksta. Čini se priličnim da je moj kolega komandantu logorovanja rekao – primite iskreno saučešće. Ali, s obzirom da je moj kolega bio poznat kao duhovit čovek, a da je tašta u pitanju, moguće je da je on stvarno rekao šta je naumio. Međutim, dobro ga poznajem, i ubeđen sam da je to bila potvrda onoga što mi je nebrojeno puta kazao – ne znam da se ponašam kad nekom neko umre.

U prilog navedenom, ispričaću vam još jednu „crnju“ varijantu ponašanja mog kolege. Dok smo bili na službi u jednoj sada susednoj državi, preminuo je izvesni gospodin, rodjak od njegovog komšije, ali se prezivao isto kao moj kolega. Komšija ga zamoli da zajedno odu i izjave saučešće porodici. Kada su došli kod rodbine preminulog i kad se moj kolega predstavio, domaćin reče: „Vi ne možete da izjavljujete, nego treba da primate saučešće“. Tako, moj kolega celu noć primaše saučešće. Na izjavu saučešća, on je odgovarao – „nema na čemu“. Za neverovati.

Šta se kaže u konkretnoj situaciji, stvar je običaja i bontona!

Običaj, što bi rekao narod, jeste nepisani bonton. To je istorijski kumulisano saznanje, koje se pretvara u normu ponašanja i govora, do automatizma, a prenosi „s kolena na koleno“. Zato se za nekoga i kaže (pozitivna konotacija) – ala taj poznaje običaje, svaka mu čast. Ima i drugi oblik – taj je izvan vremena i običaja (negativna konotacija).

Bonton je slično što i običaj, mada pripada propisanom i proceduralnom. Zato i postoje „bontoni“ (procedure) za različite poslove, prigode, ustanove…Tako, i običaj i bonton je da se osobi za istim stolom prilikom obeda kaže – prijatno. Međutim, samo se u vojsci odgovara – razumem, prilikom ustoličenja crkvenih velikodostojnika – dostojan, u diplomatskim pismima – imamo čast da vas obavestimo, i slično.

Ali, prisetimo se samo koliko smo puta bili u situaciji da ne poznajemo običaj, ali smo ipak nekako reagovali. U takvim situacijama, pomoglo nam je poznavanje bontona, ili jednostavno lični osećaj situacionog reagovanja. Neretko, rekli bi i – izvinite, stvarno ne znam šta reći…Ali, budite sigurni da to što smo rekli, ostalo je zabeleženo kod prisutnih, ili onih koji su čuli šta smo rekli. Tako, reagovanja mogu da budu – svaka mu čast, kako je pametan, kao i ona – kako ga nije sramota, čuli ti šta reče?

Zato, pazite ša govorite u konkretnoj situaciji!

Postoji jedan poseban način govora u konkretnoj situaciji, koji se imenuje kao očekivan. Tako, imam jednog kolegu koji od pre više od 30 godina svoja izlaganja na skupovima završava rečima – budimo Srbi sada, a ne posle! Šta je pesnik hteo da kaže?

Očekivan (od)govor ima više modaliteta, od kojih su prepoznatljiva dva. Jedan od modaliteta vezan je za konkretnu osobu i način samo njegovog stila ponašanja i ophođenja. To, najčešće, jesu vanserijske ličnosti u određenoj delatnosti – pesnici, glumci, pisci, profesori, voditelji TV i radio emisija, vrhunski sportisti, pa i poneki političar. Taj vid govora (i ponašanja) uvek i iznova nas fascinira i divimo mu se, najčešće.

Drugi model očekivanog govora jeste – naručeni (naređeni) govor. To je oblik „tuđe svesti“ kojim neka osoba, svesno ili nesvesno, iskazuje lojalnost delu društva kome pripada. Iako, sam po sebi, diskurs „naručenih reči“ ne mora da ima negativnu konotaciju, uobičajeno, takav govor deluje odbojno, bar većini onih koji slušaju.

EPILOG

Dolazi Nova godina. Šta reći?

I po običaju i po bontonu – Srećna vam Nova godina!

A Vi ćete (Vaše društveno biće i na njemu zasnovana svest)  u tim rečima pronaćii odgovor: Ćutanje je zlato, pogotovo kad si u pravu, ili – Nikad bolje. Ostaje univerzalna – ŠTA REĆI…

Prof.dr Božidar Forca

 

More Stories
SEVERNA MAKEDONIJA KORAK PRED FORMALNI ULAZAK U NATO