PREMISA 1: Svaki čovek vodi tri borbe. Prvu sa prirodom, drugu sa drugim ljudima (najčešće zbog prirode-prostora), a treću sam sa sobom (Vladika Nikolaj Velimirović)
PREMISA 2: Što je moje, to je samo moje, a što je tvoje, to je i moje i tvoje (Nepoznat autor)
PREMISA 3: Teško je govoriti istinu; tačno je da je istina samo jedna, ali ona je živa i ima živo promenljivo lice (Franc Kafka).
RAZUMEVANJE
Razumevanje je reč čiji su najčešći sinonimi: shvatanje, percepcija, osećanje, sagledavanje, doživljavanje, uvažavanje i druge. Svi smo bili đaci, setimo se reči učitelja – ne učiti napamet, nego s razumevanjem! Otuda je, verovatno, nastala i ona vojnička – razumem gospodine (dodajući čin)!
Razumevanje je, za razliku od pribavljanja tačnih informacija i naučnog znanja, komplikovan proces koji nikad ne proizvodi nedvosmislene rezultate. To je beskrajna aktivnost pomoću koje, kroz stalne promene i varijacije, izlazimo na kraj sa stvarnošću i mirimo se sa njom, to jest pokušavamo da u svetu budemo kod kuće.
U nekom konačnom obliku, razumevanje postaje istina o nečemu. Ovo s razloga što je naučni pristup traganje za istinom. Međutim, kako kaza Kafka, iako je istina jedna, treba imati na uzmu različitost njenih viđenja, odnosno poimati je kao živo promenljivo lice.
PRIHVATANJE
Vrlo često nam je teško da prihvatimo stvari kakve jesu oko nas, a posebno kada je reč o nama samima. Postoji toliko toga što bismo želeli da promenimo u našim životima, bilo da je materijalne ili psihološke prirode, jer je promena nešto što nas prati kroz čitav život. Svi mi, u svojoj glavi i u svojoj duši, znamo šta je to što želimo, pa ipak, iz raznih razloga, kojih smo ponekad svesni, a ponekad ne, dešava se da vrlo dugo ostajemo samo na nivou želje za promenom. Ograničavaju nas uverenja, naše vaspitanje, okruženje, nedostatak volje, strah od promene…
Prihvatanje je reč čiji su sinonimi: slaganje, dopuštanje, odobravanje, pristajanje, sporazumevanje i druge.
Prihvatiti nešto možemo po ličnom nahođenju – sopstvenim stavom i postupcima, ili putem pritiska i sile, iako postoji i ona – možete da me ubijete, ali to prihvatiti neću.
Poseban slučaj jeste odnos razumevanja i prihvatanja. Otuda, ima ona koja kaže: mogu da shvatim (razumem), ali ne mogu da prihvatim. Navedena konstatacija, često, u praksi se imenuje kao cinculiranje (klackanje).
CINCULIRANJE
Reč cinculiranje ima više sinonima, među kojima se izdvajaju: očijukanje, batrganje, petljanje, inaćenje, nadmudrivanje, koketiranje, otezanje…Ako svaki od navedenih sinonima posebno analiziramo, dolazimo do zaključka da je cinculiranje klackanje između razumevanja i prihvatanja. Otuda, pragmatični iskazi cinculiranja jesu: Da, ali… Jeste, međutim…Ne znam, nisam baš siguran… Suštinski, cinculiranje je najbliže metodi scenarija: ŠTA – AKO!
REALNOST
Oružani napad Rusije na Ukrajinu jeste realnost. Ko je kako shvatio tu realnost, da li je prihvatio i ko cinculira, teško možemo jednoznačno potvrditi, osim ako se ne osvrnemo kako se ko poneo u toj situaciji.
Da ne idemo previse u prošlost, za analizu prethodnog stava, neophodna nam je slika savremenih međunarodnim odnosa. Pri tome, pod međunarodnim odnosima podrazumevamo, primarno, odnose među državama, a termin “savremen” dosezaće do Drugog svetskog rata, u širem, odnosno do raspada SSSR-a, u užem smislu posmatrano.
Istorija je priča koja ima mnogo početaka, ali nema kraj. Kraj istorije u bilo kom striktnom i konačnom zanačenju reči može se dogoditi jedino nestankom čoveka sa lica zemlje. Jer, šta god istoričari (Fukujama, na primer) nazivali krajem, kraj peroda, tradicije ili čitave civilizacije, on je novi početak za one koji su živi. Greška svih proročanstava propasti leži u nepoštovanju ove proste, ali fundamentalne činjenice.
Bežeći od strahota Drugog svetskog rata Sile pobednice su se ideološki sukobile, formirale dva tabaora (bipolarizam) – „zapad“ i „istok“, a počeo je Hladni rat. („Sjaši kurta, da uzjaše murta“) I dok su svi isčekivali da se dogodi Treći svetski rat, velike sile su izbegavale direktan sukob, uspostavile trku u naoružavanju i podmetale lokalne i regionalne sukobe u kojima su i same, direktno ili indirektno, učestvovale. Male i nerazvijene zemlje, kao i one koje su tek nastale (dekolonizacija), među kojima i Jugoslavija. različito su razumele i prihvatale realnost sveta, opredeljujući se za neku veliku silu, ali i stvaranjem Pokreta nesvrstanih. Dakle, svest o pogubnim posledicama sukoba i rata imala je zavidan broj pristalica.
Međutim, svetske odnose diktirale su velike sile vođene sopstvenim interesima. Realizam je bio dominantna teorija, a vojna, ekonomska i politička moć njeni glavni argumenti. Ali, još za vreme Hladnog rata postalo je jasno da nije puka vojna moć ključ (ne)bezbednosti, odnosno da je bezbednost izuzetno složen pojam, koji akceptira (pored vojnog) politički, ekonomski, socijetalni, ekološki i druge sektore. Tako, međusobno držeći trend trke u naoružavanju, velike sile su se zaglibljivale u jugoistočnoj Aziji, Indokini, na Bliskom istoku i u Centralnoj aziji. Strah (nuklearno oružje) je sprečavao međusobni sukob velikih.
Organizacija ujedinjenih nacija, koja je stvorena da predupredi rat, bila je nemoćna jer je na sceni bezbroj puta povučen „svevišnji potez – veto“, kao diskreciono pravo velikih sila (stalne članice SB UN). Iako su formirane kao regionalne organizacije, KEBS i druge, osim deklarativnih deklaracija, nisu bile u stanju da doprinesu sprečavanju rata. „Međunarodno pravo važi onoliko koliko dozvole (žele) velike sile“.
A onda, iznenađenje za sve: Srušen je Berlinski zid, kao simbol razdora među Zapadom i Istokom. Ujedinjena je Nemačka i dato je obećanje da se NATO, koji opstaje iako se VU raspušta, neće širiti na Istok (prema Rusiji). Raspušten je VU i raspala se najveća zemlja na svetu – SSSR. U teoriji, pa i praksi, govorilo se da je završen Hladni rat, bez ispaljenog metka. Da li?
Predvodnik „pobednika „ u Hladnom ratu – SAD, osetile su da je došlo njihovo vreme da se ispuni strateški cilj svih do tada donetih strategija (a i kasnijih) – vladati svetom. Za vladanje svetom, pored snažne ekonomije, Americi je trebao NATO i opstao je NATO. Amerika je, skladno čl. 52 (Glava VIII) Povelje UN, „ubedila“ međunarodnu zajednicu da je i njoj potreban NATO koji u svakom trenutku može da pruži podršku SB UN u održavanju mira i bezbednosti. I počelo je održavanje mira i bezbednosti u svetu po merilima SAD i NATO. Nato je od odbrambenog saveza (čl. 51 Povelje UN), ostao bezbednosni forum po nameri SAD. Prvo Irak 1991, pa SR Jugoslavija 1999. Bila je to era (decenija) unipolarizma – Pax Americana. Više ni „famozni veto“ u SB UN nije bio prepreka da SAD (sa NATO) realizuju ono što su naumili. A to što su naumili sadržano je u konstataciji – ko nije s nama, on je protiv nas. OŽEŽI!
Samo kratko Amerima je zastao dah 11.09.2001, kada su izvršeni teroristički udari na Njujork i Vašington. Bila je to prilika za JOŠ JAČE OŽEŽI. Buš (mlađi) lansira preemptivnu strategiju – samo kada naslutimo da nam neko kvari interese, reagujemo. Pršti Avganistan, pnovo Irak, Bliski istok, sever Afrike, Sirija…Gde ne ide VOJNO, udara se drugim talambasima (politika, ekonomija, specijalna dejstva). Ko te pita ima li „mandata“ SB UN, samo OŽEŽI!
A onda, dolazi malo snažnija opomena Amerima i saveznicima. Vraća se Rusija (2008), strada Gruzija, drhte ostali delovi bivšeg SSSR. Nedugo zatim, dzinovski se izdiže Kina. Evropska unija rasklimana, bez vizije, sa propalim pokušajem donošenja Ustava, bez identiteta, u strahu od Amerike, cinculira sa Rusijom i Kinom. Nastavlja Rusija da „disciplinuje“ bivšu braću iz SSSR, vraća Krim u svoj sastav i zateže se konopac sa Ukrajinom. Kineski „Pojas i put“ postaje najveći ekonomski projekat u istoriji, Kina je neprikosnovena u južnom kineskom moru, vraćen je Hong Kong, a drhti i Tajvan. A Amerika „do grla u ratovima“.
Vratio se, odnosno nije ni prestao Hladni rat. Ponovo famozni veto u SB UN. DOKLE?
Vidi Tramp o čemu se radi. Amerika na prvom mestu je njegov moto. Jasno identifikuje dva protivnika: Rusija i Kina, a ostali su ostali. Prekida ratove gde su uključene SAD i „vraća se kući“, ali ne da tu ostane, već da prikupi snagu. Rezonuje logično za pohlepne Amere: 1) protiv Rusije mi treba NATO i 2) protiv Kine mi trebaju ekonomski saveznici. Žestoke kritike članicama NATO, od strane Trampa su imale rezultat, Velika Britanija je napustila EU. Kanada, Australija, Singapur, Japan, Velika Britanija i delom Indija, postaju saveznici koji pletu razne oblike ekonomske blokade i izolacije Kine, na istoku, a članice EU se pritišću da to rade na Zapadu. Unutrašnji sukobi u SAD svrgli su Trampa, a „nastavio“ je Bajden sloganom – Vratila se Amerika. Videli smo kako se vratila iz Avganistana, zato je samo bilo pitanje dana gde će se upaliti fitilj, po onoj narodnoj – bićeš na tapeti za učinjenu glupost, dok neko drugi ne učini glupost veću. I pokaza se gde se vratila Amerika!
Treći svetski rat može da počne samo ako Rusija napadne Ukrajinu, ili Arapi Izrael, reče jedan veliki mislilac. Pa, hoće li da počne? Ako razumemo, a rekli bi da, onda taj rat već traje, samo što se oružana dejstva kao njegov sastavni deo nisu rasprostranila širom sveta. Pa hoće li? Dok je vojski biće i ratova, možemo da razumemo, a ne moramo da prihvatimo, samo ne treba da cinculiramo!
EPILOG:
Dana 24.februara 2022, stvarno je prestao Hladni rat.
Razumeli smo savremeni svet (i nama se dogodilo) i procese oko Ukrajine i nismo prihvatili da Rusiji uvedemo sankcije. To je sadržano u 14 tačaka.
Onda se obrušila lavina na nas od onih koji su razumeli na svoj način i prihvatili da je Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu. Nisu se oni obrušili na nas sada, već od pre podosta godina, samo to čine na razne načine i, ponekad, pritajeno.
Onda je došlo glasanje u Generalnoj skupštini UN i Srbija je bila „za“ Rezoluciju kojom se osuđuje Rusija za agresiju na Ukrajinu. Dakle, počeli smo da cinculiramo. Biće teško razumeti i prihvatiti ono što sledi.
Šta je po sredi, kazuje nam slika s početka kolumne.
Izvor naslovne fotografije:AP photo
