ZAKASNELE ISTINE I EX POST FACTO

PROLOG: Rano jutro, svoju najdražu unuku vodim u vrtić. Zalaja veliki pas. Gledao sam reakciju unuke i zaprepastio se njenim rečima: „Neću deko da idem da ga diram, on misli da smo mi hrana, a mi smo ljudi“. Da, verovali ili ne, rekla je to moja unuka koja ima 4 godine. Bio je to šlagvort za moju današnju kolumnu.

PREMISA 1: Za SAD nije stojala neposredna pretnja od Iraka 2003. To izmišljeno u Teksasu i potom je rukovodstvu Republikanaca najavljen budući rat i predstavljen kao dobra stvar za njihovu politiku, te da je sve bila jedna obična prevara (Američki senator Ted Kenedi).

PREMISA 2: Mogu da kažem da se izvinjavam zbog činjenice da su obaveštajni podaci koje smo dobili bili netačni, zato što, iako je (Sadam) obimno koristio hemijsko oružje protiv svog naroda i drugih, nije postojao program u obliku u kojem smo mi mislii da postoji (Toni Bler, bivši premijer Velike Britanije).

PREMISA 3: Džordž Buš i Toni Bler treba da idu pred sud za ratne zločince, jer su izmislili iračko oružje za masovno uništenje i jer su se ponašali kao „dvorišne siledžije“. Ako lideri smeju da lažu, ko bi onda morao da govori istinu? Na osnovu čega donosimo odluku da Mugabe ide pred Međunarodni krivični sud u Hagu, a da Toni Bler postane uvaženi govornik na svetskim konferencijama? Da Bin Laden bude ubijen, a Irak okupiran?“ (Nobelovac Dezmond Tutu).

PREMISA 4:  Raspoređivanje Bundesvera u takozvane kosovske sukobe bez saglasnosti Ujedinjenih nacija nije bilo legalno. Rat na Kosovu je bio samo uvod u dešavanja u Iraku, Iranu, Avganistanu, Siriji…(Gerhard Šreder, bivši kancelar Nemačke).

PREMISA 5: Tekst iz Rambujea  da prizna NATO trupe širom Jugoslavije, bila je provokacija, izgovor za početak bombardovanja. Dokument iz Rambujea je bio takav da ga nijedna Srbin nije mogao prihvatiti. Na kraju, nisam se osećao tako nelagodno u vezi sa nekom američkom vojnom intervencijom još otkako sam napustio Stejt department (Henri Kisindzer).

PREMISA 6: Povodom agresije i rata koji je Zapad poveo protiv SRJ, pod izgovorom zaštite ljudskih prava i sprečavanja humanitarne katastrofe. Ovaj neobjavljeni NATO rat protiv Jugoslavije predstavljao je agresiju koja nije imala nikakvu pravnu osnovu, niti bilo kakav realan razlog. Prekršene su sve norme međunarodnog prava, sve odredbe Povelje UN, NATO statut i svi nacionalni ustavi zemalja članica, posebno nemačkog ustava (nemački sociolog Hofbauer)

PREMISA 7: Rat je američki najpoznatiji planetarni brend i niko ko je upoznat sa istorijom ne bi trebao biti iznenađen time da je rastući deficit demokratije u samim Sjedinjenim Američkim Državama praćen izjavama o mesijanskim misijama dovođenja demokratije napaćenom svetu (Noam Čomski).

PREMISA 8: OUN savršeno služi kao instrument američkog unilateralizma i možda je zapravo glavni mehanizam preko kojeg će se taj unilateralizam u budućnosti sprovoditi. (Fukujama).

Mogli bismo u nedogled da nabrajamo šta su sve rekli umni ljudi, pa čak i oni koji su bili na strani onih (SAD) koji silom zavladašđe svetom. Ali, i ovo je za razumna čoveka dovoljno. Stoga, vratimo se pitanjima istine i neretroaktivnosti međunarodnog prava.

ISTINA

Istina temeljni pojam u filozofijinauci i svakodnevnom životu. Uobičajeno značenje istine je saglasje sa činjenicama ili stvarnošću. Suprotnost istine je laž. Filozofi govore o dužnosti kazivanja istine, ali se ne slažu dokle to treba da ide – da li je ta dužnost apsolutna ili postoje izuzeci kada je čoveku dopušteno lagati. Istina se ostvaruje u procesu saznanjaJezik i reči su uobičajeno sredstvo pomoću kojih se ona iskazuje.

Grčka reč za „istinu” je alētheia, što doslovno znači „otkriti”, ili „ništa ne sakrivati”. Njen smisao je da je istina uvek tu, uvek otvorena i dostupna da je vidimo, i da nema ništa sakriveno ili nejasno. Hebrejska reč za istinu je emeth, što znači „čvrstina”, „stalnost” i „trajanje”. Takva definicija implicira večnu suštinu i nešto na šta možemo da se oslonimo.

Sa filozoske tačke gledišta, postoje tri jednostavna načina da se definiše istina:

  1. Istina se poklapa sa stvarnošću.
  2. Istina se poklapa sa svojim ciljem.
  3. Istina je jednostavno reći istinu takvu kakva je.

Ukratko, istina je jednostavno reći da je nešto tako kako jeste: to je ono kako stvari zaista stoje, dok su sva druga viđenja pogrešna. Osnovni princip filozofije je da budemo u stanju da razaberemo istinu od laži, ili kao što je Toma Akvinski rekao: „Zadatak filozofa je da prepoznaje razliku”.

Postoji mnoštvo filozofskih pravaca i pogleda na istinu, kao takvu. Svi oni, sa svog stanovišta pokušavaju promiknuti u srž i utvrditi da li postoji JEDNA ISTINA, KAO TAKVA. Otuda, i u savremenim uslovima, često se kaže, ISTINA JE JEDNA ALI POSTOJI MNOŠTVO NJENIH VIĐENJA. Ili, kako kaže veliki Farnc Kafka, teško je danas govoriti istinu, jer ona iako postoji kao jedna, ima bezbroj subjektivnih lica (obeležja).

U pravu, u procesnom smislu, podudarnost sadržaja predodžbi ili iskaza o činjenicama s tim činjenicama; stavovi (mišljenja) o činjenicama do kojih se došlo primenom metoda njihovog utvrđivanja u sudskom ili upravnom postupku. Ako je telo koje donosi odluku bilo vezano zakonskim ili običajnim pravilima o izboru i načinu primene metoda utvrđivanja činjenica te o oceni rezultata njihove primene, govori se o tzv. formalnoj istini; ako je to tilo bilo slobodno od takvih, unapred postavljenih pravila i ako se u traganju za istinom služilo metodama koje omogućuju njeno otkrivanje u svakome pojedinom slučaju, rezultat je tzv. materijalna istina. Dokazivanje je osnovna metoda utvrđivanja činjenica. S obzirom na to je li telo koje odlučuje vezano ili nije vezano pravilima o izboru i načinu izvođenja te zavisno o oceni njihove dokazne snage, razlikuje se tzv. formalna (legalna) ocena dokaza od tzv. slobodne ocjene dokaza. U savremenim sudskim i upravnim postupcima metode formalne istine potisnute su u korist metoda tzv. materijalne istine.

MEĐUNARODNO PRAVO

Više od jednog veka nakon Prvog svetskog rata države pokušavaju da pronađu pravni mehanizam sprečavanja rata kao oblika rešavanja sporova, kao i da definišu agresiju i agresora. I nije im to uspelo. Zašto – Zato što to nije odgovaralo velikim silama, jer one su te koje „kroje“ pravdu i „diktiraju“ međunarodne odnose. Pokažimo to u praksi:

Povelja UN (1945.) ne koristi reči „rat” ili „agresija”, već se zabranjuje „pretnja ili upotreba sile”. Smatra se da je ovo znatno naprednije rešenje, jer upravo upotreba sile označava suštinu rata, a s druge strane, onemogućava se i da sukobi koji nisu označeni kao „rat” budu izuzeti od domašaja ove odredbe, kao što je to bio slučaj sa jednom odredbom Kelog – Brajanovog pakta. Kontrolni mehanizam poštovanja zabrane rata koji uvodi Povelja UN je sledeći: (1) države su obavezne da se uzdrže od upotrebe ili pretnje silom (član 2. Povelje), kao i da sve sporove reše mirnim putem (član 3.); (2) u slučaju upotrebe sile Savet bezbednosti UN je ovlašćen da utvrdi pretnju miru, kršenje mira ili akt agresije i da utvrdi koje su mere potrebne da se preduzmu da bi se povratio međunarodni mir i sigurnost (član 39. Povelje) i (3) države su u obavezi da poštuju i izvrše odluke Saveta bezbednosti. Utvrđivanje „pretnje miru, kršenja mira i akata agresije” od strane Saveta bezbednosti predstavljalo je novo rešenje koje je pravdano time da se u okviru Povelje UN ne može usvojiti definicija agresije koja bi pokrivala sve moguće slučajeve i da bi bilo najbolje da postojanje akata agresije utvrđuje upravo Savet bezbednosti. Povelja predviđa i tri izuzetka od pravila zabrane sile: (1) mere koje preduzima Savet bezbednosti, (2) individualnu i kolektivnu samoodbranu (član 51. Povelje) i (3) mere protiv država koje su za vreme Drugog svetskog rata bile u neprijateljskom taboru (mera privremenog karaktera propisana članom 107., s obzirom na to da je Povelja doneta pre okončanja rata).

Kako je vreme prolazilo svetska javnost je ubrzo uvidela da će pravo veta stalnih članica Saveta bezbednosti UN paralisati ovo telo kada bude trebalo da se izjasni o (ne)postojanju agresije na osnovu člana 39. Povelje UN. Naime, stalna članica SB UN koja je izvršila ili planira izvršenje agresije ili je u savezu ili prijateljskim odnosima sa agresorom, može upotrebiti pravo veta i time onemogućiti SB da donese odluku o postojanju agresije u konkretnom slučaju, čime ovaj zločin ostaje nekažnjen! Kada je 1950. godine nakon invazije Severne Koreje na Južnu Koreju „paralisan” rad SB po ovom pitanju (SSSR je zahtevao da se pomoć koju su SAD pružile Južnoj Koreji označi kao agresija), mnoge države članice UN su počele da zahtevaju što hitnije definisanje agresije. Generalna skupština je u nekoliko navrata pokušala da definiše agresiju, formiranjem raznih timova. Najuspešniji je bio rad tzv. Trećeg tima, koji je 1974.godine urodio plodom, te je GS UN svojom Rezolucijom 3314 koja sadrži 8 članova definisala agresiju.

Od osam članova koliko sadrži, član 1. započinje generičkom definicijom: „Agresija je upotreba oružane sile od strane jedne države protiv suvereniteta, teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti druge države, ili na bilo koji drugi način koji je nesaglasan sa Poveljom UN, kao što stoji u ovoj definiciji”. Pod pojam „akta agresije”, članom 3.,podvedeni su, nadalje, sledeći akti, bez obzira na to da li je rat objavljen ili ne: (a) invazija ili napad oružanih snaga jedne države na teritoriju druge, ili svaka vojna okupacija, makar i privremena, koja proizađe iz takve invazije ili napada, ili svaka aneksija teritorije ili dela teritorije druge države upotrebom oružane sile; (b) bombardovanje teritorije jedne države od strane oružanih snaga druge države ili upotreba ma kog oružja od strane jedne države protiv teritorije druge države; (c) blokada luka ili obala jedne države od strane oružanih snaga druge države; (d) napad oružanih snaga jedne države na kopnene, pomorske ili vazduhoplovne snage, pomorsku ili vazdušnu flotu druge države; (e) upotreba oružanih snaga jedne države, koje se, u skladu sa sporazumom sa državom prijema, nalaze na njenoj teritoriji, protivno uslovima predviđenim u sporazumu, odnosno ostajanje tih snaga na teritoriji zemlje prijema i posle isteka sporazuma; (f) radnja jedne države koja svoju teritoriju stavi na raspolaganje drugoj državi da bi je ova iskoristila za izvršenje akata agresije protiv treće države; (g) upućivanje od strane, odnosno u ime jedne države, oružanih bandi, grupa, neregularnih vojnika ili najamnika, koji protiv druge države vrše akte oružane sile toliko ozbiljne da se izjednačuju sa gore pobrojanim aktima, odnosno značajno učešće jedne države u tome.

S obzirom na karakter Rezolucije koju donosi GS UN (politički, a ne pravni akt), odnos prema agresiji kao krivičnom delu počinje opsežnije da se rešava formiranjem Međunarodnog krivičnog suda (Hag). Na plenipotencijarnoj diplomatskoj konferenciji održanoj u Rimu pod pokroviteljstvom UN, 17. jula 1998. godine usvojen je Statut Međunarodnog krivičnog suda, poznat i kao Rimski statut, čime je, posle dugogodišnjih napora, konačno osnovan stalni Međunarodni krivični sud. Delegacije su se dogovorile da agresija spada u krivična dela za koja je sud nadležan (član 5. stav 1.), ali bez definisanja ovog dela, propisujući u članu 5. stav 2. da će sud postati nadležan za krivično delo agresije tek nakon što se, propisima donetim u smislu čl. 121. i 123. Statuta, ustanove elementi bića ovog krivičnog dela i tako ispune prethodni uslovi za ustanovljenje nadležnosti suda, pri čemu ti propisi moraju biti u skladu sa odgovarajućim odredbama Povelje UN. Naime, član 123. Statuta predviđa da će sedam godina nakon stupanja na snagu ovog Statuta, Generalni sekretar UN sazvati konferenciju za ponovno razmatranje Statuta, kako bi se razmotrili eventualni amandmani na isti, pri čemu su dozvoljeni i amandmani na listu krivičnih dela sadržanih u članu 5. Statuta.

Kako je od stupanja na snagu Rimskog statuta prošlo više od sedam godina, te su bili ispunjeni svi formalni uslovi za održavanje revizione konferencije koju propisuje član 123. Statuta, Generalni sekretar UN je 7. avgusta 2009. godine sazvao konferenciju, uputivši poziv svim državama članicama Statuta da prisustvuju istoj. Sama konferencija je održana u Kampali (glavni grad Ugande), u periodu od 31. maja do 11. juna 2010. godine, i imala je više ciljeva, ali je svakako najznačajniji bio rad na usvajanju amandmana na Statut koji se tiču definisanja krivičnog dela agresije. Postignuta je saglasnost da sud zasniva svoju nadležnost za krivično delo agresije samo u odnosu na ona krivična dela agresije koja budu učinjena godinu dana nakon što 30 prvih država bude ratifikovalo te amandmane, a do čega ne može doći pre 1. januara 2017. godine kada je predviđeno izjašnjavanje o njima (potrebna je dvotrećinska većina država članica). To znači da i ovi amandmani stupaju na snagu u skladu sa članom 121. Statuta, ali da sud ne može vršiti svoju nadležnost u odnosu na ovo krivično delo pre 2017. godine. Sami pregovori su bili teški jer je trebalo napraviti razliku između državnog „akta agresije” i individualne krivične odgovornosti za „krivično delo agresije”. Usvojeno rešenje pod „krivičnim delom agresije” podrazumeva planiranje, pripremanje, započinjanje ili izvršenje, od strane osobe koja je u poziciji da efikasno vrši kontrolu ili da usmerava političke ili vojne akcije države, akta agresije, koji po svom karakteru, težini i obimu predstavlja otvoreno kršenje Povelje UN. S druge strane, pod „aktom agresije” podrazumeva se upotreba oružane sile od strane jedne države uperene protiv suvereniteta, teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti druge države, ili upotreba na bilo koji drugi način koji nije u skladu sa Poveljom UN, pri čemu se za definisanje ovih radnji koristi rešenje iz Rezolucije Generalne skupštine UN broj 3314 od 14. decembra 1974. godine.

Usvojena definicija obuhvata samo one „jasne” slučajeve agresije, kao što je bila invazija Iraka na Kuvajt (1990). Ostali oblici agresije, kao što su tzv. „humanitarna intervencija” (NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine), radnje preduzete u samoodbrani ili intervencije koje su odobrene od strane Saveta bezbednosti UN (vojna akcija protiv Iraka 1990. godine zbog invazije na Kuvajt – Prvi zalivski rat 1991), nisu obuhvaćeni definicijom krivičnog dela agresije. Argumenti sile nađačali su silu argumenata. Pravo koje zastupa sila nađačalo je pravdu koju traže nejaki.

EPILOG

Utičući na način krojenja međunarodnog prava, a pogotovo na njegovu primenu u praksi, SAD su uspele da instrumentalizuju međunarodnu zajednicu (OUN), da očuvaju NATO kao polugu svoje moći i disciplinuju svakoga ko im je stajao na putu ostvarenja sopstvenih i sebičnih interesa, gde je glavni i trajni interes – VLADATI SVETOM.

Istine o preduzetim vojnim intervencijama SAD, koje su imale klasičan karakter agresije, a koje su se pojavljivale nakon nekoliko godina od učinjenog, nikoga nisu zabrinjavale u Americi, jer: 1) pravo ne važi retroaktivno (ex post facto) i 2) i da se pravno dokaže da su počinile agresiju, to ne tangira SAD jer one ne priznaju Međunarodni sud pravde u Hagu (Rimski statut).

NARAVOUČENIJE

Šta je istina o brojnim vojnim intervencijama SAD, a pogotovo na Irak (dva puta), Avganistan, SR Jugoslaviju, Libiju, Siriju…i mnogo, mnogo njih pre toga, koga je to uopšte briga. Možda je, ipak, briga neke koji su bar ravni (vojno) američkoj moći.

Ko će i kako doći do istine o sukobu Rusije i Ukrajine (da li je to sukob samo navedenih zemalja?)

Naravoučenije iz Biblije – možeš kako hoćeš, ali ne dokle hoćeš, možda mogu da kažu ravni Americi. Za „male“ je, možda, najbolje da „ćute“, jer ćutanje je zlato pogotovo kad si u pravu.

Vratimo se Prologu i slici, odnosno rečima moje unuke: Nemoj ćeri dirati psa, jer mi smo, ipak, ljudi!

More Stories
LETEĆI TENKOVI ŠTITE NEBO IZNAD SRBIJE