Kao kod pojedinca, tako se uspostavlja i valorizuje identitet kolektiviteta. Na primer, identitet FK „Crvena Zvezda“, kafane „Mali raj“, Fakulteta političkih nauka, i tako dalje. Šta je i kako se ispoljava bezbednosni identitet države, to je ključno pitanje ove kolumne.
DRŽAVA, VREDNOSTI, INTERESI i BEZBEDNOST
Od postanka savremenih država na tlu Evrope XVI i XVII veka, država postaje i ostaje ključni subjekt međunarodnih odnosa. Konvencija iz Montevidea (1933) determinisala je državu kao ograničenu teritoriju, postojano stanovništvo i vlast, te kapacitet da uđe u odnose sa drugim državama. Geopolitički procesi nakon Hladnog rata iznedrili su situaciju da, osim država koje su međunarodno priznate i članice su UN, postoje i kvazi-države, koje nisu članice UN, ali jesu priznate od strane izvesnog broja drugih država. Tipičan primer jese Kosovo (i Metohija), ali i Abhazija, Južna Osetija, Turski Kipar, Donjeck, Lugansk…U međunarodno pravo umešala se volja velikih sila.
Vrednost, u opštem jeste svojstvo nekog dobra da zadovolji neku ljudsku potrebu. S druge strane, interes je upravo potreba za nekim vrednostima. U savremenim međunarodnim odnosima imamo intrigantnu situaciju. Naime, kad su u pitanju nacionalne vrednosti, onda uočavamo veliku podudarnost u njihovom determinisanju od strane država, kao na primer: mir, demokratija, ljudska prava i slobode…Međutim, ono što države značajno razlikuje jeste način utvrđivanja i, posebno, ostvarivanja nacionalnih interesa. Tako, interes je zasenio pojam vrednosti i postao praosnova ili prauzrok svih sukoba među državama.
Bezbednost države se u savremenim uslovima imenuje kao nacionalna bezbednost. Svakako, čini se krupna aproksimacija, jer poistovećivanje države i nacije nije sasvim korektno. Od Buzanove (Barry Buzan) odrednice bezbednosti kao „odsustva pretnji“, veoma je rasprostranjena Volfersova (Arnold Wolfers) definicija bezbednosti: „bezbednost, u objektivnom smislu, meri odsustvo pretnji po usvojene vrednosti (interese), dok u subjektivnom značenju ona predstavlja odsustvo straha da će date vrednosti (interesi) biti ugrožene“. Taj Volfersov pristup definisanju bezbednosti srećemo i u Strategiji nacionalne bezbednosti Republike Srbije, u kojoj piše: „Nacionalna bezbednost Republike Srbije je objektivno stanje zaštićenosti njenih nacionalnih vrednosti i interesa i subjektivan osećaj bezbednosti građana“.
Dugo je rat, s pravom, smatran osnovnom, pa čak i jedinom pretnjom bezbednosti. U drugoj polovini prošlog veka, prvo u teoriji, a zatim i u praksi, dolazi do proširenog poimanja bezbednosti, koja se, osim vojne, širi u politički, ekonomski, socijetalni i ekološki sektor (Slika).
S obzirom da na međunarodne odnose najveći uticaj imaju velike sile (istorijska zakonitost), to se i države zarad dostizanja minimuma sopstvene bezbednosti, pre svega u vojnom sektoru, u najvećem delu opredeljuju za različite (formalne i neformalne) oblike integracije sa najjačima (bandwagoning). To je posebno aktuelno na prostoru Evrope, a naročito nakon invazije Rusije na Ukrajinu, februara meseca ove godine. Tako, iako je formiran kao odbrambeni savez, u skladu sa čl. 51. Povelje UN, NATO se transformisao u globalnu bezbednosnu integraciju, voljom najjače sile sveta – SAD, sa ili bez formalnog prihvatanja od strane UN. Naime, u svom Strateškom konceptu iz 1999. godine (za vreme agresije NATO na SRJ), Alijansa je utvrdila ciljeve svog daljeg organizovanja i delovanja – širenje na istok i angažovanje izvan evroatlanskog prostora, sa ili bez mandata UN. Sila Boga ne moli!
Međnarodni odnosi su spojeni sudovi, u kojima su reakcije često po principu „tuk na luk“. Tako, na prostoru bivšeg SSSR-a nekoliko država formira Organizaciju dogovora za kolektivnu bezbednost – ODKB, a nastaje i organizacija ŠOS (Šangajska organizacija za saradnju). Svet je nakon Hladnog rata ušao u „novi hladni rat“, a procese u međunarodnim odnosima primarno su determinisale SAD, Kina i Rusija, sa pokušajima EU da im se priključi. Kad je u pitanju EU, od formiranja prvih integracija (EZUČ, EEZ i EUROATOM) traju i pokušaji stvaranje Evropskog bezbednosnog identiteta. Tako, još 1948 (pre formiranja NATO) formirana Zapadna unija, koja je 1954 preimenovana u Zapadnoevropku uniju, kao pokušaj da se utvrdi zajednička odbrana EU. Međutim, NATO (SAD) je imao opredljujući uticaj na ponašanje EU, te se i ZEU (2011) „utopila“ u EU. Pokušala je EU (Lisabonski ugovor 2009) da ponovno afirmiše zajedničku bezbednost i odbranu, ali je napad Rusije na Ukrajinu raspršio i tu ideju. Amerika je zavladala Evropom, sa namerom da se u prvom krugu Rusija istera sa starog kontinenta, a u kasnijem – ?
BEZBEDNOSNI IDENTITET
Razni autori sa različitih aspekata pristupaju definisanju bezbednosnog identiteta, u opštem, regionalnom i na primeru države. Tako na primer, Zoran Dragišić u determinisanju bezbednosnog identiteta Balkana, primarno pristupa sa pozicije izazova, rizika i pretnji u regionu. Ole Viver (Kopenhaška škola) u određenju bezbednosnog identiteta Evrope, kaže: „Ostvarenje bezbednosnog identiteta je moguće kroz stvaranje evropskih institucija i organizacija, pri čemu se povezuje sa njihovim delovanjem u praksi usmereno prema pretnjama i rizicima, ali ujedno usmerava prema interesima i uverenju vlada u očuvanje mira“. Pawel Kerdawski bezbednosni identitet EU, u opštem, utvrđuje kao „relaciju nacionalnih identiteta i osnovnih evropskih vrednosti“. Dejvid Kembel, u svom radu Pisanje bezbednosti iz 1992. godine, analizira na uzajamnom konstituisanju nacionalne bezbednosti i nacionalnog identiteta SAD. Po njemu, spoljna i bezbednosna politika, kroz reprezentaciju pretećih drugosti, proizvode državni identitet. Diskurs o bezbednosnim pretnjama konstituiše odnose sopstva i drugoga, tako da je tumačenje sovjetske pretnje u američkoj spoljnoj politici tokom Hladnog rata konstituisalo američki identitet i legitimitet političkog poretka u SAD, ali i šire u zapadnom svetu. Kembel tvrdi da je čitav Hladni rat predstavljao proces reprodukcije američkog identiteta, tako da je gubitak tog radikalnog drugog, završetkom Hladnog rata, ozbiljno uzdrmao američki nacionalni identitet, a spoljna politika je u potrazi za novim identitetom nove neprijatelje našla u ratu protiv droge, borbe protiv ilegalne migracije i globalnog rata protiv terorizma. Očevidno, nisu navedeni izazovi, rizici i pretnje bili dovoljni za bezbednosni identitet SAD (NATO), te je “potpaljena” situacija da se Rusija “vrati” kao protivnik broj 1. I uspeli su!
Vrlo ilustrativan primer determinisanja bezbednosnog identiteta srećemo u naučnim analizama stabilnosti i bezbednosti preko navedenih sektora – sektorski pristup bezbednosti. Tako, navodeći istraživanja stranih instituta, Gordana Mišev (2020) prikazuje indikatore stabilnosti i bezbednosti pojedinih država, odnosno na posredan način iskazuje njihov bezbednosni identitet (Tabela).
| VOJNI | POLITIČKI | EKONOMSKI | SOCIJETALNI | EKOLOŠKI |
| Bezbednosni aparat (FSI) | Državna legitimnost (FSI-FIM) | Ekonomija i ekonomski pad (FSI) | Grupne pritužbe (FSI) | Demografski pritisci (FSI) |
| Spoljna vojna intervencija (FSI) | Facionalizovane elite (FSI) | Ekonomska nejednakost (FSI) | Javne usluge (FSI) | |
| Bezbednosna efikasnost (FSM) | Ljudska prava (FSI) | Spoljna finansijska intervencija (FSI) | Izbeglice i raseljeni (FSI) | |
| Indiaktor oružanih sukoba (FIM) | Politička efektivnost (FIM) | Ekonomska efektivnost (FIM) | Socijalna legitimnost (FIM) | |
| Regionalni efekat (FIM) | Politička legitimnost (FIM) | Ekonomska legitimnost (FIM) | Socijalna efektivnost (FIM) | |
| Tip režima (FIM) | Proizvodnja i potrošnja nafte (FIM) | |||
| Odliv radne snage (FSI) |
Analizirajući indikatore razvoja i stabilnosti, jasno je da mere koje države preuzimaju na svim nivoima jesu pravi pokazatelj da stabilne države osiguravaju bezbednost kako pojedinca, nacije, tako i same države, njenog suvereniteta i celovitosti. Ti indikatori su:
- kvalitet života ‒ pravo na život, rad, ekonomske slobode, ekonomski razvoj;
- politička participacija ‒ pravo glasa, demokratska izborna procedura, sloboda okupljanja, političko organizovanje;
- socijalna dimenzija ‒ društvena kohezija i integracija, jačanje svesti, sloboda medija, kulturni, verski i nacionalni identitet;
- snage bezbednosti, koje su u funkciji zaštite života, imovine i dostojanstva, ali i borbe protiv kriminala, korupcije, terorizma i čuvanja granica.
STUDIJA SLUČAJA – REPUBLIKA SRBIJA
Republika Srbija je samostalna i nezavisna država od 2006 godine, nakon razdruživanja sa Crnom Gorom. U nastojanju da se priključi modernom evropskom svetu, Srbija je u kratkom roku utvrdila i determinisala (delom) ključne funkcije države, među kojima je i odbrana i bezbednost. U Ustavu Republike Srbije (član 97, t.4), gde se govori o nadležnostima države, stoji da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje: „odbranu i bezbednost Republike Srbije i bezbednost građana…“ Taj opšti princip Ustava bliže se uređuje zakonima i podzakonskim aktima, u koje spadaju i strategijsko-doktrinarni dokumenti. Tako, odbrana je uređena propisima tipa zakona, strategija i podzakonskim aktima. S druge strane, domen bezbednosti nema opšti Zakon o nacionalnoj bezbednosti, već je najviši dokument Strategija nacionalne bezbednosti, dok se zakoni donose za pojedine subjekte (vojska, policija, BIA; VBA i VOA) ili funkcije (odbrana, zaštita i spasavanje i drugo).
Principijelno posmatrano, bezbednosni identitet Srbije se primarno poima kroz njeno opredeljenje za vojnu neutralnost. Ta vojna neutralnost je prvobitno deklarativno utvrđena u Rezoluciji Narodne sklupštine iz 2007. godine, da bi 2019 bila utvrđena kao odbrambeni interes (Strategija odbrane, 2019). U opštem smislu posmatrano, do 2022.godine se na vojnu neutralnost (nepripadanje vojnim savezima) Srbije „gledalo kroz prste“, kad je zapad (SAD i EU) u pitanju, dok su Rusija i Kina podržavale takvo opredeljenje naše zemlje. Međutim, nakon invazije Rusije na Ukrajinu, februara meseca ove godine, i vojna neutralnost Srbije je došla pod lupu zapada. Međutim, ono što jeste opasnije u našoj priči jeste pitanje – KOJA SRBIJA? Naime, Srbija je deklarativno iskazala interes ka članstvu u EU, što podržava zapad, a ne suprotstavljaju se Rusija i Kina. Ali, koja Srbija – sa ili bez Kosova i Metohije, to je pitanje. Praktično – Srbija je „nedovršena država“. Dakle, bez rešenja statusa Kosova i Metohije nema reči o bilo kakvom obliku pridruživanja Srbije u EU!
Republika Srbija je jedina zemlja Evrope koja nije uvela sankcije Rusiji nakon njene vojne intervencije u Ukrajini. Ta činjenica, uz ionako evidentan i jasan odnos zapada prema pitanju Kosova i Metohije, dodatno je usložila poziciju naše zemlje, a „osokolila“ zapad da dodatno pritiska našu zamlju da se izjasni – za EU ili uz Rusiju (i Kinu). Pred Srbijom je period teških dana, meseci, godina… Stoga, Srbija, primarno, treba da UTVDI SOPSTVENI BEZBEDNOSNI IDENTITET.
U skladu sa prethodno navedenim, bezbednosni identitet nije samo pitanje vojne neutralnosti, već matrica poimanja tog identiteta kroz prizmu bezbednosnih sektora, nacionalnih interesa i standarda (Slika).
EPILOG
U toku je stvaranje najnovijeg svetskog poretka, koji će determinisati velike sile. U bližoj budućnosti Rusija će biti „isterana“ iz Evrope, što će je približiti Kini (i drugim neatlantistima). Evropom će vladati Amerika, a nova „gvozdena zavesa“ biće spuštena od Atlantika do Baltika i Crnog mora. Berlinski zid je srušen, ali se pravi dubok rov od Baltika do Crnog mora. Ključni protivnik SAD (zapada) biće Kina, kojoj će se (silom prilika) priključiti Rusija i drugi akteri iz reda neatlantista.
Srbija ostaje unutar „gvozdene zavese“. Njena pozicija se iskazuje (po ko zna koji put) stavom – nikad nam nije bilo teže, ili ovo je najteža pozicija Srbije od___
Utvrditi bezbednosni identitet, a onda mudro, strpljivo, ZAJEDNO u neizvesnu budućnost. U međunarodnim odnosima nema krajnjih rešenja.
