DOKLE SMEMO DA PAMTIMO?

Godina 1992, kao nastavnik taktike nalazim se na terenu („Peskovi“) sa pitomcima Vojnotehničke akademije koja je iz Zagreba dislocirana u Beograd. Tu su i pitomci Vojne akademije. Uobičajeno od davnina, kad se vojska vraća sa terena čuje se pesma. Jednog dana poručnik - komandir iz VTA vodi vod sa zanimanja, a čuje se pesma „Marširala Kralja Petra garda“. Čuvši tu pesmu, komadant logorovanja, (general, da mu ne pominjemo ime), izađe i upita: „Ko je dozvolio da pevate tu pesmu“? „A koju da pevamo“, drčno će mladi poručnik. Do kraja logorovanja nije pevana nijedna pesma. Vreme tranzicije!

Ancestor image of the Great War with bullets and a soil background.

Ovo je samo prisećanje na ono što želim da saopštim ovom kolumnom. Stvarni povod za pisanje kolumne jeste stav NJ.E. Kristofera Hila, američkog ambasadora u Beogrdau: „Ne može se praviti poređenje između Kosova 1999 i Ukrajine 2022“. Ili, za NJ.E. Hila je Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu, a ono što je bilo na Kosovu (SRJ) 1999 – to je izuzetak!!! Od čega izuzetak, ili – dokle smemo da pamtimo, gospodine Hil?

PAMĆENJE

Ko ne poznaje istoriju, ona mu se ponavlja. Koliko smo puta čuli ovu istorijsku zakonitost? U procesu saznavanja kod zdrave osobe, pamćenje je suprotan pol od zaboravljanja.

Istorijski posmatrano, mi Srbi ne treba da se stidimo svoje prošlosti, naprotiv. U toj, pre svega ratnoj istoriji, bilo je uspona i padova, radovanja, a više stradanja, ali – najčešće na pobedničkoj strani. Mir je nešto što je često zaobilazilo naše prostore. U miru, najčešće, između sebe smo se kačili. Oko čega bi ako ne oko vlasti. Zato je Ivo Andrić i rekao: „Mi se ne znamo ponašati u miru“. No, nisu Srbi rat izmislili, ali jesu u brojnim učestvovali. Nama ratova, bar u novijoj istoriji, baš ne nedostaje. Ako nismo mi bili zainteresovani za rat, rat je bio zainteresovan za nas! Takvo je naše pamćenje onoga što su nas drugi učili, a bogami i onoga što smo i sami videli i osetili (kako ko). Naše je pamćenje utkano u naše biće, odnosno potrebu da branimo svoje VREDNOSTI.

S druge strane gledano, postavlja se pitanje – kako Amerikanac zove svoju prošlost i dokle seže njeno izučavanje? Teško je odgovoriti, jer nisam Amerikanac. Ima li „rupa“ u tom pamćenju, odnosno perioda prekrečenih koji se ne izučavaju? Od građanskog rata „severa i juga“, na tlu Amerike ratova bilo nije. Međutim, gotovo da nema rata u svetu u kome nisu učestvovali Amerikanci, direktno ili indirektno. Šta je to Amerikanca nateralo da ratuje po kugli zemaljskoj? Ne mogu da odgovorim, jer nisam Amerikanac, ali znam da će oficijelna politika njina odgovoriti – da branimo svoje INTERESE.

Ako pogledamo dva prethodna stava, ispada da i mi i Amerikanci kroz istoriju nešto branimo. Mi vrednosti, oni interese. U čemu je razlika između te dve reči? Da ne bih širio filozofsku priču o vrednostima i interesima, pokušaću da je banalizujem. Često se na društvenim mrežama može videti slika u kojoj dečak u Iraku pita do zuba naoružanog američkog rendzera – „Čiko, zašto si ubio moga tatu“?. „Da bi ti živeo u demokratiji“, odgovara rendzer. I tako, istorija se ponavlja brojnim dečacima i rendzerima. Ko od njih nije naučio istoriju?

BORBA

Život je stalna borba, nebrojeno puta smo čuli ovakav stav. Veliki Vladika srpski Nikolaj Velimirović je zapisao da čovek u životu vodi tri borbe:  1) Borbu sa prirodom, 2) borbu sa drugim čovekom (najčešće zbog prirode, prostora) i 3) borbu sa samim sobom. Život je Vladiku naučio, a što i nama poručuje – najteža je borba sa samim sobom.

Zbog čega je najteža borba sa samim sobom?

Priroda, odnosno živi svet koji nas okružuje, nastala je pre nas. Menja se u skladu sa prirodnim zakonitostima, ali i delovanjem čoveka – jedinog „razumnog“ stvorenja koji u toj prirodi bitiše. Učinio je čovek mnoga dobra u pokušaju da prirodu prilagodi svojim potrebama. U tom činjenju čovek se i sukobljavao sa prirodom, pa i narušavao njene zakonitosti, svesno ili nesvesno. Na kraju, čovek je „uvek“ uviđao koliko je mali u odnosu na prirodu. Otuda je Tesla i poručivao (kada je Bor „razbio“ atom) – ne dirajte prirodu!

Priroda mnoga dobra nosi toliko potrebna čoveku da opstane. Ta dobra, najčešće, bivaju uzrokom borbe čoveka sa drugim čovekom. Iako priroda, sama po sebi, nikome nije „saopštila“ da je njegova, neki borbom uspevaše da je potčine svojim potrebama, sprečavajući druge da njene blagodeti koriste. I tako, svaki rat u istoriji ljudskog razvoja vođen je zbog prirode kao prostora, s jedne i, prirode onih koji za ratom posegnuše zarad sopstvene dobiti i bahatosti, sa druge strane.

Uviđajući da je pred prirodom mali, čovek se dovijao na sve načine da pronikne u njene ćudi. To ga je teralo da se sam sa sobom bori u tom dovijanju. Međutim, kada mu je tu porirodu otimao drugi, ali „jači čovek“, borba sa samim sobom postajala je teža i mučnija, jer se tom jačem nije moglo suprostaviti. Otuda, mali broj danas živi kako HOĆE, veliki deo – kako MOŽE, ali nije mali broj onih koji žive – „kako MORA“!

Morati je nepotpuni glagol modalnog značenja. On modalizuje značenje glagola sa kojim se kombinuje. U rečenici se koristi u složenom predikatu (modalni deo+dopunski deo): moram da radim ili moram raditi. Može se javiti kao modalizovani imenski predikat: On mora da bude najbolji. Modalizovani priloški predikat: Morate biti ovde do pet. Moralo je tako biti je aspektualizovana bezlična rečenica. O tome se mora razgovarati  ili o tome mora da se razgovara je modalizovana bezlična konstrukcija. Takva je i mora da se šalite a ne morate da se šalite. Posao se mora završiti ili posao mora biti završen je modalizovana pasivna konstrukcija.

Tako, morati se često poima kao činiti nešto protiv svoje volje. Otuda u reči morati postoji deo – MORA, koji podrazumeva neku teskobu koja nas objektivno muči (opterećuje), a odagnati je ne možemo – noćna mora.Otuda, u odagnavanju MORE, često se čuje – ne mora se ništa, mora se samo umreti!

Teško je živeti kako (se) mora! Zato je noćna mora najteži deo borbe čoveka sa samim sobom!

KRAJ ISTORIJE

Ako se prebacimo na područje geopolitike savremenog sveta, a da ne idemo u daleko pamćenje, kako poruči NJ.E. Hil, spoznajemo da živimo u vremenu anarhije (strukturalni realizam), u kome procese u međunarodnim odnosima „diriguju“ velike sile. Tako, međunarodni odnosi su postali spojeni sudovi u kojima se čaša preliva zna se na kom nivou. U borbi sa prirodom, drugim ljudima i samim sobom (svojom pohlepom), najmoćniji se smenjuju na svetskom tronu. Pokušavajući da žive kako HOĆE, moćni su brojne naterali da se postave u poziciju kako MOŽE i, posebno kako MORA. A i to MOŽE i MORA određuju najmoćniji.

Dok moćni ostvaruju svoje interese u meri koju smatraju za sebe prihvatljivom, dotle se areali interesa ne sudaraju, iako su trvenja stalna. Kada interes nadjača uspostavljeni poredak, dolazi do sukoba i među velikima, ali se još uvek izbegavaju borbe. Taj sukob, da kako, odvija se preko malih, koji su najčešće gurnuti u borbu, baš od strane velikih. I tako, tuk-na luk, teče život ovozemaljski. U jednom periodu novije istoije, imenovanom kao Hladni rat, jedna strana nije izdržala sukob oko ključnog interesa – vladati svetom, ili bar njegovim većim delom. Ta strana, kažu, poražena je bez ispaljenog metka. Bio je to KRAJ ISTORIJE, kako kaza jedan iz redova „pobednika“, pokušavajući da svetu saopšti pobedu „pravog modela sveta“. Pobednik je krenuo u pohod da ovaploti svoju pobedu. Šta se MOŽE i kako MORA osetili su mnogi koji se ne povinovaše interesu hegemona. Mnoga deca (kao netom pomenuti dečak iz Iraka) pitaju „čike rendzere“ – zašto ste ubili moga tatu? Ali i moju seku, brata…srušili moju školu, most preko reke..ZAŠTO?

POSLEDNJI ČOVEK

Tuk na luk je model kome pribegava onaj ko sme (misli da može). To je jedan od načina da se izbegne kako MOŽE i kako MORA. Velika sila na čiji prag dođe druga sila, udari po malom komšiji, a tobož govoreći tom drugom velikom – možeš kako hoćeš, ali ne dokle hoćeš. Sve su borbe u toku, i protiv prirode i protiv drugog čoveka, a posebno – protiv samog sebe. Niko na kugli zemaljskoj nije ostavljen po strani. Oružani sukob (borba) se rasplamsava, a sa njom svi ostali sektori koji bezbednost čine preduslovom opstanka. Ekonomski rat je nezapamćen u istoriji, ekologija će tek da ispostavi račun, a sve preko socijetale i obična čoveka. Smrt, izbeglištvo, rušenje, glad do MRŽNJE, sve je kao na dlanu.

Druga velika sila pomaže napadnutu malu zemlju, braneći je do njenog poslednjeg čoveka. Pri tome, ekonomski, politički i na svaki drugi način pokušava da pritisne veliku silu koja malu zemlju napade. I uspeva u tome, u delu sveta. Drugi deo sveta gleda svoj interes. Velika sila koja malu zemlju napade, zarad davanja do znanja drugoj velikoj sili da je „prepuna čaša“, kao „keca u rukavu“ drži moćno oružje koje može dovesti do poslednjeg čoeka na Planeti, a ne samo u napadnutoj zemlji.

Ko će da ZAPAMTI ŠTA JE BILO, ako to oružje bude upotrebljeno?

EPILOG

Dok se veliki biju, stradaju mali, koliko smo samo puta to čuli. U zavisnosti u kom delu sveta žive, mali se ponašaju na razčličit način. Jedni osuđuju, drugi ne osuđuju, treći su neutralni. Međunarodna zajednica, oličena u OUN, je nemoćna, po ko zna koji put. Ništa više neće biti kao pre, i to smo mnogo puta čuli (naučili).

Srbija, koja je u nedavnoj prošlosti osetila na svojoj koži ćudi moćnika, pokušava da bude neutralna. Ali, geografski se nalazeći u geoprostoru kojim dominira moćnik, koji nas kazni 1999, Srbija gotovo da nema slobodu manevra.

Ko peva, zlo ne misli, kaže narodna. KOJU PESMU DA PEVAMO, vratimo se početku priče? Upamet se Srbi, poručivao je nakada (dobronamerno) Arčibald Rajs.

Stoga, ajmo, ajde, ali svi kao jedan  – BOŽE PRAVDE.

Prof.dr Božidar Forca

izvor naslovne fotografije:https://www.open.edu

More Stories
VREME (NE)SPORAZUMA