ŠTA JE EVROPSKA UNIJA, A ŠTA NATO?
Teško je precizno odgovoriti na naslovljeno pitanje iako postoji tzv. zvanična definicija u dokumentima EU i NATO. Zašto? Zato što nismo mi samo ono što mislimo da jesmo, nego i ono što drugi kažu. Uh, kako „teško“ zvuče ove reči!
Za dan EU uzet je 9. maj, kao dan kada je 1950.godine tadašnji francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman objavio Deklaraciju o formiranju Evropske zajednice za ugalj i čelik (EZUČ). Svakako, i slabije informisani znaju da je tvorac te deklaracije jedan od „otaca“ EU – Žan Mone. Ali, mnogo toga je o „ideji“ EU rekao Mone, a ipak, ideju nove Evrope, osim Šumana, pripisuju Čerčilu i još po nekom. Ključna poruka Žana Monea, kada je integrisanje Evrope u pitanju bila je: Ne može Evropa ostati samo na integraciji za ugalj i čelik, Ona mora da se ostvari kao federalna unija sa političkim uticajem. Postoje autori koji smatraju da je formiranje EZUČ, pa Evropske ekonomske zajednice – EEZ, u stvari „Moneovska maska“ za stvaranje „super države“ – Zapadne Evrope.
Ne mali broj autora smatra da su prve integracije u Evropi, u stvari, najviše zavisile od „pomirenja“ Francuske i Nemačke. Pa šta tu ne štima? Ne uklapa se pozicija Ujedinjenog Kraljevstva – hegemona 19. veka. Tako, „zbližavanje“ Francuske i Nemačke do koga je došlo, prourokovalo je protivljenje zajedništva sa Ujedinjenim Kraljevstvom, čemu se, u početku, najviše odupirao De Gol. Tek posle odlaska (smrti) De Gola, UK postaje deo EEZ (kasnije EZ, pa EU), 1973.godine. Dokle? Dok je odgoovaralo ključnom geopolitičkom igraču XX veka – SAD.
Od ulaska u EEZ (1973) do izlaska iz EU (2016-2020) UK je bilo „barjaktar“ jedne brzine (smera) EU, dok su drugu brzinu (smer) činile Francuska i Nemačka, ne uvek složne u namerama, odnosno viđenju buduće EU. Ključni spor navedenih brzina EEZ (EZ, pa EU) bilo je pitanje odbrane. Iako je Francuska bila „kočnica“ prvog pokušaja stvaranja Evropske odbrambene zajednice (EOZ), 1954, pa i Ustava (2005), ipak, može se reći da su Nemačka i Francuska imale viziju zajedničke odbrane Unije. S druge strane, UK i još neke zemlje (pre svih Danska i zemlje Beneluksa), smatrale su da je NATO dovoljan garant odbrane EU.
Da zajedno ne mogu da igraju UK, Francuska i Nemačka, pokazao je još Briselski sporazum iz 1948, kada je formirana Zapadna unija (UK, Francuska i zemlje Beneluksa), kao svojevrsni odbrambeni savez od mogućeg „povamirenja“ Nemačke. Međutim, već naredne godine osovina London-Vašington lansirala je ideju o odbrambenoj integrciji – savezu: NATO. U savez je 1949 ušlo 10 evropskih država, SAD i Kanada. Nemačka je bila podeljena na okupacione zone i kasnije će (1955) doći na dnevni red, opet „zaslogom“ SAD. NATO je odbrambeni savez formiran u skladu s članom 51 Povelje UN.
SAD su „podigle“ Nemačku „iz mrtvih“. Od 3 okupacione zone pod zapadnim uticajem, formirana je Zapadna Nemačka, a od četvrte pod uticajem SSSR, nastala je Istočna Nemačka, a između njih je podignut Berlinski zid. Zapadna Nemačka je „gurnuta“ u EZUČ, primljena u Zapadnoevropsku uniju – ZEU (1954) i konačno u NATO (1955). Dakle, Evropom je zagospodarila sila s one strane okeana – SAD, a ne ni Nemačka, ni Francuska ni UK, niti sve tri zajedno!
NATO, kao brana Zapadne Evrope od SSSR, formiran je da štiti evroatlanski prostor od komunizma. Međutim, suštinu formiranja NATO istakao je prvi Generalni sekretar Alijanse Lord Ismaj rečima: 1) Nemačku pod kontrolu, 2) Ruse van iz Evrope i 3) Amerikance u Evropu. Usidrile su se SAD u Evropi, stavile Nemačku pod svoju kontrolu, ali kako isterati Ruse?
Od formiranja NATO do poslednje decenije prošlog veka tinjao je tzv. Hladni rat sa SSSR i Varšavskim ugovorom. Treći svetski rat je „visio u vazduhu“, ali do njega nije došlo. Zašto? Zato što je BALANS (ravnoteža snaga) snaga bio takav da su se NATO i VU mogli međusobno uništiti (nuklearno oružje), ali ne samo sebe, nego celu Zemlju planetu. Međutim, koliko nije izbio Treći svetski rat, toliko su SAD i SSSR razmahale lokalne i regionalne ratove u kojima su same učestvovale. Svet je postao poligon za vežbe NATO i SAD, pre svega, ali i SSSR.
Istok nije izdržao utakmicu sa zapadom. Srušen je Berlinski zid (1989), ujedinjena je Nemačka (1990) raspušten je VU i raspao se SSSR(1991). Stvoreni su početni uslovi za juriš zapada. Kog zapada? U juriš su prve krenule zemlje Zapadne Evrope i (1992) formirale EU, koja je već 1995 prošiena na Austriju, Švedsku i Finsku (15 zemalja članica). Stvarni pobednik Hladnog rata – SAD, kreću laganijim korakom, prvo NATO program Partnerstvo za mir, a onda „usisavanje“ tampon zone sa Rusijom (zemlje centralne i istočne Evrope, zemlje nastale na prostoru bivšeg SSSR i države nastale na prostoru bivše SFRJ). Pri tome, Studija o članstvu u NATO sačinjena je 1995.godine i obuhvatala je detaljan skup kriterijuma (oko 1200) za članstvo:
– prilagođavanje osnovnim principima uključenim u Severnoatlantski ugovor: demokratiji, garantivanju ličnih sloboda i poštovanje zakona; – prihvatanje Severnoatlantskog saveza kao zajednice naroda koji su se vođeni istim mišljenjem udružili radi izgradnje zajedničke odbrane i očuvanja trajnog mira i bezbednosti, uz pojedinačni bezbednosni i odbrambeni doprinos svake zemlje od kog svi članovi Saveza imaju koristi; – bezrezervna podrška principima, ciljevima i odlukama uključenim u Okvirni dokument Partnerstva za mir; – da se obavežu i daju sve od sebe radi postizanja konsenzusa u okviru Saveza po svim pitanjima, s obzirom da je konsenzus osnova na kojoj počiva jedinstvo NATO-a i proces donošenja odluka; – puno učešće u konsultacijama i procesu odlučivanja o političkim i bezbednosnim pitanjima od interesa za Severnoatlantski savez; postavljanje stalnih predstavnika u komandi Severnoatlantskog saveza; – postavljanje odgovarajućih vojnih predstavnika u SHAPE/SACLANT; – da pripremaju i predlažu kvalifikovane kandidate za poslove Međunarodnog osoblja i rad u NATO agencijama; – da obezbede kvalifikovano osoblje koje će vršiti službu pri Međunarodnom vojnom osoblju ili, u slučaju potrebe, priključenim vojnim strukturama; – da doprinose budžetu Severnoatlantskog saveza u skladu sa dogovorenim načinom podele obaveza; – da u skladu sa sopstvenim mogućnostima učestvuju u razmeni obaveštajnih podataka između saveznika, koja je u potpunosti bazirana na nacionalnim doprinosima; – da primenjuju bezbednosna pravila i procedure NATO-a; – da prihvate dokumenata na kojima počiva politika Severnoatlantskog saveza.
SAD su ohrabrile formiranje EU 1992, ali njhov prvi i pravi cilj je bio – održati NATO. Naravno, u konstalaciji tadašnjih međunarodnih odnosa, SAD su „ubedile“ OUN da je NATO potreban u skladu sa Glavom VII Povelje UN (članovi 52 i 53), kao organizacija na koju Savet bezbednosti „uvek može da računa za očuvanje mira u svetu“. Dakle, pod vidom održanja organizacije koja se stavlja na uslugu SB UN, kad pozovu (a i kad ne traže), SAD su, u stvari, sačuvale SOPSTVENU POLUGU MOĆI U OSTAVRIVANJU SNA – VLADAVINA SVETOM. Sjaši kurta da uzjaše murta!
Uzjašio je murta i to žestoko. Prvo je to osetio Irak 1991.godine („Pustinjska oluja“), a onda su se ređale destinacije vojnih intervencija SAD i NATO, sa, ali najčešće BEZ MANDATA SB UN. Spisak „BOMBINGA“ SAD nije mali: Kuvajt, Somalija, BiH, Sudan, SR Jugoslavija, Jemen, Avganistan, ponovo Irak, Pakistan, Somalija, ponovo Jemen, Libija, Sirija…U nekim regionima (Irak, Avganistan) oružani sukobi SAD i NATO trajali su preko 10, odnosno do 20 godina.
Neko će primetiti da su u rat ulazile SAD i NATO, a ne EU. Nije šija nego vrat (ako se izuzmu SAD). Da li se drugačije zove Ujedinjeno Krakljevtsvo ili Francuska kad ratuje zajedno sa SAD (u okviru NATO) ili to čine kao države članice EU? No, ipak, formalno-pravno posmatrano, oružane sukobe („tvrda moć“) su preduzimale SAD, a pridruživale su im se zemlje članice NATO (i nečlanice), dok je EU sprovodila tzv. mirovne misije i operacije „meke moći“. Program Berlin + bila je kombinacija odnosa EU i NATO, koja se retko primenjivala.
Zaglibljivanje SAD (i NATO) u ratove nije davalo poželjne rezultate za Alijansu, pogotovo kad su na svetsku scenu značajnije stupili Rusija („vratila se“ 2008) i Kina. Američka hegemonija i dominacija su značajno uzdrmane.
EU (Nemačka i Francuska, pre svega) uvidele su da je Mone bio u pravu. Dzaba ekonomska moć, ako ne izrastu u političkog lidera. Tako, EU pokušava da (Strategija 2003) postane „globalni igrač“ i u mirovnim operacijama. Ali, nema političke moći bez druge poluge, osim ekonomske – bez vojne moći! Pokušava EU da očuva ZEU, ali ne uspeva. ZEU se utapa u EU i 2011 zvanično prestaje da postoji. Pokušava EU (Lisabonski ugovor) da uvede ZAJEDNIČKU ODBRANU UNIJE. Ali, neda UK. Nema Vojske EU, kako je namerila Angela Merkel, poručuje Kameron. Trza se Unija, ali ne uspeva. Tako, i u Lisabonskom ugovoru NATO ostaje kao garant mira EU.
S druge strane, SAD uviđaju da im se ljulja tlo pod nogama i izmiče hegemonija. Stoga, SAD ne trebaju EU, već NATO. To jasno poručuje Tramp u svojoj strategiji iz 2017. Glavni protivnici SAD su Rusija i Kina, a EU ako misli da se brani, mora više da izdvaja za NATO. Neće SAD da brane Evropu! Da je to tako pokazuje i izlazak UK iz EU (2016-2020). Stoltenberg poručuje EU: Izlaskom UK iz EU, 85% efektiva ostaje izvan Unije, razmislite kako ćete se braniti od Rusije!
A EU taman postala svetski igrač u ekonomiji. Sa svima, osim Kine, ima pozitivan trgovinski bilans, pa i sa SAD. Sa Rusijom se grade vrlo ozbiljni ekonomski aranžmani, posebno u snabdevanju energentima, ali i drugim resursima. E, pa baš zato, to nije plus nego minu Uniji, kako ga vide SAD. Ali, kako da SAD daju EU do znanja ko je ko? Ne pomaže ni inicijativa da se obustavi „Severni tok 2“, niti da se suzbije kineski „Pojas i put“. EU, oslobodivši se od UK, toliko ne čuje, da Makron smelo poručuje kako je NATO doživeo moždani udar. Ponovo francuski predsednik pokušava da „SOLI PAMET“ američkom, protumači Tramp.
Iako se EU prva počela proširivati nakon Hladnog rata, ipak, lukaviji potez je povukao NATO. Naime, za prijem bivših socijalističkih država Evrope u EU, pored formalnih uslova koje je Unija postavila, jedan praktičan korak je bio preduslov – prvo u NATO. Kažu neki analitičari da to i nije bilo teško NATO-u da učini, jer su zemlje centralne i istočne Evrope, kao i države nastale na prostoru bivših SSSR i SFRJ „bežale“ od pritiska Rusije (Srbije). Tako, EU je sa početnih 12 (1992) narasla na 27, a NATO sa početnih 12 (1949) na 30 država članica u 2020.godini.
NATOIZACIJA (AMERIKANIZACIJA) EVROPE
Druga decenija XXI veka, po mnogim analitičarima, konačno je nagovestila multipolarni svetski poredak. Čak su i tvrdi podržavaoci američke politike to prihvatili. Multipolarnost svetskog poretka odzvanjala je u zvaničnoj Rusiji, Kini, pa i u EU. Ali, sa tom činjenicom se nisu mirili stratezi SAD. Jasno diferencirajući dva ključna protivnika – Rusija i Kina, stratezi SAD su uveravali saveznike u EU, ali i širom sveta u potrebu njihovog suzbijanja. Pri tome, Rusija je okarakterisana kao generator nebezbednosti, dok je Kina svrstana u red zemalja koje nedozvoljenim radnjama podrivaju svetsku ekonomiju.
Rusija, kao generator nebezbednosti, „dobro je došla“ za homogenizaciju NATO, odnosno za održavanje Alijanse u životu. Jer, logično, da nisu „izmislili“ Rusiju kao protivnika, zašto bi uopšte opstali, kad su formirani kao odbrambeni savez (čl.51 Povelje UN). Međutim, mnogo ranije je NATO najavio svoj opstanak, što je zvanično utvrđeno u Strateškom konceptu iz 1999. godine. Na proslavi svog 50. rođendana, Alijansa je u Vašingtonu usvojila novi Strateški koncept, u kome su značajna dva cilja: 1) Širenje na istok i 2) Delovanje izvan evroatlanskog prostora, sa i bez mandata SB UN. Nakon što se Rusija značajnije vratila na svetsku scenu 2008, NATO počinje opsežne vojne aktivnosti primarno sadržane u opkoljavanju Rusije. Samo SAD u svetu imaju oko 800 vojnih baza, u kojima stacionira od 150.000 do 200.000 vojnika. Većina tih baza opkoljava prostor Rusije. Prijemom Baltičkih država u sastav Alijanse, NATO je izbio na granice Rusije. Ali, to nije bilo dovoljno. Ukrajina, kao „kost u grlu Rusije“ od 2008 se konstantno poziva da se pridruži NATO. Učinjeno je to i prema Gruziji, ali je Rusija vojnom intervencijom u toj zemlji (2008) privremeno odbacila takvu mogućnost. Bilo je samo pitanje dana kada će na dnevni red (po modelu Gruzije) doći Ukrajina.
Snažnija podrška Ukrajini od strane NATO nastaje 2014 kada je Rusija vratila Krim u svoj sastav, što je zapad okarakterisao kao nelegitimnu aneksiju dela teritorije Ukrajine. Iako je Ukrajina svojim snagama činila zlodela u regionima Luganjsk i Donjeck, NATO i zapad su okrivili Rusiju da pomaže separatiste na teritoriji Ukrajine. Pod pritiskom SAD, države članice NATO i EU uvode sankcije Rusiji a Ukrajini „daju lažnu nadu“ da će postati članica i NATO i EU. Strateški koncept NATO usvojen 2010 se abdejtuje otprilike na svake dve godine, tzv. deklaracijama sa NATO samita. U tim deklaracijama, Rusija se sve čvršće prikazuje kao ključni remetilac međunarodnog mira i bezbednosti. Otvara se prvi veliki front.
EU, a posebno Nemačka, iako podržava sankcije prema Rusiji, ipak, pokušava da sa tom zemljom uspostavi trajnije ekonomske i svake druge odnose. U tom smislu, a nakon Ugovora iz Lisabona, EU nastoji da jača svoj bezbednosni identitet, koji nije potpuno odvojen od NATO, ali perspektivno da. Odgovor NATO na takav potez EU jeste izlazak UK iz Unije. Pandemija COVID-19 samo na kratko usporila je ono što će jenjavanjem pandemije uslediti.
Kina se „koracima od sedam milja“ primiče svetskom ekonomskom vrhu nakon vaspostavljanja inicijative „Pojas i put“. Tu razvojnu inicijativu Kine EU delom prihvata, ali joj se žestoko odupiru SAD. Pogotovo za vreme predsednika Trampa, Kina se sputava na sve moguće načine, primarno ekonomskim merama. Za razliku od Evrope, a za suzbijanje ekspanzije Kine u regionu Indopacifika SAD formiraju koalicije sa „partnerima na terenu“ (Japan, Singapur, Južna Koreja, delom Indija, Kanada, Australija i, svakako, UK). Nastaje pravi ekonomski rat. Taj ekonomski rat SAD pojačavaju optužbama prema Kini da je virus korona nastao u njenim laboratorijama, s jedne, kao i podupiranjem Tajvana, s druge strane. Otvoren je i drugi veliki front.
Može li Amerika sama na dva fronta? Logičan odgovor je – NE. Zato, SAD kreću redom, prvo Rusija, a onda će i Kina, kako najavi državni sekretar Blinken neki dan.
Od uspostavljenih linija vatre sa Rusijom (Baltičke zemlje, Belorusija, Ukrajina, Moldavija, Kavkaz, Zapadni Balkan), SAD potpaljuju najjači fitlj – Ukrajinu. Ne uspevajući da sa zapadom (SAD i NATO) nađe „zajednički jezik“ oko nove bezbednosne paradigme, Rusija kreće u preventivno razmeštanje snaga i svima postaje jasno – udar na Ukrajinu je samo pitanje dana. Taj dan je 24.02.2022.
Rat nema smisla, ali ima funkciju! Kakvu funkciju? Pa, kako za koga. Rusija je naumila da, kako saopšti Putin – demilitarizuje i denacizuje Ukrajinu, da Ukrajina prizna Krim u sastavu Rusije i da se reši pitanje Dombasa, u skladu sa sporazumom iz Minska. Za svaki slučaj, da bi „specijalna vojna operacija“ imala legitimitet, Rusija je prethodno priznala kao nezavisne reublike Luganjsk i Dinjeck. Tako, može se govoriti, uslovno, o primeni čl. 51 Povelje UN. To je, svakako, samo jedna strana funkcije. Svima je jasno da vojna invazija Rusije na Ukrajinu jeste usmerena i na SAD i NATO, kao protivljenje širenja Alijanse na istok i davanja do znanja Americi da može kako hoće, ali ne dokle hoće.
Rat je za SAD došao kao „kec na 11“. Posle sramnog povlačenja iz Avganistana, SAD su trebale jedan ovakav rat, da „skinu priču sa sebe“. Dakako, rat u Ukrajini je dobrodošao SAD da konačno „ubede“ saveznike u Evropi ko im je ključni protivnik. Praktično, rat u Ukrajini odgovara samo Americi, za sada.
EU, bez izuzetka, osuđuje napad Rusije na Ukrajinu i upada u zamku SAD – a šta ćete sad, da nema Amerike i NATO, ko bi čuvao Evropu? Ta zamka se toliko učvršćuje i steže oko vrata Evrope, da se svaki potez Amerike podržava. Početni potezi jesu neuvođenje sankcije koje se uvode Rusiji, snaženje Ukrajine finansijski i vojnom pomoći i jačanje sopstvenih kapaciteta za „ne daj bože“. Američki mamac je potpuno uspeo.
SAD kreće dalje, jer ništa ne uspeva kao uspeh. Ukrajina se konstantno drži na povodcu tzv. snažne podrške, do poslednjeg Ukrajinca. S druge strane, disciplinuju se zemlje Evrope koje nisu protiv Rusije, među kojima su još Srbija i Republika Srpska, a u nekim situacijama još neke (poput Mađarske). Na trećoj strani, otvaraju se širom vrata Alijanse i za ono malo zemalja Evrope koje nisu postale članice. Prve, koje oberučke hvataju poziv NATO jesu Švedska i Finska, članice EU i još uvek tobož vojno-neutralne države. Evropa postaje NATO, dok Makron traži novi modul EU, jer je Nemačka, očevidno, „legla na rudu“ SAD.
A Ukrajina? Koja Ukrajina?…
***
Svet je dobio temu za XXI vek. Stvara se najnoviji svetski poredak. Evropa postaje NATO i spušta gvozdenu zavesu od Atlantika do Baltika i Crnog mora. Kopa se neprirodni rov između Evrope i Rusije, ne zbog ni Evrope ni Rusije, nego što tako odgovara SAD. Ostvaruje se i poslednji cilj NATO (SAD) iz 1949 – Ruse isterati iz Evrope. A onda, e onda je na redu Kina.
A mi? Mi ostajemo ispod zavese. Trebaće dosta pažnje (mudrosti) da se ne upetljamo, kao muha u mrežu pauka.
Prof.dr Božidar Forca
izvor naslovne fotorgafije:https://europeanwesternbalkans.com
