REALIZAM I NJEGOVI MODELI
Istorija + teorija = realnost. Ili, kako zapisal Orvel: Ko vlada istorijom, vlada i budućnošću.
Zašto baš ovakav početak stavova o realizmu?
Studije bezbednosti, u naučnom smislu posmatrano, pojavljuju se posle Drugog svetskog rata. Ključni istraživački pravac tih studija bio je realizam. Drugi, sada već klasičan istraživački pravac, „konkurent“ realizmu bio je liberalizam. Ostali, tzv. alternativni istraživački pravci pojavljivaće se tokom i nakon Hladnog rata.
Realizam je, težišno, nastao na iskustvima toka i posledica Drugog svetskog rata i dobio primat nad liberalizmom. U njegovoj srži je država i njena moć kad je bezbednost u pitanju. Moć se primarno posmatra kroz vojnu moć, jer je vojna pretnja ključna za dostizanje bezbednosti. Ovakav stav polazi od činjenice da nema „svetske vlade“ koja bi „pravila reda“ u međunarodnim odnosima, te se u anarhičnom međunarodnom poretku države bore za poziciju „vladara“ (hegemona). Kako zapisa Miršajmer, jedan od protagonista tzv. ofanzivnog strukturalnog realizma: „Apsolutnu bezbednost dostiže samo najjača sila“.
Realizam se do današnjih dana, od tzv. klasičnog, razvio u brojne modele, koje teoretičari različito nazivaju. Tako, pored atributa „klasični“ srećemo i istraživačke pravce „strukturalni“ (neorealizam), „neoklasični“, realizam uspona i pada i druge. Protagonisti tih pravaca bili su ili još uvek jesu izuzetno cenjena imena u teoriji međunarodnih odnosa, kao što su: Hans Morgentau, Kenet Volc, Stiven Volt, Džon Miršajmer, Čarls Glaser, Robert Gilpin, Abramo Organski, Ferid Zakarija, Randal Šveler, Džek Snajder i drugi.
Ključna bezbednosna dilema realizma (svih modela) jeste „ravnoteža snaga“ (Volc) ili „ravnoteža pretnji“ (Volt). Tako, dok su se velike sile nadmetale i nadmeću u moći zarad ravnoteže snaga (strateški balans), dotle male i nerazvijene zemlje uzimaju u obzir „ravnotežu pretnji“ i zarad dostizanja sopstvene bezbednosti priklanjaju se onome za koga smatraju da je „jači“, što Volc imenuje kao „uskakanje u vagon“ (bandwagoning). Vrlo mali broj zemalja pokušava da bude „izvan“ sukobišta, proklamujući tzv. vojnu neutralnost (jer neutralnosti u opštem smislu – stalna, više u svetu nema).
Dva suprostavljenim interesima vodećih sila (SAD i SSSR) i mržnjom zadojena bloka, NATO (1949) i VU (1955) uvela su svet nakon Drugog svetskog rata u Hladni rat ili doba straha. Ravnoteža snaga (strateški balans) dovela je do neviđene trke u naoružavanju i, iako se ta dva bloka direktno nisu sukobila, do brojnih lokalnih i regionalnih ratova. Svakako, navedene supersile su direktno ili indirektno učestvovale (na suprotnim stranama) u svakom ratu posle Drugog svetskog rata, u čemu prednjače SAD. Teorija taj „period straha“ imenuje kao BIPOLARIZAM u međunarodnim odnosima.
Smatralo se da je Hladni rat završen rušenjem Berlinskog zida (1989), ujedinjenjem Nemačke (1990) i raspuštanjem VU i raspadom SSSR (1991). Ali, samo smatralo! A „more se samo malo umirilo, do neke nove bure“, kako zapisa Lav Tolstoj u svom delu „Rat i mir“.
Raspad SSSR je Rusiju privremeno „bacio na kolena“ pred moćnim zapadom predvođenim od strane SAD. Srušen je bipolarizam i narušena ravnoteža snaga (strateški balans), što SAD koriste da uspostave hegemoniju na globalnom planu. Perfidno, pozivajući se na Glavu VIII Povelje UN (članovi 52 i 53) SAD uspevaju da održe NATO, kao organizaciju koja se stavlja na raspolaganje Savetu bezbednosti UN za podršku miru u svetu. Suštinski, stratezi SAD su znali da nijedna zemlja, ma koliko jaka, ne može vladati svetom sama. Doduše, stasavala je i sila u pokušaju na prostoru Evrope – Evropska unija, baš nakon ujedinjenja Nemačke i raspada SSSR. Međutim, sila u pokušaju i saveznik Amerike (EU) bila je i ostala pod budnim okom i nadzorom svetske sile – SAD. Tako, nakon Hladnog rata nastaje period američke dominacije, koji teorija imenuje kao UNIPOLARIZAM u međunarodnim odnosima.
POČTAK KRAJA i KRAJ POČETKA
Šta je unipolarni sistem ne treba tragati u teoriji, već analizirati poteze koje vuku SAD. S obzirom da su očuvale NATO, SAD od 1991 kreću u pokoravanje sveta. „Pustinjska oluja“ (1991), podrška razbi-raspadu SFRJ od 1992, agresija na SRJ 1999, invazija na Avganistan 2001, ponovni rat u Iraku počev od 2003, uplitanje u sukobe u Africi, Siriji, na Bliskom Istoku, samo su deo oružane ekspanzije SAD i zapadnih zemalja, sa NATO kao polugom moći. Oko 800 vojnih baza SAD širom sveta (najviše oko Rusije) samo kvantifikuje američke i namere i poteze.
Zašto? Ko je protivnik?
Ne treba mnogo dumati da bi se dobili odgovori na navedena pitanja. Svet po modelu Pax Americana, to je odgovor na pitanje zašto. Protivnik je onaj ko stvarno ili u naznakama „ugrožava“ interes SAD da vladaju svetom. Na proslavi 50.rođendana NATO, a u toku agresije na SRJ, Alijansa donosi Strateški koncept (1999), kojim jasno daje do znanja da iz cipela odbrambenog saveza (član 51 Povelje UN) prelazi u čizme bezbednosnog foruma na kugli zemaljskoj. Delovanje Alijanse se pomera izvan evroatlanskog prostora (član 5 Vašingtonskog ugovora), sa ili bez mandata Saveta bezbednosti UN, kako stoji u Strateškom konceptu! Teroristički akti na Njujork i Vašington (11.09.2001) bili su samo „opomena“ Americi.
Početak kraja
Za sukob (rat) potrebno je najmenje dvoje. Do 2008 su SAD „izmišljale“ ili precizno utvrđivale tog drugog, a umotavale ga u milje borbe protiv terorizma, zaštite ljudskih prava, spašavanja urušenih država i drugo. Drugost, stvarno, počinje kada neko drugi pokazuje SAD (i NATO) da – mogu kako hoće, ali ne dokle hoće.
Početak kraja američke hegemonije u svetu, prvo najavljuje Rusija 2008 kratkotrajnim ratom u Gruziji, a nešto kasnije i Kina (2013) obznanjivanjem inicijative (strategije) „Pojas i put“. U početak kraja američke dominacije uklapa se i svetska finansijska kriza (od 2007), kao i stranputice saveznika (EU) koji nikako da utvrdi projekciju sopstvenog identiteta i razvoja. Kruna stranputica EU jeste BREGZIT (2016) kada prvi američki saveznik u Evropi – Ujedinjeno Kraljevstvo odlučuje (referendum) da napusti Uniju, što se i formalno događa 2020.
Rusija je 2008 osetila namere američke prevare o neširenju NATO na istok, što je „obećano“ još bivšem sovjetskom predsedniku Gorbačovu pred raspad SSSR. Poziv Gruziji i Ukrajini (Bukurešt 2008) da se priključe NATO, Rusija je privremeno suzbila invazijom na Gruziju i priznavanjem nezavisnih država na toj teritoriji – Abhazija i Južna Osetija. Druga „packa“ zapadu, kad je Rusija u pitanju, jeste povratak Krima u sastav Rusije, 2014.
Kina je bila u senci Hladnog rata, što je vešto iskoristila da se razvija u ekonomskom smislu, a li i razvijanju političkih odnosa sa brojnim državama sveta. Krupni ekonomski koraci Kine ekspanziju dobijaju u najvećem ekonomskom projektu ikada uspostavljenom u istoriji – Pojas i put. Pokušaji SAD da suzbiju tu kinesku inicijativu nisu urodili plodom, sve do dolaska Džoa Bajdena (2020) za predsednika Amerike. Incijativa „Pojas i put“ posebno se raširila upravo u Evropi, kao savezniku SAD.
Evropska unija je pokušavala da „mekom moći“ gradi poziciju globalnog igrača. Otuda, posebno su ojačale ekonomske veze sa Rusijom i Kinom. Međutim, finansijska kriza 2008, uvlačenje u ratove koje čine SAD (preko NATO), migrantska kriza izazvana baš tim ratovima u kojima vodeće članice EU učestvuju i Bregzit, poljuljali su korene Unije do pitanja njenog opstanka. Kuda će EU – još se tačno ne zna. Činilo se da je EU „shvatila“ da ona i nije potrebna SAD, već NATO. Pokušala je EU da gradi i „tvrdu moć“ ulaskom u multinacionalne operacije i najavom zajedničke odbrane. Ali – samo pokušala. Veliki brat s one strane Atlantika na sve načine je „razbijao iluzije“ Unije i pokazivao bez koga se ne može!
Kraj početka
U teoriji se nakon „povratka“ Rusije i jačanja Kine sve više zagovarao MULTIPOLARIZAM u međunarodnim odnosima. Nekima je to odgovaralo (Rusija, Kina, pa i deo EU), ali zna se kome nije – SAD. U strategijama nacionalne bezbednosti SAD dolazi do ogoljavanja namera. Ključni protivnik su Rusija i Kina kao revizionističke zemlje. Taj stav strategije SAD, naravno, doslovno se preslikava u strateške koncepte NATO. Amerika ubeđuje saveznike da Rusija predstavlja ključni bezbednosni problem, a Kina ekonomski. Prva na red dolazi Rusija. Uspostavljanje „linija vatre“ – od Baltičkih država, preko Beloruisije, Ukrajine, Moldavije, Kavkaza do Zapadnog Balkana, s Rusijom (Keri, 2015) nastavlja se njenim vojnim opkoljavanjem i potpaljivanjem varnica, kada i gde odgovara SAD. Za ključnu varnicu izabrana je Ukrajina, iz prostog razloga što to nije članica NATO i EU, a dovoljno je „velika“ da trpi udar Rusije.
Svakakao, Rusija je „pročitala“ namere SAD i saveznika. Pod sankcijama od 2014 (povratak Krima u svoj sastav), Rusija je konstantno upozoravala SAD i njene saveznike, ali i zvaničnu UN da to što se čini u Ukrajini krši međunarodno pravo u svakom smislu. Zapad nije čuo ruski glas! Naprotiv, SAD i njeni saveznici su sve više „stezali obruč“ oko Rusije.
A onda, 24.02.2022. Rusija otpočinje „specijalnu vojnu operaciju“ u Ukrajini, koju Generalna skupština UN imenuje (prihvata 141 zemlja) kao agresiju. Bio je to kraj početka davanja do znanja SAD (i NATO) od strane Rusije – ne može više kako vi hoćete!
SUROVI REALIZAM
Brojni su alternativni istraživački pravci koji su pokušali da „ometu“ dominaciju realizma, ali bezuspešno. Ma koliko se pokazivalo da ti pravci „imaju izgleda“, realizam se uvek vraćao čvršći i snažniji. Opisala je teorija sve modalitete realizma do sada, i to čini se vrlo precizno. Pa koji je sada model realizma u pitanju? Najbliži bismo bili odgovoru da je u pitanju „koktel“ realističkih pravaca. Međutim, verovatno najtačniji karakter sadašenjeg realizma jeste – SUROVI!
Šta je surovi realizam?
Svakako u tipologiji realizma kao istraživačkog pravca ne postoji model „surovi“. Ali, uvažavajući ključne odrednice pojedinih modela realizma, kao ključne karakteristike „surovog realizma“ mogu se sitaći:
- Međunarodni poredak je potpuno anarhičan. Zvanična UN, pogotovo njen Savet bezbednosti, nemaju gotovo nikakvu ulogu u izgradnji i očuvanju mira i bezbednosti;
- Država je ključni subjekt kakvih-takvih međunarodnih odnosa. Svi mitovi o multinacionalnim kompanijama i transnacionalnom uticaju, medjunarodnim organizacijama i mirovnim pokretima padaju u vodu pred nastojanjem za ostvarivanjem interesa najmoćnijih država sveta;
- Ključni proces u svetskim razmerama nije više saradnja, trgovina, razmena dobara i slično. Svet se vratio NAORUŽAVANJU, ogoljenom naoružavanju;
- Rusija je „uplašila“ protivnike, ali stvarno, ne svojom saradnjom s Kinom i nekim drugim zemljama, ne svojim resursima u gasu i drugim izvorima – već ORUŽJEM u pravom smislu reči. Rusija je, možda privremeno, ali sigurno, postigla nadmoćnost nad SAD i njenim saveznicima u najsmrtonosnijem oružju, koje je stalni strah od onog najgoreg;
- Ostatak sveta (osim moćnika) svrstava se u skladu sa sopstvenim interesima, ali i milom – silom, zavisno o kom je strateškom regionu reč;
- Po nalogu SAD, kopa se duboki rov između Evrope i Rusije, kako bi se Rusija i fizički proterala sa starog kontinenta, a Amerika zavladala evroatlanskim prostorom, što je i do sada činila, samo ne na ovako očevidani način;
- Ukrajina se od strane SAD i zapada naoružava u sukobu „do poslednjeg Ukrajinca“, ali se gomilaju i trupe NATO u Istočnoj Evropi;
- Geopolitika briše geografiju. Ne zna se pouzdano, geografski posmatrano, šta je Evropa;
- U tom neznanju, EU nudi brzi ulazak Ukrajini u Uniju. Kojoj Ukrajini, kad ona više sigurno neće postojati u granicama u kojima je bila pre 2014;
- I Kina se proteruje iz Evrope. Prvo Baltičke zemlje napuštaju projekat Kina + 17, a ubrzo će se „džemper parati“ dalje:
- Kina i Rusija su „proterale SAD iz Azije, to je poznato, posebno nakon sramnog povlačenja Amerike i saveznika iz Avganistana 2021. Ali, Amerika opkoljava Aziju (Kinu) sa mora i gradi „istočni NATO“, čvršće vezujući za sebe Japan, Južnu Koreju, Singapur, Australiju i neke druge zemlje;
- „Na marginama“ (kako se to kaže) rata u Ukrajini, potpaljuju se fitilji u nekim drugim regionima, pogotovo na Bliskom Istoku, u Africi i na Zapadnom Balkanu. Fitilje potpaljuje SAD i njeni saveznici, ne bi li pokazali svetu da su još uvek „najjači“ i da se oni pitaju. U pripremi je više regionalnih sukoba. Posebno je opasno „potpaljivanje fitilja“ Tajvan, kojim Amerika do krajnjih granica zateže odnose sa Kinom;
- Pandemija COVID-19, koja nije obuzdna, gotovo se i ne primećuje, takodje ni „majmunske boginje“, a niti jedan drugi stvarni bezbednosni problem. Pandemija zvana RAT u senku je bacila sve druge izazove i pretnje bezbednosti;
- Stvaranje najnovijeg svetskog poretka je u toku, a to kao i do sada, kako pokazuje istorija, neće proći bez većeg rata.
EPILOG
Realizam je opstao kao ključni teorijski istraživački pravac, ali i praksa međunarodnih odnosa. Svi njegovi modeli prisutni su u stvaranju najnovijeg svetskog poretka, samo na mnogo ogoljeniji način, što ga čini surovim.
Rat u Ukrajini će trajati dokle to budu želele velike sile, pre svih Rusija i SAD, ali i Kina u posebnom smislu. Da li će se rat u Ukrajini preliti na ostatak sveta, u oružanom smislu posmatrano, odlučiće opet velike sile.
Dakle, ništa se promenilo nije, „od kada je krme rep uvrnulo“, kako kaže narodna.
A narodna kaže i to da: „ako imaš krov nad glavom, gledaj da nabaviš hrane i ogreva (energija) i šćućuri se dok oluja ne prođe, ili kiša ne prestane“.
E, krov nad glavom!?
Sve su kiše prestale i ova će. Šta če posle kiše opstati (da li će ostati), teško je proceniti, jer je na snazi surovi realizam.
Prof.dr Božidar Forca
