ORGANIZACIJA UN
Dokle? Kratko, ali vrlo oštro pitanje, koje se pojavljuje vrlo često u posmatranju pojava u prirodi i društvu. Oštrina tog pitanja, kad su društvene pojave u ptanju, sadržana je u „odgovoru“ koji daje Biblija: „Možeš kako hoćeš, ali ne dokle hoćeš“.
Svet u kome bivstvuje rod ljudski je stvaran i imaginaran. Stvarnost jeste postojanje ljudskog roda i onoga što ga okružuje (priroda i ono što je sam čovek sagradio). Imaginacija jeste svemir, koji još niko nije uverljivo usadio u naše mentalne matrice. Da li je u pravu Darvin ili religija?
Stvarnost razvoja roda ljudskog i onoga što ga okružuje, bilo kao priroda, ili kao ljudska delatnost, kreće se u amplitudi čiji su polovi saradnja i sukob. I saradnju i sukob pokreću ljudi, kao jedina „razumna“ bića na planeti Zemlji. I saradnja i sukob prouzrokovani su večitim principom ponašanja čoveka i njegovih zajednica – interes.
Interes je ljudska potreba da pribavi neku vrednost. Analogno, vrednost je svojstvo nekog dobra da zadovolji neku ljudsku potrebu. Tako, pojam interes je iz ljudske svakodnevice „isterao“ pojam vrednosti. Da je to tako, govori i činjenica da pojam interes ne poznaje ni klasična ni grčka filozofija, odnosno da taj pojam nastaje u filozofiji pragmatizma.
Da ljudi i njihove zajednice imaju interese nije ništa čudno, odnosno to je prirodno. Međutim, ključni problem nastaje kada su ljudi (njihove zajednice) zainteresovani za iste interese. Tada, interes postaje praosnova ili prauzrok sukoba među ljudima i njihovim zajednicama.
Vremenom, sukob prouzrokovan suprostavljenim interesima ljudskih zajednica (oko istih vrednosti) prerastao je u pojavu širokih i dubokih razmera, koju imenujemo kao rat. Tako, istorija razvoja ljudskog roda, u suštini, jeste istorija ratova(nja). U skladu s navedenim, savremene definicije rata i jesu one koje ga (rat) poimaju kao sukob u kome se vodi oružana borba i borbe u drugim oblastima (politika, ekonomija…) zarad postizanja političkih ciljeva.
Razmere rata, kao opšteg sukoba među državama, kulminirale su u 20.veku. Paradoksalno, srazmerno tome koliko je čovek napredovao u razvoju sredstava da unapredi i olakša život na planeti Zemlji, toliko (i više od toga) su njegovim interesima vođene delatnosti dovodile do sukoba sa drugim čovekom. Tako, dogodio se „veliki rat“, imenovan kao Prvi svetski rat.
Tok i posledice Prvog svetskog rata nagnale su čoveka da se zamisli nad svojom sudbinom, ali i sudbinom svega na planeti Zemlji. Stoga, verovatno iz najboljih namera, nastaje Društvo (Liga) naroda, 1920.godine. Liga naroda zamišljena je kao garant kolektivne bezbednostri sveta, odnosno kao ljudska konstrukcija koja će preduprediti rat. Ali, taj nesrećni interes!
Ljudske zajednice (države), nezadovoljne ishodom Prvog svetskog rata, odnosno neostvarivanjem sopstvenih interesa, nadvladale su dobre namere onih koji su namerili da se rat predupredi. Sukob interesa doveo je do poništavanja Lige naroda, a svet je ušao u Drugi svetski rat.
Tok i ishod Drugog svetskog rata, svakako „sabran“ sa posledicama Prvog, opet su probudili ideju ljudi da stvore međunarodni mehanizam čiji će osnovni cilj biti predupređenje rata i rešavanje svih sporova mirnim putem. Te ideje počele su u prvim godinama Drugog svetskog rata, a kulminirale su na njegovom završetku 1945.godine stvaranjem Organizacije ujedinjenih nacija (OUN).
OUN su, između ostalog, donele „vrhovni“ papir – Povelja UN i organizaciono uspostavile Savet bezbednosti kao „titulara“ mira i bezbednosti u svetu. Povelja UN, satkana od ciljeva i principa, pružala je nadu da svet više neće videti rat, ili bar ne toliko veliki kao što su Prvi i Drugi svetski rat. Ali, taj nesrećni interes!
Suprostavljenim interesima (oko istih vrednosti – vladanje svetom) vođene kapitalističke i socijalističke države, oličene u velikim silama SAD i SSSR, kao i blokovima koje će uspostaviti (NATO i VU) stupaju u latentni sukob (zapoad-istok) koji će trajati decenijama, a imenovan je kao Hladni rat.
Interes globalnih sila, i SAD i SSSR zadirao je u sve delove planete Zemlje. Suprostavljenim interesima vođene, i SAD i SSSR su pribegle razvoju „ključnog“ sredstva za ostvarivanje svojih interesa – razvoj naoružanja i vojne opreme. Nastala je u istoriji nezabeležena „trka u naoružavanju“. Bio je to tipični iskaz škole realizma, odnosno shvatanje da samo najmoćniji ostavruje potpunu bezbednost. Ali, apsolutne bezbednosti nema, to je zakonitost. U tom smislu, superisle su bile svesne da raspolažu arsenalom oružja, pogotovo nuklearnog, koje može da uništi svet, a ne njih međusobno. Stoga razloga, bipolarni period Hladnog rata ostao je bez direktnog oružanog sukoba supersila.
Međutim, koliko se supersile nisu direktno oružano sukobile, toliko su buktali ratovi širom sveta, u kojima su te sile bile direktno ili indirektno umešane. Titular svetskog mira i bezbednosti – Savet bezbednosti UN, postao je potpuno nemoćan, pre ssvega zbog svevišnjeg „veta“ stalnih članica tog tela, kao njihovog prava utvrđenog u Povelji UN.
Svašta je „uobičajena“ (udzbenička) teorija napisala o pravu veta. Međutim, istina je da su i to veto ustanovili lideri najmoćnijih država sveta, Staljin (SSSR) i Ruzvelt (SAD). Ruzveltova namera bila je da SAD dobiju pravo veta, kako bi ubedio američki Senat da ratifikuje Povelju UN i dozvoli učlanjenje SAD u ovu organizaciju. Staljin je pak imao nameru da sačuva interese Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka, koji je počeo da se grupiše i osnažuje, jer na taj način ne bi morao da bude saglasan sa namerom većine pri glasanju u Savetu bezbednosti. To se kasnije i pokazalo svrsishodnim, jer statistike pokazuju da je Sovjetski Savez iskoristio ovo pravo 98 puta samo u periodu od 1945. do 1960. godine.
Ponašanje supersila, a pogotovo pravo veta u SB UN, dokazivali su drugi osnovni pristup teorije realizma – da je svet anarhičan i da u njemu vlada sila i stalna težnja za uvećavanjem moći država, pre svega vojne. Odnosno, da međunarodne odnose diktiraju velike sile. Kako to kaza Noam Čomski: “Međunarodno pravo važi onoliko koliko dozvole velike sile”. Pravo veta velikih sila do poslednje decenije prošlog veka meri se stoniama.
PRIVIDNI KRAJ HLADNOG RATA
Istorija ljudskog roda obiluje događajima koji su u određenom istorijskom trenutku smatrani značajnim za dalji tok međunarodnih odnosa, da su smatrani presudnim, a iskazivani su stavom – Ništa više neće biti kao pre!.
Skup događaja koji su označeni kao ništa više neće biti kao pre imenovan je kao kraj Hladnog rata. Dakle, ono što zvanična UN nije mogla da reši, rešilo se “samo od sebe”. Jedna sila (SSSR) nije izdržala “utakmicu” sa drugom (SAD i NATO) i “kapitulirala je” bez ispaljenog metka. Taj skup događaja otpočeo je rušenjem Berlinskog zida (1989), a nastavio se ujedinjenjem Nemačke (1990), raspuštanjem VU i raspadom SSSR (1991). Tektonski poremećaji rušenja Berlinskog zida uveli su svet u novu realnost – Unipolarizam.
Unipolarizam
Pobednik Hladnog rata – SAD, koriste razvoj situacije nakon povlačenja SSSR iz Avganistana (1989), ubeđuju tadašnjeg sovjetskog predsednika Gorbačova da “sruši” Berlinski zid (govor Ronalda Regana pred Berlinskim zidom 1987), “uveravajući ga” da ujedinjena Nemačka neće biti članica NATO, kao i da se NATO “ni za centimetar” neće širiti ka Istoku. Događa se sve sasvim suprotno.
Nakon što je raspušten VU i raspao se SSSR, a u jeku intervencije u Iraku (“Pustinjska oluja”), američki predsednik Džordž Buš (stariji) uvodi sintagmu “novi svetski poredak”, a u Uvodniku Strategije nacionalne bezbednosti SAD (1991), praktično, objavljuje ključni vitalni interes SAD – vladavuina svetom. Buš poručuje: „Novi svetski poredak nije činjenica; to je težnja i prilika. Imamo izvanrednu mogućnost u kojoj su nekoliko generacija uživale da izgrade novi međunarodni sistem u skladu sa našim vrednostima i idealima, dok se stari obrasci i izvesnosti ruše okolo. Moramo raditi sa drugima, ali moramo biti i lideri“. Praktično, opet je poništena uloga OUN, a svetom je zavladala jedna supersila – SAD.
Jasno je bilo stratezima SAD da vladavina svetom iz jednog centra (države) nije moguća. Otuda, s obzirom na minimizaciju uloge SB UN i uticaj u svetu, SAD uspevaju da održe NATO, iako se raspao VU. Čine to na perfidan način, korišćenjem Glave VII Povelje UN, preciznije njenim članovima 52 i 53. Naime, prema odredbama tih članova SB UN ima pravo da pozove međunarodne organizacije da pomognu u uspostavljanju mira i bezbednosti u svetu. Terorizam se imenuje kao vrhunska pretznja bezbednosti (nema opasnosti od sukoba sa SSSR, jer ga nema, a raspao se VU), a NATO postaje bezbednosni forum i menja svoju primarnu ulogu – odbrambeni savez, nastao u skladu s odredbom člana 51 Povelje UN.
SAD, praktično, postaju jedina supersila u svetu, a ustoličavanje svoje dominacije, najčešće, ostvaruju silom. Vrhunac takvog ponašanja SAD i NATO jeste agresija Alijanse na SR Jugoslaviju 1999, odnosno na 50. Rodjendan stvaranja NATO. Agresija NATO na SRJ izvedena je mimo mandata SB UN, protivno članu 5 Vašingtonskog ugovora o formiranju NATO, ali i protivno ustavima zemalja članica Alijanse. U toj 1999 godini, dajući svetu do znanja šta čeka „neposlušne“, NATO donosi svoj novi Stratepki koncept, u kome su indikativna dva cilja: 1) Proširenje na istok i 2) Intervencija izvan severnoatlanskog prostora, sa i bez mandata SB UN. Gola sila!
Presedani i izuzeci
Disciplinujući neposlušne širom sveta, a zarad očuvanja sopstvene dominacije, SAD, koristeći NATO, sa i bez mandata SB UN preduzimaju mnoštvo vojnih operacija i drugih oblika sukoba u brojnim zemljama sveta. Posle SRJ (1999), na red dolazi Avganistan (2001-2021), ponovo Irak (2003.2014), Afričko proleće, Sirija, Jemen… i mnoge druge zemlje. GOLA SILA! DOKLE?
Međutim, trn u oku SAD ostaje Rusija koja nije „dokrajčena“. Otuda, u strategijama nacionalne bezbednosti SAD, ali i strateškim konceptima NATO, Rusija se imenuje kao ključni generator nebezbednosti u svetu i preduizmaju opsežne aktivnosti da se suzbije njen uticaj u svetu, pre svega u Evropi. SAD i NATO, praktično, počinju vojno opkoljavanje Rusije i stalno potpiruju tzv. linije vatre oko te zemlje, počev od Baltičkih država, preko Belorusije, Ukrajine, Moldavije, Kavkaza do Zapadnog Balkana. Paralelno sa tim, NATO se konstantno proširuje i u 2020.godini narasta na 30 država članica, a ove godine očekuje se prijem Finske i Švedske. Istovremeno, sila u nastojanju – EU, klimavim nogama pokušava da uspostavi sopstveni identitet. Izlaskom Ujedinjenog Kraljevstva iz EU (2020), praktično, pokazalo se da Amerika vlada Evropom, i da njoj nije bitna EU, već NATO. Tako, stavara se „američka (NATO) Evropa“, a ne EU.
Prvo značajnije potpirivanje linija vatre oko Rusije počinje 2008. godine, kada u Bukureštu (Rumunija) na samitu NATO, Gruzija i Ukrajina bivaju pozvane da se priključe Alijansi. Rusija reaguje brzo i kratkotrajnim ratom u Gruziji sputava inicijativu Alijanse, a na teritoriji Gruzije niču dve kvazi države – Abhazija i Južna Osetija, koje Rusija priznaje. VRATILA SE RUSIJA! Šta je presedan, a šta izuzetak (Kosovo, Abhazija, Južna Osetija, Pridnjestrovje u Moladavija, Kipar, Tajvan….).
Koletivni zapad, predvođen od strane SAD ne shvata da se Rusija vraća i reaguje ne baš snažno u slučaju Gruzije, ali uvodi sankcije Rusij. Godine 2014 Rusija u svoj sastav vraća Krim, što koletivni zapad oštrije osuđuje i imenuje kao nelegitimnu aneksiju dela Ukrajine. Usledile su dodatne sankcije prema Rusiji, a „nešto počinje da se oseća u vazduhu“.
MULTIPOLARIZAM I STVARNI KRAJ HLADNOG RATA
Pored Rusije, koja se vraća na svetsku scenu, delom u senci sukoba Hladnog rata, na istoku niče novi globalni džin – Kina. Inicijativa „Pojas i Put“, obznanjena od strane kineskog predsednika SI Đinpinga 2013, hvata sve veći zamajac, do te mere da Kina izrasta u vodeću ekonomiju sveta (neki kažu da je još uvek iza SAD). Uspostavljajući pre svega ekonomske i diplomatske odnose, Kina se bliže povezuje sa EU i Rusijom, ali i drugim zemljama sveta.
Na svetskoj sceni se pojavlju TRI SILE: SAD, Kina i Rusija. Pokušava i EU da postane „globalni igrač“, ali ne uspeva, pre svega jer je u tome sputavaju SAD.
SAD ne prihvataju takvu poziciju Kine i u strategiji nacionalne bezbednosti svrstavaju je rame uz rame uz Rusiju, imenujući ih kao revizioniostičke države. Paralelno s tim, SAD, pored neposrdnog ograničavanja Kine, snažno podstrekavaju saveznike, pre svega EU, Australiju, Kanadu, Japan i neke druge zemlje da se suzbije kineska inicijativa „Pojas i Put“, koja je postala makro svetski projekat bez presedana. Prve zemlje koje prihvataju zahtev SAD za suzbijanjem ekspanzije Kine jesu Baltičke države, koje napuštaju Inicijativu Kina +17 (2022), koju je Kina uspostavila sa zemljama jugoitočne, centralne i istočne Evrope, bez obzira da li su članice EU. Takođe, SAD nastavljaju da diraju „živu ranu“ Kine – Tajvan, svrstavajući se na njegovu stranu, negirajući jedinstvo Kine kao države.
Godine 2014, Luganjsk i Donjeck, kao delovi Ukrajine, ponukani povratkom Krima Rusiji, počinju borbu za sopstvenu poziciju u okviru Ukrajine. Dolazi do sukoba oružanih snaga Ukrajine i milicija Luganjska i Donjecka, u koji se otvoreno upušta Rusija, podržavajući svoj narod u Ukrajini. Rusija svetu pokušava da „objasni“ poziciju svog naroda u Lugansku i Donjecku, ali svet ne čuje, a pogotovo ne UN.
Sramno povlašenje SAD i NATO iz Avganistana 2021, Amerika pokušava da maskira potpaljivanjem jedne vatre oko Rusije, ali najveće – Ukrajina. I uspeva u tome.
Dana 24. Februara 2022. godine Rusija otpočinje „specijalnu vojnu operaciju“ u Ukrajini, koju Generalna skupština UN (u nemogućnosti – blokadi SB UN) imenuje kao agresiju. Dana 24.februara 2022. Godine ZVANIČNO JE PRESTAO HLADNI RAT, a počeo vrući, sa nesagledivim posledicama po svet, a ne samo Rusiju i Ukrajinu.
Ovih dana traje 77. Zasedanje Generalne skuptšine UN. To zasedanje se imenuje kao „istorijsko“, a pogotovo reči lidera zemalja koje se pojavlju za govornicom na Ist Riveru. Ta reč „istorijsko“ postala je otrcana iz osnovnog razloga što je sve istorija, odnosno sve što bude kazano ili se dogodi postaje istorija. Tako, stav „istorijsko“ izgubio je davno smisao, jer je sumrak UN evidentan. Savet bezbednosti je blokiran, Međunarodni sud pravde ne priznaju velike sile, propisi UN se ne prihvataju ili tumače kako kome odgovara.
Za iole upućenog analitičara, ništa se novo nije čulo od svetskih lidera sa govornice u GS UN, ili preciznije, sva izlaganja su se mogla pretpostaviti. Reči Generalnog sekretara UN niko čuo nije, a ostatak sveta se jasno podelio: jedni podržavaju Ukrajinu i stavove njenog predsednika (Zelenski), drugi iako nisu za Rusiju, ne osuđuju je otvoreno, već saopštavaju uopštene stavove o potrebi dijaloga, saradnje, očuvanja mira i slično, dok ruski predastavnik opravdava poteze svoje zemlje.
Sunce je zašlo na Ist Riveru.
Da li će svanuti novi dan, teško je proceniti, jer izgleda da nastupaju „polarne noći“. Rusija mobiliše nove snage, nastavlja žestoka vazduhoplovna i raketna dejstva u Ukrajini, najavljuje se referendum u Luganjsku, Donjecku, Zaporožju i Hersonskoj oblasti kao izraz opredeljenja tih delova za priključenje Rusiji; ukoliko se navedeni delovi priključe Rusiji, Rusija je spremna da ih brani i nuklearnim oružjem, „to nije blef“ kaza Putin; ukrajinske oružane snage se pregripisavaju i najvaljuju novu kontraofanzivu; predsednik Ukrajine najavljuje oslobađanje svih delova Ukrajine, čak i Krima, a „kolektivni zapad“ je uveren u poraz Rusije i najavljuje još snažniju podršku Ukrajini (do poslednjeg Ukrajinca).
EPILOG
Zalazak s(UN)ca je očevidan. Ovakva organizacija UN je nesposobna da se nosi sa nastalim sukobom, kao što nije mogla da spreči velike sile u bilo kakvom sličnom pohodu. A bilo ih je, pogotovo od strane SAD, to su činjenice.
Ratom u Ukrajini svet je dobio TEMU ZA 21. Vek. Još jednom, ali snažno, čuje se – ništa više neće biti kao pre. I neće. DOKLE? Nema toga ko to može predvideti.
Iako je veoma teška situacija u svetu, samo da se neko ne seti da pritisne CRVENO DUGME.
Ne daj Bože!
Prof.dr Božidar Forca
izvor naslovne fotografije:https://m.facebook.com/Sveovojsci/?referrer=services_landing_page&locale=fr_FR
