TO QUOQUE, FRAU ANGELA?

ŠTA JE STVARNO REKLA ANGELA MERKEL?

Nije retko da se u prenošenju nečijih reči, obično, kaže: nisu dobro prevedene ili shvaćene, izvučeno iz konteksta i slično. U tom smislu, doslovno prenete reči Angele Merkel o sporazumima iz Minska (2014/2015) svi mediji su preneli na isti način:

„Sporazum iz Minska iz 2014. bio je pokušaj da se Ukrajini da vreme. To vreme su iskoristili da ojačaju, što se i danas vidi. Ukrajina 2014/2015 nije današnja Ukrajina. Kao što smo mogli da vidimo u borbama kod Debaljceva 2015. Rusija je tada lako mogla da pobedi. I veoma sumnjam da su zemlje NATO-a mogle da urade više nego sada da pomognu Ukrajini. Svima nam je bilo jasno da je reč o zamrznutom konfliktu, da problem nije rešen, ali je to ono što je Ukrajini dalo dragoceno vreme“.

Dakle, to su originalne reči Angele Merkel i njen osvrt na zaključke sporazuma iz Minska 2014/2015. Šta je namera bivše kancelarke, a šta se sve može čitati „između redova“, to je stvar čitaoca i poznavaoca stvarne situacije na terenu, onda i sada. Kome se obraća Angela Merkel i zašto baš sada, takođe je stvar za analizu.

ŠTA JE STVARNO BILO?

Događaji o kojima govorimo, u užem smislu, vezani su za procese koje imenujemo kao „ukrajinska kriza“, dok se u širem smislu govori o odnosima kolektivnog zapada i Rusije u jednom dužem periodu.

Nije lako definisati ukrajinsku krizu, a pogotovo ne utvrditi njene početke. U jednom od svojih radova, a u skladu sa teorijom i praksom, ukrajinsku krizu sam definisao na sledeči način: Ukrajinska kriza nije jedna i jedinstvena, već je to višedecenijski proces unutrašnjih i spoljnih sukoba koji su dovodili do disfunkcionalnosti države, a koji su nastajali u momentima neadekvatnog reagovanja na promene u okruženju, ili u samoj državi, usled slabog korišćenja resursa ili rada rukovodstva, a rezultirali su na smanjenje organizovanosti i na opstanak države u određenom vremenskom okviru, na koji se moglo različito uticati, što je krizama do sada davalo ambivalentan karakter.

Iako koreni ukrajinske krize sežu duboko u istoriju, recimo do nastanka Kijevske Rusije, ipak, tu sintagmu (ukrajinska kriza) posmatraćemo u periodu posle Hladnog rata. U teorijskom smislu, poslužićemo se stavovima Teorije regionalnih bezbednosnih kompleksa – TRBK, koju su razvili profesori Kopenhaške škole bezbednosti, pre svih Bari Bazan, Ole Viver i Jap del Videti (slika).

Dakle, Bazan i saradnici su svet podelili na devet regionalnih bezbednosnih kompleksa posle Hladnog rata, a za našu temu interesantni su Evropski RBK i Postsovjetski RBK. Posebno interesntna pozicija država u RBK jeste – INSULATOR. Naime, insulatorom u TRBK poima se država, čija je pozicija takva da se nalazi između dva (više) regionalnih bezbednosnih kompleksa. Tipičan primer insulatora nakon Hladnog rata jeste Turska (vidi Sliku), koja se nalazi između tri regionalna bezbednosna kompleksa (Evropski, Postsovjetski i Bliskoistočni). Država, u statusu insulatora nalazi se između najmanje dva regionalna bezbednosna kompleksa (RBK) i razdvaja njihove bezbednosne dinamike, odnosno u poziciji je da crpi ili razmenjuje energiju tih RBK. Slično insulatoru jeste pozicija države „tampon zone“, međutim to nije isto. Tako, na prethodnoj Slici vidimo da su nakon Hladnog rata bivše države centralne i istočne Evrope (Mađarska, Češka, Slovačka, Rumunija, Bugarska i Poljska), kao nekadašnje članice Varšavskog ugovora, imale ulogu „tampon zone“ između NATO i Rusije, dok nisu primljene u članstvo Alijanse.

Prema Bazanu i saradnicima, Ukrajina je nakon Hladnog rata svrstana u Postsovjetski RBK. Međutim, upravo u skladu sa njihovom teorijom, Ukrajina je bila tipična država – insulator. Tako se i ponašala u praksi! Rukovodstva Ukrajine nakon Hladnog rata imenovana su kao „proruska“ i „prozapadna“, a njhivo ponašanje je imalo karakter cinculiranja, što je konstantno vodilo zemlju iz krize u krizu.

godina je karakteristična po nekoliko procesa. Prvo, nakon što ukrajinski predsednik Janukovič (2013) odbija da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU i već ranije donetog Zakona o neutralnosti (2010), uz već tradicionalno učešće zapadnih zemalja. počinje „obojena revolucija“ – MAJDAN (trg) u Kijevu. Protesti se komplikuju i eskaliraju u oružane sukobe policije i demonstarnata, sa ljudskim gubicima i stotinama povređenih. Događaji kulminiraju u februaru 2014, kada je izveden prevrat i nasilno smenjen predsednik Janukovič. Drugo, u već uzavrelim antagonizmima jogoistoka i severozapada Ukrajine, Rusija 2014 vraća Krim u svoj sastav, što kolektivni zapad imenuje kao nelegalnu aneksiju dela Ukrajine. Treće, događaji u Kijevu i na Krimu direktno su inicirali i uslovili dešavanja na istoku Ukrajine. Marta meseca 2014 došlo je do demonstracija proruski orijentisanog stanovništva u najvećim gradovima jugoistočne Ukrajine (Donbas, Harkov, Lugansk). Kasnije su se protesti proširili na veći broj gradova istočnih oblasti. Situacija je aprila 2014 eskalirala u otvoreni oružani sukob između snaga kijevskih vlasti i pobunjenih proruskih oružanih formacija u Luganjskoj i Donjeckoj oblasti, a Kijev je uspeo da suzbije pobunu u Harkovu i Odesi.

Vlasti u Kijevu (Porošenko), za razliku od Krima, žestoko reaguju na pobunu u Donbasu i pokreću vojne operacije širih razmera. Sukobi kijevskih vlasti i pobunjeika u Donbasu eskaliraju u leto 2014, sa hiljadama pooginulih i izgnanih lica. U takvoj situaciji, a posle neuspelog pokušaja ruskog predsednika Putina i ukrajinskog Porošenka, kijevske vlasti i organi vlasti u pobunjenim oblastim, 5.septembra 2014, sklopile su sporazum o primirju – Protokol o prekidu vatre i 20.septembra „Memorandum o primirju“, sklopljen u Donbasu. Dana 20.septembra 2014, članice Kontakt grupe za Ukrajinu potpisale su „Memorandum o sprovođenju prekida vatre u istočnoj Ukrajini“ (dsevet tačaka), poznat pod nazivom „Minsk 1“. Principijelno posmatrano, Minsk 1 se najviše odnosio na prekid vatre, razdvajanje snaga na određene udaljenosti i zabrane korišćenja određenog naoružanja.

Primirje nije dugo trajalo, a bezbednosna i politička situacija se stalno komplikovala. Dok Kijev nije priznavao nezavisnost Donjecka i Luganjska, druga strana je preduzimala sve da učvrsti svoju samostalnost. U takvim uslovima, januara meseca 2015. godine dolazi do obnavljanja oružanih sukoba, ovaj put još većom žestinom, gde je Ukrajina imala oko 7% svoje teritorije pod kontrolom pobunjenika. Posle dosta gubitaka s obe strane, 12.februara 2015 u Minsku potpisan je novi sporazum, poznat pod nazivom „Minsk 2“. Potpisivanju sporazuma prisustvovali su kao garanti: nemačka kancelarka Angela Merkel, francuski predsednik Fransoa Orland, ruski predsednik Vladimir Putin i ukrajinski predsednik Petar Porošenko. Nemačka kancelarka Merkel i Francuska su garantovali da će Kijev ispuniti svoje obaveze iz sporazuma, dok je Vladmiri Putin to garantovao za DNR i LNR. Sporazumom je, između ostalog, bila predviđena i obaveza Ukrajine da sprovede ustavne reforme kojoima će biti definisan poseban status Donjecke i Luganse oblasti, nakon čega je bilo predviđeno da se održe izbori i da Ukrajina ponovo uspostavi kontrolu na granici s Rusijom.

Naravno, odredbe sporazuma Minska 2 nisu nikada sprovedene, a sad nakon reči Angele Merkel, koja je bila garant da će to Ukrajina uraditi, vidi se i zašto.

Umesto sprovođenja odredaba sporazuma iz Minska, Ukrajina se potpuno okreće zapadu, konstantno traži ulzaka u NATO i EU, za šta ima zvanične pozive, posebno za Alijansu. Sukobi u Donbasu su nastavljeni, a do 2022.godine poginulo je oko 14.000 lica, sa oko milion iseljenih, najviše u Rusiju. Ukrajina je 2020. godine donela svoju Strategiju nacionalne bezbednosti, u kojoj je Rusije, eksplicitno, označena kao agresor, koji političkim, ekonosmkim, vojnim, informacionim i sajber aktivnostima nastoji da ostvari uticaj u Ukrajini. S druge strane, Ukrajina poziva zapadne zemlje da joj omoguće povratak kontrole nad Donbasom, spreče novu agresiju Rusije i garantuju bezbednost, pre svih Nemačku, Veliku Britaniju, Kanadu i SAD, naravno.

ŠTA JE SADA?

Kolektivni zapad je konstantno podržavao Ukrajinu u sukobu s Rusijom. Rusija je reagovala na takve poteze SAD i saveznika i krajem 2021. godine predložila novu bezbednosnu arhitekturu za Evropu, posebno se suprotstavljajući širenju NATO na istok, posebno na Ukrajinu. Naravno, kolektivni zapad odbija predloge Rusije i „nastavlja po svom“, konstantno pozivajući Ukrajinu da se priključi Alijansi. U takvim uslovima, Rusija priznaje kao nezavisne države Lugansku Narodnu Republiku i Donjecku Narodnu Republiku, te u skladu s članom 51 Povelje UN 24.02.2022 otpočinje „specijalnu vojnu operaciju“ u Ukrajini. Generalna skupština UN, u nemogućnosti Saveta bezbednosti da radi, specijalnu vojnu operaciju Rusije u Ukrajini imenuje kao agresiju.

Specijalna vojna operacija, ili agresija, je u toku, sa nepredvidivim vremenom trajanja i mogućnostima eskalacije. Kako se i očekivalo, na stranu Ukrajine svrstao se „kolektivni zapad“ na čelu sa SAD. Pored sankcija i pritisaka na Rusiju, kolektivni zapad pruža izuzetnu finansijsku i materijalnu (naoružanje i oprema) i svaku drugu pomoć Ukrajini. SAD su, konačno, zagospodarile Evropom, tako da se reči čelnika EU, pa ni njenih ključnih država (Nemačka i Francuska) gotovo i ne čuju. EU je od SAD dobila zadatak da iskopa rov prema Rusiji i trajno protera tu zemlju iz Evrope. Zauzvrat, EU će od SAD dobiti sve što je nabavljala od Rusije, samo po kojoj ceni?

Nije jasno šta su konačni ciljevi Rusije u Ukrajini, jer su početni, koje je izneo Putin, prošireni pripajanjem Rusiji Luganske Narodne Republike, Donjecke Narodne Republike, Zaporoške Oblasti i Hersonske Oblasti. Specijalna vojna operacija se rasprostranila u rat koji liči na Vijetnamski ili Bliskoistočni, ali i u sukob Rusije i kolektivnog zapada, sa nesagledivim posledicama.

Nedvosmisleno je da se ratom u Ukrajini stvara najnoviji svetski poredak, do koga može da dođe i Trećim svetskim ratom. Kako sada stvari izgledaju, put ka najnovijem svetskom poretku ima dva smera. Prvi je podržana unipoalrnost, koji podrazumeva dominaciju SAD, uz podršku kolektivnog zapada. Drugi smer je multipolarizovani bipolarizam, gde jedan pol čine atlantisti (SAD i oni koji ih podržavaju) a drugi pol anti-atlantisti, odnosno države koje se protive dominaciji SAD, ali koji nema izdiferenciranog vođu (zato atribut – multipoalrni), iako se čini da to može da bude Kina.

EPILOG

Frau Angela je dugo godina važila za prvu damu sveta, a pogotovo najuticajniju osobu EU, koja je doprinosila stabilizaciji Unije u kritičnim situacijama i njenom jačanju. Za vreme Frau Angele, odnosi EU i Rusije su stabilizovani i dovedeni do prirodnih veza: jaka zapadna ekonomija koristi jeftine ruske resurse. Takođe, Frau Angela je najzaslužnija za saradnju EU i Kine, posebno u incijativi Pojas i put. Tako, prethodna logika EU (Nemačke) dobija iskaz: razvijena EU koristi jeftine ruske resurse i veliko kinesko tržište. Na trećoj strani, Frau Angela je bar delimično uspela da se EU otrgne od tutorstva SAD i pođe „svojim putem“. Sve to, dovodilo je do zaključka: da je ostala Frau Angela, do rata u Ukrajini ne bi došlo.

Ali, narodna izreka kaže: Nema rata bez Nemaca i Rusa! U skladu s tim, poznato je da se neke „tajne“, najčešće, saopštavaju u trenucima kada mogu da donesu benefit onome ko ih saopštava. Međutim, postavlja se pitanje da Frau Angela nije malo poranila sa izjavama. Svakako, dobro je da je rekla to što je rekla, da se svet još jednom uveri: „Iz ovog se nešto i naučit dade, Hulje lepo zbore, a nitkovski rade“.