Šta me je nagnalo na ovakav naslov kolumne? Zapitajmo se – koliko smo puta dugo, dugo o nečemu što nas se jako dotiče razmišljali (šta i kako?), a onda u trenu „doneli odluku“ i reagovali, najčešće pogrešno! Ovo pomalo liči na onu – „krava da 30 litara mleka, a onda se ritne nogom i prospe kofu“.
Čovek je najotpornija životinja, jer može da istrpi (izdrži) što nijedna životinja ne bi mogla!
Ova moja konstatacija, u stvari, deo je odgovora na pitanje i naslov kolumne. Ona bi mogla da se protumači narodnom izrekom – „prvo izbroji do deset“. Međutim, postoji i drugi deo odgovora za one što nisu mogli da izbroje do 10. Taj deo odgovora zove se „frustracija – odbrambeni mehanizam – anksioznost“.
Ajmo u analizu!
DUGO PUTOVANJE
Što je brzo, to je i kuso, kaže narodna izreka, a ako je narodna ne treba je dokazivati. Elem, društveni procesi su različiti načini na koje se kultura i društvene organizacije menjaju ili čuvaju. Za sve u životu potrebno je vreme. Što bi rekli – ništa ne nastaje preko noći! Tako, društvemi procesi odvijaju se u vremenu kao datoj veličini. Naime, vreme i prostor se smatraju datim, a snage i sredstva (podrazumeva i informacije) jesu zadate veličine. Ili, odgovr na pitanje – kako u odredjenom vremenu na određenom prostoru (kao datim veličinama) delovati, podrazumeva potrebne informacije, snage i sredstva, kao zadatim veličinama.
Vreme, iako se smatra datom veličinom, čine ljudi. Koliko puta ste čuli – “e, za vreme Tita”…Ili, “to je bilo za vreme Staljina”…Ili, “ne bi to tako bilo da nije otišla Angela Merkel…” Prostor, kao data veličina, najčešće je predmet sukoba (svi ratovi su vođeni za prostor). Tako, u savremenom svetu mi dolazimo do porazne činjenice – ništa nije (Bogom) dato, sve je stvar delovanja čoveka!
Delajući čovek je stvarao i stvorio mnoga sredstva kako bi olakšao i unapredio sopstveni život (konstrukcija). S druge strane, čovek je proizveo brojna sredstva da uništi drugog čoveka i svet oko njega (destrukcija). Delajući u bilo kom od dva navedena smera, čovek je u odnosu na drugog čoveka zapadao u dva stanja – saradnja i sukob. Drastičan oblik sukoba jeste borba (rat). Istorija nas uči da, nažalost, dosadašnji razvoj ljudske zajednice jeste period sukoba i ratova. Takođe, kako Toflerovi zaključuju („Rat i antirat“): Onako kako živimo i radimo, tako i ratujemo.
Vreme, kao istorija, deli se na epohe. U kojima se jasno se raspozanju hegemoni („carstva“) koja su trajala izvestan poeriod i, po pravilu, nestajala. U tim „carstvima“ (za vreme nekog hegemona) najveći deo ostatka sveta bili su podanici. Hegemoni su, po pravilu bili moćnici, koji su dominirali i u stvaranju i u razaranju dobara u brojnim ratovima. Svaki rat, primarno, bio je borba za prostor.
Kako je svet „napredovao“, tako se umnožavao broj moćnika, ali se nije smanjivao broj podanika. U težnji za što većom moći, moćnici su oko sebe okupljali podanike i stvarali moćne političko-vojne saveze. Borba za prostor kulminirala je u 20. veku, kada su se dogodila dva najveća (svetska) rata u istoriji čovečanstva, koja su odnela desetine miliona ljudskih žrtava i dovela do neviđenih materijalni i duhovnih razaranja. Moćnici (opet) pokušali su u dva navrata da stvore globalni kolektivni mehanizam sprečavanja rata. Prvi takav mehanizam – Liga naroda, stvoren posle Prevog svetskog rata, razbili su opet moćnici nezadovoljni raspodelom moći u međunarodnim odnosima. I drugi mehanizam kolektivne bezbednosti – Organizacija ujedinjenih nacija, stvorili su moćnici posle Drugog svetskog rata.
OUN nije uspela da spreči rat, kao oblik rešavanja sporova među državama. Jedino, moćnici (do sada) nisu ratovali između sebe, ali jesu učestvovali (posredno i neposredno) u brojnim ratovima širom sveta. Kolektivni sistem bezbednosti, oličen u Savetu bezbednosti UN formalno je blokiran pravom „veta“, koje su, opet moćnici za sebe ugradili u Povelju UN, kao najviši međunardono – pravni akt.
Poslednja decenija 20. veka počela je tektonskim poremećajem izazvanim rušenjem Berlinskog zida, kao „granice“ između moćnika. Bipolarni poredak se raspao, a neki su to okarakterisali „krajem istorije“, jer je, „konačno“, svetom zavladao liberalni kapitalizam. Dugo putovanje ka globalnoj bezbednosti, privremeno, zaustavljeno je, ne zaslugom kolektivnog sistema bezbednosti, već uspostavljanjem dominacije jednog moćnika (unipolarnost). „Hegemon i vazali“ imenovano je vreme koje je nastalo. Hegemon se svojski potrudio da učvrsti svoju dominaciju čineći to, najčešće, silom, koju su osetili mnogi koji se „nisu uklopili“ u najnoviji svetski poredak.
„Tuk na luk“ je došao vrlo brzo, početkom 21. veka. Ponovo je počeo da raste broj moćnika nezadovoljnih sopstvenom pozicijom i arealom uticaja u međunarodnim odnosima. Počela je nova broba za prostor. Kolektivni sistem bezbednosti ponovo je zapao u krizu, ovoga puta izgleda nepopravljivu.
Dugo putovanje ka kolektivnoj bezbednosti, izvitoperilo se u istorijsko putovanje ka stvaranju novog svetskog hegemona. Ta činjenica preti da, stvarno, dođe do kraja istorije, jer živci postaju sve kraći.
KRATKI ŽIVCI
„Kratki živci“ je izraz koji označava neku osobu koja reaguje brzo, najčešće plahovito, u raznim situacijama. Što bi rekli, nije brojala do 10.
Vrlo je razuđena struktura međunarodnog poretka i odnosa u njemu. Ipak, čovek je ključna figura. Ma kako svaka zdrava odrasla osoba pokušavala da uspostavi red u svom životu, na stanje duha i psihe najveći uticaj ima okruženje u kome se osoba razvija. Zato se i kaže (Vladika Nikolaj Velimirović) da svaki čovek vodi tri borbe: borbu s prirodom, borbu s drugim čovekom i borbu sa samim sobom.
Od navedenih borbi, jedna zaslužuje posebnu pažnju, a to je borba sa samim sobom. Broba sa samim sobom, najčešće, prouzrokovana je ostalim dvema borbama – s prirodom i, posebno, s drugim ljudima. U borbi s prirodom čovek, u stvari, uviđa koliko je mali. Pokušavajući da prirodu prilagodi sebi, čovek vrlo često biva drastično kažnjen. S druge strane, u borbi s drugim ljudima, često baš zbog prirode (prostora), čovek vrlo često biva poražen i odbačen. Takva situacija čoveka dovodi do frustracije.
Frustracija (lat. frustratio: zavaravanje; onemogućavanje) je psihofizičko stanje povezano s iskustvom prisilnog odricanja čoveka od ispunjenja želja koje su po subjektivnoj ili objektivnoj oceni vrlo važne za neku osobu; doživljaj slabije ili jače nelagode, nemira, strepnje (anksioznosti) ili srdžbe u situacijama kada smo nekim fizičkim, društvenim ili ličnim barijerama onemogućeni u postizanju nekog željenog cilja.
Ljudi na različite načine reaguju kada ne mogu da zadovolje svoje motive. Tokom individualnog razvoja, u procesima socijalnog učenja, pojedinac razvija sredstva kontrole i upravljanja svojim reakcijama u situacijama frustracije. Te reakcije mogu biti konstruktivne. Ukoliko navedene strategije ne dovedu do postizalja cilja, tenzija i dalje raste, pa dolazi do sve snažnijih negativnih emocija koje narušavaju samopoštovanje i vode do stanja anksioznosti. U toj situaciji možemo govoriti o štetnim, destruktivnim reakcijama na frustraciju. U odbrani samopoštovanja osoba pribegava, bez svesne namere, predstavljanju pravog stanja stvari na način, kojim se pred sobom i drugima prikriva neuspeh – odbrambeni mehanizam. Dugotrajno stanje frustriranosti ima za posledicu dezorganizovano ponašanje i najčešće, anksioznost tj. osećanje nespokojstva, nesigurnosti, teskobe i neodređenog straha. Na taj način se ugrožava čovekovo mentalno zdravlje.
Jedan od tipičnih primera prelaska frustracije u anksioznost jeste ljubomora. Na primer, ljubomora između čoveka i žene jeste vrlo tipična. Bezbroj je situacija gde je došlo do ubistva (samoubistva) jednog ili oba supružnika, a najčešći uzrok, kako se pokazalo, bila je ljubomora. Međutim, za širu okolinu, vrlo često, ostalo je pitanje zašto, jer su supružnici bili baš fin, miran, tih par i niko ne bi ni posmislio da se tako nešto moglo dogoditi. Dugo putovanje u frustraciji (ljubomori), dovelo je do anksioznosti, koja je prourokovala KRATKE ŽIVCE za “dizanje ruke” na sebe, na drugu osobu, ili oboje istovremeno.
Nakon dugog putovanja u stvaranju hegemona, svet je danas na ivici kratkih živaca. Moćnici su se ušančili u sopstveni interes, da je moguć i direktan sukob među njima, ili novi svetski rat. Ovoga puta to je izuzetno opasna situacija, ako se ima u vidu čime sve moćnici raspolažu, kad su u pitanju sredstva za ništenje.
Da li će se DUGO PUTOVANJE završiti KRATKIM ŽIVCIMA nekog od moćnika? Ostaje samo nada da: Čovek je najotpornija životinja, jer može da istrpi (izdrži) što nijedna životinja ne bi mogla!
EPILOG
Došao Piroćancu (da ne kažemo Škotu) gost u kuću. Piroćanac iznese kokice na sto, a žena ga stalno zapitkuje – jel’vreme za kokošku? Čekaj, čekaj, odgovara Piroćanac. U neko vreme, baš pokasno, na isto pitanje supruge, Piroćanac odgovori – davaj kokošku. Donese supruga živu kokošku da pokupi mrvice od kokica. Frustrirani gost, žustro napusti domaćina.
Da bi proverili kako smo razumeli kolumnu, treba dati odgovor na pitanje: Da li na naslovnoj slici: a) raularena masa kliče za vođom (prati vođu) ili b) razlarena masa tera iz svog sastava jednog svog člana. U odgovoru na zadato pitanje možete poći od činjenice: Gladne ovce prate pastira, dok se site same kući vraćaju!
Prof.dr Božidar Forca
