RUSKI POGLED I ANGAŽOVANJE
Kako smo već naveli, oružani napad na Ukrajinu, Rusija je imenovala kao „specijalna vojna operacija“. Iako se sukob u Ukrajini rasplamsao do rata neslućenih razmera, u koji je, direktno ili indirektno, uključen ceo svet, Rusija i dalje ostaje pri prvobitnom nazivu. S teorijskog, a posebno pravnog aspekta posmatrano, izraz „specijalna vojna operacija“, uzimajući u obzir razmere u koje je porerasla (rat), može se analizirati u traženju odgovora na pitanje – Zašto Rusija koristi taj naziv?
S teorijskog aspekta posmatrano, specijalna vojna operacija može da se tumači kao deo vojnog angažovanja u nekom sukobu. Pri tome, taj sukob ne mora da se karakteriše kao rat. Kad je u pitanju Rusija, odnosno bivši SSSR, primera specijalnih vojnih operacija (vojna intervencija) ima više, a jedna od takvih, na primer, jeste vojna intervencija u Čehoslovačkoj 1966. godine. Međutim, razmere koje je poprimila specijalna vojna opoeracija u Ukrajini, drastično nadmašuju one u Čehoslovačkoj, 1966. U tom smislu posmatrano, verovatno naziv specijalna vojna operacija ima više motiv pravne prirode.
S pravnog aspekta posmatrano, rat je mnogo širi pojam od specijalne vojne operacije i ima sasvim drugačije pravne reprekusije i moguće posledice po onoga ko ga je započeo. Rat se odvija u vojnoj, ali i u svim drugim sferama ljudske delatnosti (politika, ekonomija…). Međunarodna zajednica je svojim aktima namerna da predupredi i spreči ratove među državama i za to predviđa oštre sankcije prema onima koji se tih akata ne pridržavaju. Svakako, to je „na papiru“, praksa pokazuje i sasvim drugačije primere, zavisno od toga ko je u rat umešan (velike sile ili male zemlje). Pravno posmatrano, iako je i tu praksa „pomrsila konce“ onaj ko započne rat smatra se agresorom, tako da podleže sankcijama koje utvrde međunarodno-pravno formirane institucije (sudovi).
Svakako, ne treba sumnjati u to da Rusija dobro poznaje odredbe međunarodnog prava, te da je pokušala da ih primeni u vojnom napadu na Ukrajinu. Nekoliko činjenica: 1) Rusija je bila i ostala na stanovištu da je NATO, de iure, odbrambeni savez, formiran u skladu s članom 51 Povelje UN, ali da se, de facto, pretvorio u svetskog policajca, koji interveniše u celom svetu, u skladu sa sopstvenim interesima; 2) Rusija je imala garancije zapadnih zemalja (pre svega SAD) da se ujedinjenjem Nemačke (1990) NATO „ni za centimetar“ neće širiti na istok, odnosno ka njenim granicama, a Alijansa je došla na njene granice (Baltičke zemlje) i uskoro Finska; 3) Rusija je u više navrata upozoravala NATO (SAD) da ne planiraju prijem Ukrajine u svoj sastav, iz bezbednosnih po nju (Rusiju) razloga, na šta se Alijansa oglušila i na svakom samitu od 2008, na ovamo pozivala Ukrajinu da joj se pridruži; 4) Rusija je vratila Krim u svoj sastav 2014, što je zapad okarakterisao kao nelegalnu agresiju dela Ukrajine; 5) Rusija je upozoravala Ukrajinu, ali i međunarodnu zajednicu da se rešavanje prava stanovništva Donbasa drugačije reši, na šta je pristala Ukrajina, pod mentorstvom (garantima) Nemačke i Francuske) – sporazumi iz Minska; 6) Rusija je obaveštavala međunarodnu zajednicu o nasilnom rešavanju pitanja Donbasa od strane Ukrajine i aktivno podržala proces rešavanja problema u skladu sa minskim sporazumima; 7) Rusija je upozoravala Ukrajinu i obaveštavala zapadne zemlje na jačanje rusofobije u Ukrajini i 8) Rusija je krajem 2021 poslala SAD i NATO predlog drugačijeg pristupa bezbednosti u Evropi, na šta nije dobila odgovor.
Ističući da je bila dobro informisana o namerama Ukrajine da oružano reši pitanje Donbasa početkom 2022, Rusija je priznala kao nezavsne države Republiku Luganjsk i Republiku Donjeck, čime se stiče osnova njihove samoodbrane u skladu s članom 51 Povelje UN. U skladu s navedenim, otpočela je specijalna vojna operacija, 24.fenruara 2022.
Kao ciljevi specijalne vojne operacije, početno (izjava Putina) utvrđeni su: denacizacija i demilitarizacija Ukrajine i rešavanje pitanja Donbasa u skladu s minskim sporazumima. Čak se, formalno, ta operacija planirala u dve faze. Sa vojnog aspekta posmatrano, pre svega u odnosu na postavljene ciljeve, to se ne može okarakterisati kao cilj (samo) vojne operacije. Očevidno, radilo se o širokoj platformi kažnjavanja Ukrajine za ono, što po stavovima Rusije čini prema proruskom stanovništvu u svojoj zemlji i suprotstavljenje širenju NATO na Ukrajinu. Pri tome, prvobitno postavljeni ciljevi specijalne vojne operacije nisu imali teritorijalna obeležja, u smislu zone-granica. Tako, praktično se može pretpostaviti da je cela Ukrajina bila zona dejstva ruskih oružanih snaga.
Početna dejstva ruskih oružanih snaga odvijala su se u skladu s poznatim teorijskim i u praksi proverenim principima Vazdušno-kopnene bitke, ili, u širem – višedimenzionalne operacije. Napad je izveden na vrlo širokom frontu, na više operacijskih pravaca, gde se nije moglo jasno utvrditi njihovo težište. Oslanjajući se na izrazitu vojnu nadmoćnost (disimetrija), Rusija je „obezglavljujućim“ udarima, praktično, uništila glavne poluge moći Ukrajine (vazduhoplovstvo, raketni sistemi, baze, sistem komandovanja). S druge strane, kopnenim snagama je pokušala da eksploatiše taj „obezglavljujući udar“. Kopnena dejstva izvedena su sa više pravaca, na širokom forntu, koji je obuhvatao i napad na Kijev. Analitičari su ta dejstva okarakterisali na više načina, gde se izdvajaju dva: 1) Rusija nije imala nameru da zauzme Kijev, nego da razvuče ukrajinske snage na što širem prostoru i 2) Rusija je strateški pogrešila u proceni da će njena operacija naići na „raširene ruke dobrodošlice“ u Ukrajini i da će dejstva završiti brzo. S obzirom na naveden početne ciljeve SVO, bliža istini je prva varijanta.
U operativnom smislu posmatrano, u kopnenom delu operacije primenjen je vrlo pragmatičan pristup tzv. kotlova. Naime, Rusija je dobro procenila da će se borbena dejstva težišno odvijati oko gradova i naseljenih mesta. U tom smislu, planovi operacija obuhavatali su obilazak (okruženje) naseljenih mesta i postupno uništavanje snaga u njima, ili njihovo prisiljavanje na predaju. Primer Mariupolja je plastičan za ovaj stav.
Ono što, verovatno, Rusija nije imala potpuno u vidu, na operativnom planu, jeste činjenica o stepenu utvrđenosti odbrambenih linija Ukrajine, pogotovo oko regiona Donbas. Međutim, ono što Rusija nije imala dovoljno u vidu, ili nije dobro procenila, jeste vanserijska podrška zapadnih zemalja, pre svega SAD i NATO, koja se pruža Ukrajini, u svakom smislu, a posebno u naoružanju i vojnoj opremi.
Rusija je namerna da ostvari ciljeve svoje operacije, koji su, u teritorijalnom smislu posmatrano, prošireni na prisvajanje (anektriranje) dodatni delova teritorije Ukrajine (Luganjsk, Donjeck, Hersonska i Zaporoška oblast).
AMERIČKI POGLED I ANGAŽOVANJE
Amerika se nakon otpočinjanja agresije Rusije na Ukrajinu nedvosmisleno svrstala na stranu Ukrajine, što je bila i pre toga čina. U tu svrhu, SAD su se stavile na čelo protivnika ruskoj intevenciji, a posebno kad su u pitanju NATO i Evropska unija. Time je dobijena prva važna bitka u kasnijem nastupu SAD i „koletivnog zapada“. Prethodno posmatrano, činjenice su sledeće: 1) SAD i zapadne zemlje su uveravale SSSR (Gorbačov) da se NATO neće širiti na istok nakon ujedinjenja Nemačke, 2) SAD su svojim uticajem nakon Hladnog rata očuvale NATO, iako se raspao VU. Očuvanje NATO, de iure, pravdano je njegovom ulogom u održavanju mira i bezbednosti u svetu, što je u skladu s čl. 52 i 53 Povelje UN. De facto, NATO je opstao kao poluga moći SAD u nameri da postanu svetski hegemon; 3) U nastojanju da vladaju svetom, SAD nisu prezali od upotrebe svih sredstava, posebno primenu sile, za šta je svesrdna podrška NATO bila evidentna. Primena sile od strane SAD i NATO u sukobima izvan severnoatlanskog prostora realizovana je sa ili bez mandata Saveta bezbednosti UN. U tom smislu, NATO je konstantno proširivan, do 30 država članica danas, sa skorim narastanjem na 32 članice. Dakle, NATO se od kraja Hladnog rata proširio 100%, po broju država članica. Pri tome, areal upotrebe Alijanse postao je ceo svet (protivno čl. 5 Vašingtonskog ugovora); 4) NATO je, počev od 2008, konstantno pozivao Ukrajinu da mu se priključi; 5) SAD i EU su pružale, što javno, što tajno, svekoliku pomoć Ukrajini, nakon događaja iz 2014. godine, a i ranije; 6) SAD su konstantno pokušavale da blokiraju ekonomsko zbližavanje zemalja EU i Rusije; 7) SAD i NATO su povlačenja iz sukoba u Libiji, Siriji, a pogotovo u Avganistanu, morale da nadomeste aktivnom ulogom u nekom drugom regionu, za šta je „potpaljen fitilj na liniji vatre s Rusijom“ – Ukrajina. O izboru Ukrajine za konfrontaciju s Rusijom (proxi rat) ima više viđenja, od kojih se ističu: Ukrajina ima istorijski antagonizam s Rusijom; netrpeljivost između Ukrajine i Rusije narasla je do nivoa mržnje; Ukrajina je prostorno i brojem stanovnika (i vojnika) velika zemlja i, da je izabrana neka druga zemlja iz okruženja Rusije, Rusija bi je „pregazila“ kao Gruziju 2008, ili bi to bila članica NATO, čime bi Alijansa bila uvuzčena u rat; 8) Nakon što je Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu, „koletivni zapad“ je glasao ZA Rezoluciju GS UN i homogenizovan, po diktatu SAD, otpočeo dodatne pritiske na Rusiju, s jedne i, svekoliku pomoć Ukrajini, s druge strane.
Prva mera „kolektivnog zapada“ prema Rusiji jesu u istoriji nezabeležene sankcije prema nekoj zemlji. Sankcije jesu primarno ekonomske, ali nema sfere u kojoj nisu uvedene i dalje se planiraju.
Drugo, „kolektivni zapad“ je nastavio javno da pomaže Ukrajinu, što se meri milijardama dolara kredita i pomoći, ali i ogromnim količinama naoružanja i vojne opreme, kao i drugim „uslugama“ koje za potrebe Ukrajine pruža NATO, pre svega.
„Kolektivni zapad“, kao i Rusija, ide na pobedu u ratu, iako sebe ne smatra učesnikom u njemu.
REZULTANTA
Društevni procesi koji odu daleko, ne vraćaju se na početak. Antagonizam na relaciji SAD – SSSR (NATO i VU), iz hladnoratovskog perioda, malo je bio zastao, a onda je nastavljen na liniji SAD – Rusija. Ogromna je razlika u tome što ovoga puta SAD imaju NATO, a Rusija nema VU i, što je otežavajuće za Rusiju, bivše članice VU su sada članice Alijanse.
Ukrajina nije slučajno poprište oružanog sukoba s Rusijom i šireg sukoba na relaciji „kolektivni zapad“ – Rusija. To je „fitilj“ na „liji vatre“, koji je samo čekao pogodan trenutak da bude potpaljen. Istorija odnosa Ukrajine i Rusije je jedan od bitnih razloga sadašnjeg sukoba. Ta istorija nadograđena je hegemonističkim nastojanjima SAD da vladaju svetom i korišćenjem NATO u te svrhe.
Obe strane, Rusija i „koletivni zapad“ (ne Ukrajina), za sada su se ukopali u strateškom opredeljenju – pobeda u ratu. Sa aspekta teorije igara, to je neodrživo, odnosno verovatno je da jedna od strana ima pogrešnu procenu i premise koje koristi u svojoj strategiji.
EPILOG
Kuda sve ovo ide, ključno je pitanje. Osim one narodne – „nek’sve ide do đavola“ ozbiljne analize ukazuju na moguće pravce razvoja situacije:
- Da se stvara novi svetski poredak, to je više nego evidentno. Taj poredak zasnovan na globalizaciji kao principu, pretvara se u surogat – fragmentaciju, gde je klastersko uređenje sveta na vidiku. Svet je posle Hladnog rata, a „zaslugama“ SAD (hegemon) podeljen na atlantiste i anti-atlantiste. Napadom Rusije na Ukrajinu to se nije promenilo, odnosno nije se svet podelio na one za i protiv Rusije, nego je ostao isti – atlantisti i anti-atlantisti. Evidentna je nemoć Organizacije UN. U takvim uslovima, svetske sile, pre svega SAD, Kina i Rusija stvaraju klaster-inetgracije sa drugim zemljama sveta, koje imaju bar minimum zajedničkih interesa, pa i u bezbednosnoj ravni posmatrano;
- U ratu u Ukrajini su se zaglibili i Rusija i „kolektivni zapad“, čime je vojni poraz Ukrajine samo prolongiran. Stoga, rešenje sukoba ne može da se traži na relaciji Rusija – Ukrajina, već Rusija – „kolektivni zapad“, uz nezaobilazno učešće Kine, ali i drugih sila;
- Naoružavanje Ukrajine od strane „kolektivnog zapada“ dovodi do dalje eskalacije sukoba, u kojoj će i Rusija povećati sopstveno angažovanje. Očekivanje „kolektivnog zapada“ da će Rusija iscrpeti sredstva (pre svega oružana), bar u kraćem roku, nisu realna. Međutim, ni „kolektivni zapad“ nema sredstava u izobilju da u daljem pomaže Ukrajinu;
- Naoružavanje i jedne i druge strane (Rusija i „kolektivni zapad“), dakle, postaje glavna preokupacija u sadašnjim strategijama – pobediti. Međutim niko (ni Rusija ni „kolektivni zapad“) ne može precizno da kaže: šta znači pobediti? Otuda, „ravnoteža snaga“, kao princip realizma, pretvara se u „ravnotežu pretnji“;
- Ključna pretnja jeste NUKLEARNO ORUŽJE, kojim raspolažu (i previše) i Rusija i „kolektivni zapad“. Neumesno je uopšte porediti ko ima više i ko je jači, iako postoje neke analize da je Rusija u „blagoj prednosti“. U tom smislu, pribegavanje upotrebi nuklearnog oružja svet bi odvelo u Treći svetski rat, a koje bi posledice bile to niko ne može proceniti;
- Stoga, iako se situacija dodatno zateže, ušančene strategije obe strane – „pobediti“, menjaju se u strategije „ne izgubiti“, a varijanti za takve strategije ima više. Period pred nama, u stvari, jeste traganje za ključnim elementima strategije „ne izgubiti“.
Ako sve što navedoh nema smisla, onda nam nema ni spasa. Međutim, čovek je životinja koja može da izdrži što druge ne mogu. Ali, za razliku od drugih životinja, čovek ima um i razum, bilo da je Darvin ili Bog u pravu.
Pomozi Bože!
Prof.dr Božidar Forca
