PREMISA 1: Definicija sadašnjeg vremena u teoriji, obično govori da je to granica prošlosti i budućnosti. Kada se spustimo na pojedinačan nivo i pokušavamo definisati pojam „danas“ (sada), onda uobičajeno kažemo da je to ono što nikada nije bilo i nikada neće biti, bar ne na takav način.
PREMISA 2: Bezbednost je preduslov opstanka i razvoja čoveka i njegovih zajednica. U najkraćem, pojam bezbednosti se definiše kao odsustvo pretnji po referentni objekat bezbednosti. Referentni objekat bezbednosti, u zavisnosti od posmatranog koncepta, može da bude čovek, država i medjunarodna zajednica. Bilo koji koncept da uzmemo u obzir, njegov ključni referentni objekat je ČOVEK.
PREMISA 3: Pretnje po čoveka i njegove zajednice, pa i okolinu, su brojne. Ipak, medju njima najveća pretnja je (NE)ČOVEK.
PREMISA 4: Kad je bezbednost u pitanju ukrštaju se dve dileme njenog dostizanja (pojedinačno i opšte): 1) bezbednost pojedinca dovodi do bezbednosti zajednice i 2) bezbednost zajednice je garancija za bezbednost pojedinca. Praksa je pokazala da ne treba favorizovati nijednu od navedenih dilema, već praviti susretnu strategiju medju njima.
VREME SADAŠNJE
Iz navedenih premisa, eidentno, ključna tema kolumne jeste BEZBEDNOST. Tema je inicirana savremenim globalnim i regionalnim i lokalnim dogadjajima. Ipak, primaran povod jesu dve katastrofe sa smrtnim ishodom u našoj zemlji, čiji su nosioci jedan dečak i jedna punoletna osoba. Zašto su pobijena deca i nedužna mladež i zašto su to počinili dečak i punoletna osoba, jesu ključna pitanja. Odgovor na pitanja, svakako, ne može da bude direktan, jer se bavimo teorijom bezbedosti, a ne sudskim procesom.
Ako je vreme sadašnje granica prošlosti i budućnosti, postavljaju se logična pitanja: 1) kakva je naša prošlost i od kada se meri i 2) kako je projektovana naša budućnost?
Vrlo je teško dati odgovor na prvo pitanje, jer onaj ko ne razume sopstenu prošlost, teško da može da oceni sadašnjost, a pogotovo da projektuje budućnost. I najstarija osoba na našim prostorima ne pamti period od pre Prvog svetskog rata. Svakakako, postoja zapisana saznanja o tom periodu, samo je pitanje koliko koja osoba tih saznanja ima. Stoga, našu prošlost koju pamte najstarije osobe u našoj zemlji možemo podeliti u dva dela: 1) samostalna Srbija i 2) Srbija u drugim državnim entitetima.
Samostalna Srbija, takodje, može se posmatrati u dva perioda: 1) do Prvog svetskog rata i 2) posle 2006. godine. Izmedju je period u kome je Srbija bila deo raznih državnih entiteta.
Do samostalnosti kako pre Prvog svetskog rata tako i ove nove u 21. Veku, Srbija je došla nakon ratova (Balkanski ratovi, Prvi i Drugi svetski rat, gradjanski rat u bivšoj SFRJ i agresija NATO na SRJ). Za Prvi svetski rat, Srbija je proglašena „povodom“, a za poslednji (agresija NATO na SRJ) „uzrokom“. Ocenu Srbije kao povoda i uzroka rata utvrdile su svetske sile (tadašnje i sadašnje). U Drugom svetskom ratu Srbija je učestvovala kao deo Kraljevine Jugoslavije, koja se na početku rata raspala, a na čijim je „temeljima“ nastala FNRJ/SFRJ. Gradjanskim ratom 1991/1995 raspala se i SFRJ, a agresija NATO na SRJ bila je jedan od uslova za konačno razbijanje SFRJ i nastavak drobljenja prostora Srbije. Dakle, opšti milje naše zajednice – otadzbine Srbije jeste da smo u smenjivanju rata i mira postali nedovršena država, kojoj u vreme sadašnje svetski moćnici nastoje da oduzmu deo teritorije (Kosovo i Metohija). A ko su ti svetski moćnici? To su SAD i vodeće zemlje Evropske unije. Ili, kako ih modetrno zovu – KOLEKTIVNI ZAPAD! S druge strane, srpsko nacionalno biće je raspolućeno u novonastalim državama na prostoru bivše SFRJ, od proterivanja do nepriznavanja čak ni kao nacionalne manjine.
Počinioc masakra u školi (maloletni dečak) i zločina u okolini Mladenovca (punoletna osoba) ne pamte nijedan od prethodno navedenih ratova! Dakle, počinioci gnusnih zločina, vaspitani su i obrazovani u Srbiji ovog veka.
Srbija ovog veka nastaje nakon: perioda nevidjenih sankcija i optuživanja za sukobe u SFRJ (1992-1996); agresije NATO na SRJ (1999); uvodejenja protektorata UN na Kosovu i Metohiji (od 1999), rušenja režimu Slobodana Miloševića 2000-te („5.oktobar“), razdruživanja sa Crnom Gorom (2006) i jednostranog proklamovanja nezavisnog Kosova (2008), što podržava „kolektivni zapad“.
Sankcije koje su pod pritiskom zapada uvodile UN prema SRJ i Srbiji (1992-1996) ekonomski su unazadile našu zemlju do neslućenih razmera, a procenjuju se na oko 143 milijarde dolara. Dok su Slovenija, Hrvatska, BiH i Makedonija sukcesivno primane u UN, to nije bilo dozvoljeno SRJ sve do 2000. Na tako unazadjenu državu, 1999. godine sručila se najjača sila sveta – NATO, razarajući našu zemlju i dodatno je neprocenjivo unazadjujući. UN su podrškom Kumanovskom sporazumu i Rezolucijom SB UN br. 1244, praktično, verifikovale agresiju NATO, koja je izvedena mimo mandata Saveta bezbednosti i protivno članu 5 Ugovora o formiranju Alijanse. Dakle, sila nije slušala ni UN, a nije poštovala ni svoje zakone, a „ubedila je UN“ da je ispravno postupila što nas je napala. Režim Slobodana Miloševića, uz uvažavanje činjenice o neregularnosti izbora 2000-te, srušili su oni kojima je KOLEKTIVNI ZAPAD budućnost. Razdruživanje Crne Gore od Srbije, bio je logičan (očekivan) nastavak „paranja dzempera“ (razbi-raspada SFRJ). Proklamovanje nezavisnog Kosova, koje su učinili privremeni organi vlasti u Prištini, podsticao je i prihvatio, ali i dalje svresrdno potpomaže „kolektivni zapad i deo zemalja sveta.
Političke elite na vlasti u Srbiji nakon rušenja Slobodana Miloševića, a posebno od 2006, jesu zapadno orijentisane, sa razlikama u nijansama. S bezbednosnog aspekta posmatrano, tzv.DOS-ovski režim je prvobitno proklamovao evroatlanske integracije (članstvo u NATO i EU), dok je vlast SNS (od 2012) ostala na evropskim integracijama i vojnoj neutralnosti (NE-NATO). Činjenica je da je vojna neutralnost deklarativno proklamovana još za vreme vladavine DOS-a (2007), zadržana dolaskom SNS (2012), a u pravna i strateška dokumenta uneta 2018 ( Izmene i dopune Zakona o odbrani) i 2019. godine (Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane).
Činjenica je da su i vlast DOS-a i SNS pokušali da uvedu spoljno-političku orijentaciju imenovanu kao „4 stuba“ (EU, Rusija, Kina i SAD), čak i sklapanjem strateških partnerstava sa Kinom i Rusijom, otpočinjanjem pregovora o članstvu u EU i „otopljavanjem“ odnosa sa Amerikom. Išlo je to nekako do rata u Ukrajini 2022. Pri tome, interesantno je napomenuti da je Srbije jedna od retkih zemalja koja nema dokument Spoljnopolitička strategija. Taj dokument je „usmeno predanje“ za ad-hok reagovanje.
Rat u Ukrajini počeo je „specijalnom vojnom operacijom“, kako ističe ruska strana, odnosno agresijom Rusije na Ukrajinu, kako je svojom rezolucijom utvrdila Generalna skupština UN. Srbija je glasala za rezoluciju GS UN, dakle vojnu intervenciju Rusije na Ukrajinu ocenila je kao sgresiju. Deklarativno, Srbija poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine, što će se analizirati, kako ističu predstavnici naše vlasti nakon što je Ukrajina bila uzdržana pri glasanju za ulazak Kosova u Savet Evrope (2023). S treće strane, Srbija nije uvela sankcije Rusiji, kao što je nekoliko puta do sada uvodila EU (10 paketa) i „kolektivni zapad“. Zbog toga su veliki pritisci „kolektivnog zapada“ na Srbiju da uvede sankcije Rusiji. Srbija nastoji da održi dobre odnose s Kinom, koja je, za sada, na manjem udaru „koletivnog zapada“, nego što je to Rusija.
U skladu s navedenim, projekcija naše bućnosti, s političkog aspekta posmatrano, ostaje vezana za zapadne integracije – članstvo u EU i bliži odnosi sa SAD.
Prethodno navedeno jeste naš politički milje. Zašto politički? Pa poznato je da POLITIKA NIJE SVE, ALI U SVEMU JESTE! Takodje, poznato je da se bezbednost prostire i u druge ravni osim politike, kao što su: vojni, ekonomski, ekološki i socijetalni sektor. O tome malo kasnije.
Politički milje utvrdjivale su elite na vlasti. A šta „kaže narod“? Najnovija istraživanja pokazuju da: 1) veći deo naše populacije je protiv ulaska Srbije u EU, 2) izuzetno mali (zanemarljiv) deo naše populacije je za članstvo Srbije u NATO, 3) značajan deo naše populacije ne podržava uvodjenje sankcija Rusiji.
Kakav je odnos prema nacionalnoj i ljudskoj bezbednosti u nas?
NACIONALNA BEZBEDNOST. Pojam nacionalna bezbednost u nas nije bio definisan u nekom propisu sve do 2019. godine, kada je to učinjeno u Strategiji nacionalne bezbednosti. U tom dokumentu stoji: „Nacionalna bеzbеdnost Rеpublikе Srbijе jеstе objеktivno stanjе zaštićеnosti njеnih nacionalnih vrеdnosti i intеrеsa od svih oblika ugrožavanja, tе subjеktivan osеćaj bеzbеdnosti građana Rеpublikе Srbijе“.
Dakle, ključni referentni objekat nacionalne bezbednosti u nas jesu nacionalne vrednosti i interesi. Vrlo je interesantno analizirati kako su te vrednosti i interesi utvrdjeni u ovom veku (u dve do sada usvojene strategije nacionalne bezbednosti).
Nacionalne vrednosti su slično, ali ipak na različit način utvrdjene u dve do sada usvojene strategije nacionalne bezbednosti (Tabela 1).
| Nacionalne vrednosti u oblasti bezbednosti
STRATEGIJA NACIONALNE BEZBEDNOSTI 2009 |
Nacionalne vrednosti
STRATEGIJA NACIONALNE BEZBEDNOSTI 2019 |
| nеzavisnost, suvеrеnitеt i tеritorijalni intеgritеt, slobodu, jеdnakost, izgradnju i očuvanjе mira, vladavinu prava, dеmokratiju, socijalnu pravdu, ljudska prava i slobodе, nacionalnu, rasnu i vеrsku ravnopravnost i ravnopravnost polova, nеpovrеdivost imovinе i očuvanjе životnе srеdinе | sloboda, nеzavisnost, mir, bеzbеdnost, dеmokratija, vladavina prava, socijalna pravda, ljudska i manjinska prava i slobodе, jеdnakost i ravnopravnost građana, tolеrancija, transparеntnost, solidarnost, rodoljubljе i zdrava životna srеdina |
Ako pogledamo sadržaje u navedene dve strategije, kad su u pitanju nacionalne vrednosti, ključna su dva zapažanja: 1) u strategiji 2009 su imenovane kao nacionalne vrednosti u oblasti bezbednosti (dakle postoje i druge) i 2) u strategiji iz 2019 su imenovane samo kao nacionalne vrednosti, dakle to je to, nema drugih. Drugo, u strategiji 2009 kao nacionalna vrednost utvrdjen je suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, čega nema u strategiji 2019.
Posebno je značajna odrednica u obe stretegije: OSTVARIVANJEM NACIONALNIH INTERESA ŠTITE SE NACIONALNE VREDNOSTI. To je korektan stav. Ali, u našem političkom diskusru konstantno čujemo da se štite nacionalni interesi, a tek ponekad pomenu i vrednosti. Takodje, pored nacionalnih pominju se i državni interesi (vrlo često). Činjenica je da 90% naših gradjana ne zna gde su utvrdjene nacionalni interesi, a 99% ne zna da ih nabroji. Takodje, državni interesi su „poštapalica“ političara i nigde zvanično utvrdjeni nisu.
Kako su utvrdjeni nacionalni interesi u naše do sada usvojene dve strategije nacionalne bezbednosti (Tabela 2).
| STRATEGIJA NACIONALNE BEZBEDNOSTI 2009 | STRATEGIJA NACIONALNE BEZBEDNOSTI 2019 |
| – Očuvanjе suvеrеnosti, nеzavisnosti i tеritorijalnе cеlovitosti Rеpublikе Srbijе i nacionalnog, kulturnog, vеrskog i istorijskog idеntitеta srpskog naroda i nacionalnih manjina
– Očuvanjе unutrašnjе stabilnosti, vladavina prava i razvoj dеmokratijе i dеmokratskih institucija i intеgracija u Evropsku uniju i drugе mеđunarodnе strukturе. – Zaštita života i imovinе građana Rеpublikе Srbijе, njihovih sloboda, jеdnakosti, nacionalnе ravnopravnosti i ravnopravnosti polova, socijalna pravda, ljudska i manjinska prava i nеpovrеdivost privatnog i ostalih oblika svojinе – Stvaranjе mirnog, stabilnog i sigurnog bеzbеdnosnog okružеnja. – Očuvanjе i razvoj mеđunarodnog porеtka, utеmеljеnog na principima pravdе, poštovanja mеđunarodnog prava i političkе i državnе ravnopravnosti. – Poštovanjе mеđunarodno pravo, Povеljе UN, Hеlsinškog završogi akta i prеuzеtih obavеza i zalaganjе za mirno rеšavanjе sporova izmеđu naroda i država. – Stalno održavanjе i učvršćеnjе vеzе Srba koji živе i radе u inostranstvu sa matičnom državom, unaprеđеnjе kulturnе, еkonomskе i drugih oblika saradnjе sa njima i podržavanjе očuvanja njihovog nacionalnog i kulturnog idеntitеta. |
1.očuvanjе suvеrеnosti, nеzavisnosti i tеritorijalnе cеlovitosti;
2.očuvanjе unutrašnjе stabilnosti i bеzbеdnosti; 3.očuvanjе postojanja i zaštita srpskog naroda gdе god on živi, kao i nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, vеrskog i istorijskog idеntitеta; 4.očuvanjе mira i stabilnosti u rеgionu i svеtu; 5.еvropskе intеgracijе i članstvo u Evropskoj uniji; 6.еkonomski razvoj i ukupni prospеritеt i 7.očuvanjе životnе srеdinе i rеsursa Rеpublikе Srbijе. |
Nacionalni interesi u obe strategije su, naizgled, istovetno utvrdjeni. Medjutim, eksplicitan nacionalni interes – ČLANSTVO U EU, utvrdjen je samo u strategiji 2019, dok takav interes nije naveden u strtaegiji 2009. Procesi unazad nekoliko godina vezani za odnos prema prgovorima Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa koje vodi EU, a naročito nakon rata u Ukrajini (2022) doveli su do disproporcije u strategiji utvrdjenog interesa – članstvo u EU i opredeljenja većine populacije u Srbiji.
S druge strane, nejasnan je prvi nacionalni interes strategije 2019 (očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijelne celovitosti) kad to što treba očuvati nije utvrdjeno kao nacionalna vrednost!!!
Dakle, evidentno je da se moraju USKLADITI NACIONALNI INTERESI i VREDNOSTI. Ovo pre svega što su VREDNOSTI relativno trajne (vanstranačke), a interesi, kao politička kategorija – promenljiva kategorija, koju determinišu elite na vlasti!!!
Na kraju ove analize nacionalne bezbednosti iz dve strategije, pogledajmo kako su identifikovani izazovi, rizici i pretnje u tim dokumentima (Tabela 3).
| STRATEGIJA NACIONALNE BEZBEDNOSTI 2009 | STRATEGIJA NACIONALNE BEZBEDNOSTI 2019 |
| • Opasnost od oružanе agrеsijе
• Sеparatističkе tеžnjе • Protivpravno i jеdnostrano proglašеna nеzavisnost KiM • Oružana pobuna • Tеrorizam • Prolifеracija oružja za masovno uništеnjе • Nacionalni i vеrski еkstrеmizam • Obavеštajna dеlatnost • Organizovani kriminal • Korupcija • Problеmi еkonomskog razvoja • Narušavanjе еnеrgеtskе bеzbеdnosti • Nеravnomеran privrеdni i dеmografski razvoj • Nеrеšеn status i tеžak položaj izbеglih, prognanih i intеrno rasеljеnih lica • Nеdovršеn procеs razgraničеnja izmеđu država nеkadašnjе SFRJ • Nеkontrolisano trošеnjе prirodnih rеsursa i ugrožavanjе životnе srеdinе • Poslеdicе еlеmеntarnih nеpogoda i tеhničkih i tеhnoloških nеsrеća • Opasnosti povеzanе sa pojavljivanjеm i širеnjеm infеktivnih bolеsti kod ljudi i zaraza kod životinja • Narkomanija • Dеstruktivno dеlovanjе pojеdinih vеrskih sеkti i kultova • Visokotеhnološkog kriminala i ugrožavanja informacionih i tеlеkomunikacionih sistеma • Globalno zagrеvanjе |
• Oružana agrеsija na RS
• Sеparatističkе tеžnjе u RS • Protivpravno jеdnostrano proglašеna nеzavisnost tеritorijе AP KiM • Oružana pobuna • Tеrorizam • Prolifеracija oružja za masovno uništеnjе • Etnički i vеrski еkstrеmizam • Obavеštajna dеlatnost stranih subjеkata • Organizovani kriminal • Narkomanija • Masovnе ilеgalnе migracijе • Problеmi еkonomskog razvoja RS • Problеmi dеmografskog razvoja RS • Epidеmijе i pandеmijе zaraznih bolеsti, • Enеrgеtska bеzbеdnost RS • Nеdovršеn procеs razgraničеnja država bivšе SFRJ • Elеmеntarnе nеpogodе i tеhničko-tеhnološkе nеsrеćе • Klimatskе promеnе • Visokotеhnološki kriminal i ugrožavanjе informaciono-komunikacionih sistеma |
Principijelno posmatrano, izazovi, rizici i pretnje u obe strategije su vrlo slično identifikovani. Može se reći da su u strategiji iz 2019 malo jezički doterani i korektnije navedeni. Medjutim, BODE OČI da KORUPCIJA nije identifikovana kao izazov, rizik i pretnja u strategiji 2019, a jeste 2009. Ovo s razloga što se na lestvicama medjunarodnih institucija koje se bave istraživanjem koruipcije Srbija ne kotira najbolje, NAPROTIV!
Ako bismo pokušali da sublimiramo rečeno o nacionalnoj bezbednosti sa njenom definicijom iz strategije 2019, možemo konstatovati: DELOVANJEM IDENTIFIKOVANIH IZAZOVA, RIZIKA I PRETNJI UGROŽENE SU SVE NACIONALNE VREDNOSTI, A NIJEDAN NACIONALNI INTERES NIJE BLIZU SVOG OSTVARENJA!!! Dakle, sa nacionalnog (bezbednost države) aspekta posmatrano – SRBIJA JE NEBEZBEDNA!!!
LJUDSKA BEZBEDOST. Teško je proceniti i utvrditi isključivo „naš“ odnos prema ljudskoj bezbednosti. U tom smislu, možemo reći da, teorijski, Srbija podržava koncept ljudske bezbednosti koji je formalizovan još 1994. godine (Human Development Report, UNDP) U svom Izveštaju UNDP iznosi sedmonivovsku matricu izazova ljudskoj bezbednosti:
- Ekonomska bеzbеdnost suočava sе sa prеtnjama nazaposlеnosti, nеsigurnosti radnog mеsta, lošim uslovima na poslu, nеjеdnakostima u poglеdu prihoda, inflacijom, slabo razvijеnom mrеžom socijalnog osiguranja i bеskućništvom;
- Bеzbеdnost u poglеdu hranе ostvarujе sе rеšavanjеm problеma koji sе odnosе na fizički i еkonomski pristup hrani. Ljudi gladuju nе zato što hranе nеma, nеgo zato jеr nе mogu da jе priuštе;
- Zdravstvеna bеzbеdnost bavi sе prеtnjama po život i zdravljе ljudi izazvanih infеktivnim i parazitskim bolеstima, HIV-om i drugim virusima, bolеstima izazvanim zagađеnim vazduhom ili vodom, kao i nеadеkvatnim pristupom zdravstvеnim službama;
- Ekološka bеzbеdnost sprеčava dеgradaciju lokalnih i globalnih еkosistеma, nеstašicu vodе, poplavе i drugе prirodnе katastrofе, nеracionalno krčеnjе šuma, kao i zagađivanjе vodе, vazduha i zеmljišta;
- Lična bеzbеdnost bavi sе suzbijanjеm prеtnji kojе mogu imati nеkoliko oblika: tortura od stranе državе (fizičko nasiljе), prеtnjе od drugih država (rat), prеtnjе od drugе grupе ljudi (еtničkе tеnzijе), prеtnjе od pojеdinaca ili kriminalnih grupa (kriminal ili ulično nasiljе), prеtnjе usmеrеnе ka žеnama (silovanjе i nasiljе u porodici), prеtnjе usmеrеnе ka dеci (zlostavljanjе) i prеtnjе usmеrеnе ka sеbi samom (samoubistvo, upotrеba droga);
- Bеzbеdnost zajеdnicе suočava sе sa еtničkim tеnzijama i nasilnim sukobima;
- Politička bеzbеdnost prеdstavlja jеdan od najvažnijih aspеkata ljudskе bеzbеdnosti i podrazumеva život u takvom društvu kojе poštujе osnovna ljudska prava i nе sprovodi državnu rеprеsiju.
U Izvetaju UNDP se posebno ističe: Ljudska bеzbеdnost jе dеtе kojе nijе umrlo, bolеst koja sе nijе proširila, posao koji nijе ugašеn, еtnička tеnzija koja nijе prеrasla u nasiljе, disidеnt koji nijе osuđеn. Ljudska bеzbеdnost sе nе bavi oružjеm vеć ljudskim životom i dostojanstvom.
Mnogo bi nam vremena trebalo da analiziramo aspekte navedenih 7 izazova ljudskoj bezbednosti u nas, ali, svakako, o svakom od njih svako od nas ima neposredno iskustvo, stav i ponašanje u skladu sa tim. POSTAVLJA SE PITANJE: KAKO CENITI LJUDSKU (pojedinačno) BEZBEDNOST, AKO SMO ZAKLJUČILI DA SMO KAO DRŽAVA (opšte) NEBEZBEDNI? Takodje, opet logično, postavlja se pitanje – ŠTA ČINITI?
PREVENCIJA
Bolje sprečiti, nego lečiti. To je opšti i kolokvijalni iskaz termina „prevencija“. Ako je ugroženost bezbednosti „bolest“, onda šta činiti da ne obolimo (prevecnija) i kako se lečiti (represija).
Bajron je davno poručio da ključni problemi nastaju iz razloga što ljudi ne mogu mirno da sede u svojoj kući. Medjutim, hipotetički posmatrano, i sedenje u kući nije baš bezbedno, ako je kuća na meti artiljerije, avijacije, odnosno dejstva neprijatelja. Ali, Bajron i nije mislio na tog neprijatelja, već na „čoveka“, neprijatečlja u samoj osobi i oko nje.
MIR U KUĆI! Da, to je ključni aspekt prevencije. Kuća=dom=porodica. Odatle sve počinje. U tom miljevu se radja i preventivno delovanje, ali i stvaranje potencijalnog neprijatelja u svakoj osobi. To je ono što nazivamo VASPITANJE i (NE)VASPITANJE.
Prvi „obavezan“ izlazak iz kuće (porodice) jeste škola (predškolsko, osnovna, srednja, fakultet…), odnosno ono što imenujemo kao OBRAZOVANJE, (trebalo da obuhvata i deo vaspitanja; ali?).
Drugi „obavezan“ i „neobavezan“ (proizvoljan, zavisno od pojedinca) izlazak iz porodice jeste društvena angažovanost, odnosno radno i drugo delovanje u različitim sredinama, podrazumevajući i ulicu. To je ono što imenujemo kao DRUŠTVENA ANGAŽOVANOST, a možemo je posmatrati i kao NADGRADNJA OBRAZOVANJU i delom (NE)VASPITANJU.
Dakle, vaspitanje i obrazovanje jesu dve najbitnije pretpostavke prevencije. Uslovno posmatrano, vaspitanje i obrazovanje treba da rezultuju BEZBEDNOSNOM KULTUROM.
Bеzbеdnosna kultura sе, sa savrеmеnoga glеdišta, odnosi na način na koji sе razvijaju odrеđеnе idеjе o bеzbеdnosnom porеtku i strukturi, kao i onomе što smo uočili kao opasnost po našе životе ili prеtnju za našе vrеdnosti, a ujеdno jе i naša najočiglеdnija odbrana od njih. Bеzbеdnosna kultura učеstvujе u oblikovanju onoga što jе dragocеno za nas. Rеgulišе našе moralnе, еkonomskе i političkе prioritеtе. Ona takođе postavlja ograničеnja i mogućnosti za dеklarisanjе šta jе važno, vrеdno ili nijе vrеdno, šta zaslužujе zaštitu ili nе. Neke osnovnе karaktеristikе bеzbеdnosnе kulturе jesu:
- Bеzbеdnosna kultura jе dеo opštе kulturе.
- Obuhvata stavovе, znanja i vеštinе iz oblasti bеzbеdnosti.
- Ima, prе svеga, prеvеntivnu ulogu.
- Odlika jе, kako globalnog društva, tako i pojеdinca.
- Njеn cilj jе da sačuva vrеdnosti jеdnog društva.
SAČUVATI VREDNOSTI JEDNOG DRUŠTVA!!! Kako je to lako reći. Zapitajmo se – čije vrednosti mi čuvamo, ili kojim to vrednostima težimo? Vrlo često čujemo, pre svega od političara – mi moramo težiti evropskim (zapadnim) vrednostima. A šta je sa NAŠIM VREDNOSTIMA? Da li to znači da ih nemamo i da smo NACIONALNE VREDNOSTI u STRATEGIJAMA prepisali odnekud, ili ih tek reda radi u dokumentu navodimo?
Svi napred navedeni (sedam) izazova ljudskoj bezbednosti deluju na bezbednosnu kulturu i očuvanje vrednosti društva. Pojedinac je tu nemoćan, a činjenica je: 1) malo njih živi i radi kako hoće, 2) najveći deo se ponaša kako može i 3) sve je više onih koji se ponašaju po principu – KAKO MORA!!!! E, to kako mora, stvara odbrambene mehanizme u osobi, koji mogu da rezultuju mračnim mislima i delima koja ih prate!
REPRESIJA
Termin represije vodi poreklo od latinske reči “repression”, što znači – natrag, iznova ili povratak, a generalno označava ugnjetavanje, kažnavanje, zatvor, prinudu, prisilu i potiskivanje. Ovaj termin srećemo najčešće u psihoanalizi i u politici.
Politička represija predstavlja progon određene osobe ili grupe ljudi zbog političkih razloga, sa ciljem ograničavanja ili sprečavanja njihove sposobnosti da učestvuju u političkom životu društva. Represija u politici predstavlja legalnu mogućnost države, odnosno njenih organa (vojske i policije), da upotrebi sredstva prisile sa ciljem očuvanja poretka. Takođe, predstavlja i sinonim za vlast putem sile ograničavanjem i uskraćivanjem legitimnih prava.
Termin represije u psihoanalizi označava potiskivanje nesvesnih impulsa koji štete razvoju jedne ličnosti i dovode najčešće do psihoze i halucinacije. Ovaj termin je opisao Frojd u svojim radovima, kao ključni i najvažniji mehanizam odbrane. Radi se o željama i ciljevima pojedinaca, koji nisu u skladu sa društvenim i moralnim normama i koje pojedinci svesno potiskuje ili ih jednostavno zaboravljaju.
Represija je reagovanje utvrdjenog sistema bezbednosti (podrazumevajući i pojedinca) na svaku pojavu ugrožavanja. Ili, ako nije uspela prevencija, aktivira se represija.
S obzirom na konstataciju da je država nebezbedna, postavlja se pitanje – kako reaguje sistem nacionalne bezbednosti, a kako pojedinac, kad je represija u pitanju?
REAGOVANJE SISTEMA NACIONALNE BEZBEDNOSTI. Sistem nacionalne bezbednosti ima upravljački i izvršni deo. Upravljački deo čine Narodna skupština, predsednik Republike, Vlada i Savet za nacionalnu bezbednost. Izvršni deo čine: Sistem odbrane, Sistem unutrašnje bezbednosti, Bezbednosno-obaveštajni sistem i Drugi subjekti značajni za nacionalnu bezbednost. Srbija nema Zakon o bezbednosti (Zakon o sistemu nacionalne bezbednosti), već zakone po pojedinim subjektima sistema i funkcijama. Najviši dokument posle Ustava jeste Strategija nacionalne bezbednosti.
Principijeno posmatrano, reagovanje sistema nacionalne bezbednosti možemo posmatrati dvojako: 1) rad na ostvarenju nacionalnih interesa i 2) delovanje u suprotstavljanju pretnjama bezbednosti. Delovanje na ostvarenju nacionalnih interesa jeste politika nacionalne bezbednosti. Suprotstavljanje pretnjama bezbednosti jeste neposredan izraz njhovog eliminisanja ili svodjenja na najmanju meru i, regulisan je propisima (zakoni i podzakonska akta). Dakle, reagovanje sistema nacionalne bezbednosti je u domenu POLITIKE i PRAVA.
Politika, u opštem, jeste optimalno u uslovima mogućeg. Dakle, utvrditi šta je otimalno u uslovima mogućeg je prvi, ali ne lak korak. Otuda, politika ima dva lica: 1) pojavno i 2) skriveno. Kada će koje lice politike da bude eksponirano opredeliće stepen dostizanja optimalnog. Neretko, politika je skrivena (nepoznata) i pod javno nepoznatim uticajem, dok se sopstvena javnost ubedjuje da ona deluje u skladu s nacionalnim interesima.
Donošenje zakona i drugih propisa od nasušne je važnosti za represiju sistema nacionalne bezbednosti. Prvo, da delovanje sistema bude zasnovano na zakonu pravno utvrdjenim sankcijama i drugo da se društvo zaštiti od nelegitimnog delovanja nosioca sile. U tom smislu, pord toga što je važno da se zakoni i propisi donose, ne manje je značajno da se i primenjuju i DA ZAKON VAŽI JEDNAKO ZA SVE (Jasno je da je ovaj zahtev PERPETUMOBILE, ali bar teorijski mora da bude uspostavljen).
Koliko je pravo izvan politike, a politika (is)pravna, toliko će sistem nacionalne bezbednosti biti efikasan u represiji.
REAGOVANJE POJEDINCA. Pojedinac, kako smo naveli, ponaša se kako hoće, kako može i kako mora. Na takvo postupanje najveći i neposredan uticaj imaju vaspitanje i obrazovanje, a posredan – stanje u društvu, u najširem smislu reči. Ukoliko su vaspitanje i obrazovanje zasnovani na pravim vrednostima, sprovodjeni permanetno i celishodno, a stanje u društvu relativno stabilno, reagovanje pojedinca, u najvećem (izuzimaju se bolesne osobe), biće usklađeno sa interesima i srazmerno stvarnoj pretnji.
Anomalije vaspitanja i obrazovanja, ili njihov potpuni izostanak, najčešće, za posledicu može da ima stvaranje destruktivne i neprilagodjene ličnosti, koja svoje ponašanje zasniva na sopstvenim ubedjenjima, emocijama i uticaju sa strane.
U „trčanju“ za zapadnim (iako nedovoljno preciziranim) vrednostima, u kojima materijalno ima primat nad etičkim i duhovnim ugrožena je osnovna ćelija vaspitanja – porodica. Roditelj broj 1 i 2, umesto otac i majka i inače nakaradan odnos prema porodici, kao i vrlo simptomatičan odnos prema tzv. slobodama i pravima raznih vrsta, s jedne i borba za preživljavanjem, s druge strane, doveli su do toga da deca i roditelji ne žive zajedno, već jedni pored drugih. Komuniukaciju izmedju roditelja i dece zamenila je komunikacija dece i tehničkih uredjaja i njhovih platformi. Vaspitanje dece preuzeli su mobilni telefoni i društvene mreže.
U obrazovanju se izgubila ključna karika – učitelj (nastavnik, profesor). Prosvetni radnici su zatrpani novim „didaktičkim“ normativima, novim „kodeksima ponašanja“, obaveza za obavezom. S druge strane, djaci (studenti, slušaoci…) postaju „povlašćena“ kategorija s nebrojeno prava koja ni slučajno ne sme da „uzurpira“ prosvetni radnik. Malte ne, prosvetni radnici su srećni ako im radni dan prodje bez pritužbe učenika (roditelja) na njihovo ponašanje, a bezmalo i batina i drugih nelagodnosti. U svemu tome, nastavnički posao je postao jedan od najslabije plaćenih. Obrazovanje je odvojeno od vaspitanja.
Stanje u društvu je poseban činilac reagovanja pojedinca. Društvo je počelo vrlo snažno da se raslojava, primarno po materijalnim mogućnsotima stvorenim i mimo legalnih kanala. I svi to vidimo, znamo za neposredne primere u svojoj sredini, ali malo ko sme da reaguje. Poznato je kako su prošli neki od slučajeva prijavljivanja nepravilnosti, kriminala i korupcije. Kadija tuži i sudi. Vrlo značajni primeri devijatnog ponašanja i nedopustivog stanja u društvu jesu činjenice da više vrede „rijaliti zvezde“ i „uspešni kriminalci“ od osvajača nagrada na takmičenjima u nastavi i nauci, umetnosti ili sportu. Poistovećivanje mladeži sa nakaradnim vrednostima nije pojava već stanje.
Većina mlade populacije, ali i odrslih, nema pravu predstavu o stanju u društvu, jer mu takvu sliku daju mediji i stranačka pripadnost. Stranačka pripadnost je postala veća opasnost po pojedinca, nego što je to nacionalizam,separatizam i druge devijacije.
Stanje u društvu najbolje se očitava na dva vidljiva mesta: na stadionima i u Domu naroda! Pored toga, na lokalnom nivou se „sve vidi“, ali se malo toga „sme reći“!
Mogućnost pojedinca da utiče na nepravilnosti u društvu, obrnuto je srazmerna devijaciji njegovog ponašanja. Tako, što je pojedinac manje u poziciciji društvenog delovanja, to je veća mogućnost pojave devijantih ličnosti u jednoj zajednici. Danas je očevidno da postoje brojne anomalije u društvu, koje su vidljive, za koje se zna, pogotovo u manjim sredinama, a koje nisu uopšte sankcionisane, ili su sankcinisane reda-radi. Zatvaranje očiju pred kriminalom, te korupcija, mito i drugi oblici sticanja moći i bogatstva na nelegitiman način, imaju najveći uticaj na raslojavanje društva i „uzimanje stvari u svoje ruke“ od strane pojedinca.
Kada pojedinac „uzme stvar u svoje ruke“, proizvodiće štetne posledice po društvo u zavisnosti od svoje pozicije i sredstava sa kojima raspolaže. U tom smislu, neovlašćena blizina i mogućnost korišćenja oružja, jesu samo jedna ali opasna mogućnost (sredstvo) u rukama „nezadovoljnih“, frustriranih, otudjenih i bolesnih ličnosti.
EPILOG
Bezbednost zajednice i pojedinca postiže se surtenom strategijom, a ne pridavanjem značaja samo jednoj strani. To, svakako, podrazumeva da su bezbednost zajednice (nacionalna bezbednost) i bezbednost pojedinca (ljudska bezbednost) kompatibilno utvrdjene kategorije, a ne pristupi različitog (najčešće političkog) značenja, od danas do sutra.
Nema bezbednosti pojedinca, ako je zajednica nebezbedna. U nebezbednoj zajednici dodatna destrukcija pojedinca može da bude jačanje nebezbednosti (dodavanje ulja na vatru).
Prevencija je, pre svega, sadržana u vaspitanju, obrazovanju i zdravom društvu. Sa bezbednosnog aspekta posmatrano – u bezbednosnoj kulturi. Represija izuzetno zavisi od načina uspostavljene prvencije, politike bezbednosti i pravno zasnovanih sankcija.
Politika nije sve, ali u svemu jeste. To je ključna funkcija države, koja se prelama kroz sve ostale funkcije (delatnosti) pa i bezbednost. Nezdrava borba za političku moć je jedan od izraza nezdravog društva, a time i pogodno tlo nebezbednosti.
Naša nacionalna bezbednost je ugrožena brojnim izazovima, rizicima i pretnjama, a nacionalni interesi nisu blizu ostvarenja.
Ostaje da uložimo sve svoje kapacitete u ljudsku bezbednost, da podržimo i ojačamo vaspitanje i obrazovanje, uz eliminaciju društvenih anomalija, pre svega organizovanog kriminala i korupcije, kao i nelojalne borbe za vlast.
Vratimo se pojedincu, porodici, sopstvenim vrednostima i na njima zasnovanim interesima, omogućimo znanju, a ne „zvanju“ da obrazuje, jačajmo institucije, a ne uticaj pojedinca, oštro sankcionišimo sve društvene anomalije, ili u protivnom – pucnji mladih u mladost neće biti samo pojava. Navedeno, uz ekonomsko jačanje, koje pokazuje dobre rezultate, te brigu o okolini, biće brana bolesti zvana nebezbednost.
Bolesnik se leči, a bolest iskorenjuje!
