ZAPREGA, POKVARENI AUTO I NADRI MEHANIČARI

AJMO OZBILJNO

Prethodne priče su samo uvod u temu o kojoj želim da kažem nešto više, a to je – KUDA IDE SRBIJA?

SPOLJNOPOLITIČKE STRATEGIJE

Politika države je jedna, ali se formalno i suštinski deli na unutrašnju i spoljnu. Kada govorimo o spoljnoj politici, činjenica je da samo velike sile tu politiku vode u skladu s unutrašnjom politikom. Ili, kako bi se reklo – u skladu sa svojim interesima. Većina država sveta, s druge strane, svoju unutrašnju politiku prilagođava uticajima spolja.

U skladu s navedenim, principijelno postoje četiri modela spoljnopolitičkih strategija malih i nerazvijenih zemalja.

Balansiranje sa udruživanjem i „uskakanje u vagon jačeg“ su dve suprotstavljene i isključujuće spoljnopolitičke strategije. Naime, balansiranje sa udruživanjem, kako reč kaže, jeste udruživanje država radi neutralizacije i suprotstavljanja velikoj sili. Na primer, ova strategija je bila aktuelna u Prvom i Drugom svetskom ratu (udruživanje protiv Nemačke). S druge strane, „uskakanje u vagon jačeg“ ili „bandwagoning“, kako je nazvao doajen neorealizma Kenet Volc, jeste spoljnopolitička strategija nakon Hladnog rata, kada države Evrope masovno pristupaju NATO-u (svrstavaju se uz SAD). Do sada je to učinilo 31 država.

Neutralnost je spoljnopolitička strategija izbegavanja rata i nesvrstavanja ni na jednu stranu u sukobu. U obliku „stalne neutralnosti“ prepoznatljiva je na primeru Švajcarske. Međutim, danas u svetu ne postoji nijedna država koja ima karakter stalne neutralnosti, pa ni Švajcarska, jer je članica UN, članica programa Partnerstvo za mir i slično. Ostala je samo „vojna neutralnost“, koja principijelno podrazumeva nepristupanje nijednom vojnom savezu.

Strategija vrdanja, ili kako je još nazivaju – cinculiranje, jeste poseban model ponašanja država u spoljnoj politici kada se, kako sama reč kaže, vrda od situacije do situacije, izbegavajući da padne pod nemilost moćnika, a zadrži kakvu-takvu sopstvenu poziciju.

SRBIJA

Prema Ustavu Republike Srbije (2006): „Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.”

Ustav Republike Srbije usvojen je 2006. godine, dakle sedam godina nakon agresije NATO-a na SRJ i uspostavljanja protektorata UN (Rezolucija SB UN 1244) na Kosovu i Metohiji. U periodu od 1999. godine mnogo toga se dogodilo u vezi sa Kosovom i Metohijom (Kosovo, kako to „zapad kaže”), da smo došli u poziciju da je SRBIJA NEDOVRŠENA DRŽAVA, za razliku od ostalih pet nastalih na prostoru bivše SFR Jugoslavije. Da je Srbija nedovršena država podrazumeva: 1) Srbija ne funkcioniše na delu Ustavom utvrđene teritorije – Kosovo i Metohija i 2) Opasnije – kolektivni zapad stvara nezavisnu i samostalnu državu na Kosovu, a taj proces je u poodmakloj fazi.

Neki aspekti dolaska do sadašnjeg stanja (bez bacanja krivice i opravdanja ni na čiju stranu):

• Međunarodni odnosi su globalno povezani, u kojima nema „lokalnih” pitanja, niti krajnjih rešenja. U raspadu bipolarnosti svetski hegemon postale su SAD. Najveći broj zemalja primenio je strategiju „bandwagoning”;
• Pod uticajem spolja i uz decenijske unutrašnje težnje pojedinih republika razbijena je SFRJ. Bez jasne spoljne i unutrašnje politike i bez ijednog saveznika, Srbija je prošla kako je prošla;
• Opredeljenje Srbije za vojnu neutralnost (2007) bilo je iznudjeno i racionalno, svakako sa privremenim tretmanom, jer u međunarodnim odnosima nema krajnjih rešenja;
• Strateško usmerenje ka EU za Srbiju je u početku bilo iznudjeno i racionalno. Ali, ponašanje EU prema Kosovu i Metohiji moralo je usmeriti Srbiju po modelu Švajcarske – u političku neutralnost. Ovako, Srbija je počela da primenjuje spoljnopolitičku strategiju vrdanja, što svetske sile ne podnose „u svom dvorištu”;
• Zato, danas, Srbija još uvek nema usvojenu spoljnopolitičku strategiju;
• Da se „mali” ne pitaju baš mnogo, pokazuje put rešavanja pitanja Kosova i Metohije. Za kolektivni zapad, koji je još uvek dominantan u međunarodnim odnosima, to pitanje je završeno – Kosovo je nezavisna država. Za veliki broj zemalja, među kojima su značajne Rusija, Kina, Indija i još neke, Kosovo nije nezavisno;
• Naša vlast nema jasan stav šta hoće kad je Kosovo i Metohija u pitanju. Stav „kompromis” je nedefinisan. Stav „nećemo priznati nezavisnost Kosova” je sasvim u redu, ali je populistički, jer da prizna nezavisno Kosovo nema niko pravo u našoj zemlji. S druge strane, Prištinske vlasti vrlo jasno kažu šta hoće – nezavisno Kosovo, a u tome ih podržava kolektivni zapad i još neki;
• Između ostalog, Srbija je utvrdila DVA KONTRADIKTORNA NACIONALNA INTERESA: 1) Očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta i 2) Članstvo u EU. To su međusobno isključivi interesi i svojevrsni su nastavak politike „i Kosovo i EU”;
• Sadržaj „papira” o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, počev od Briselskog sporazuma iz 2013. godine, a posebno iz Ohrida 2023. godine, ima notu (može se razumeti) kao priznavanje Srbije o faktičkom stanju na Kosovu. A to u stvari i želi zapad. Naime, zapad ne tera Srbiju da prizna (potpiše) nezavisno Kosovo, nego da potpiše sveobuhvatni sporazum sa priznavanjem faktičkog stanja (de facto). Nije šija, nego vrat;
• Put od 1999. godine, ipak, najteže podnose Srbi na Kosovu i Metohiji. Dok su se Srbi južno od Ibra, silom prilika, „uklopili” u kosovski sistem, Srbi na severu Kosova se „krajnjim naporima i uz podršku Srbije” ipak odupiru. Mnoštvo je „koraka na staklenim nogama” potegnuto do sada. Bili su to sve ad hoc potezi, bez jasne perspektive i potvrde učenog, sa privremenim dobitkom. Posledica tih poteza, uglavnom, obila se o glavu Srbima na severu Kosova. S druge strane, prištinske vlasti, izuzetno podržane od strane zapada, teraju po svom (i njihovom). Krajnji cilj albanskih separatista je – etnički čisto Kosovo (poučeni primerima homogenizacije prostora na nacionalnoj osnovi – u Sloveniji i Hrvatskoj);
• Strategija vrdanja koju primenjuje Srbija posebno se pokazala kontraproduktivnom kad je u pitanju rat u Ukrajini. Bez obzira na objašnjavanje šta sve naša politika radi po tom pitanju, za kolektivni zapad – Srbija je na strani Rusije. U takvoj situaciji, de iure uvodeći Prištini nekakve „sankcije” zbog nekih poteza Kurtija, kolektivni zapad, de facto, podržava i ubrzava Kurtija da odlučnije krene ka svom cilju;
• Bezbroj puta je dokazano da mali nemaju sposobnost da se oslone na svoju moć u međunarodnim odnosima. Stoga, ostaje im da se uzdaju u međunarodno pravo, ma šta to značilo. S druge strane, na sceni je princip BORBA DO POSLEDNJEG! Tako, Amerika se bori protiv Rusije, do poslednjeg Ukrajinca. Kina će se boriti protiv Amerike do poslednjeg Rusa. A Srbija…?

ANALOGIJA

Koristeći autorski dozvoljenu analogiju, Srbija je kao pokvareni automobil. U popravci automobila okušali su se (još se okušavaju) mnogi „mehaničari“, među kojima su i nadrimehaničari.

• Domaći mehaničari do sada nisu uspeli ni da ustanove u čemu je kvar. Opšti zaključak jeste da NISMO PREPOZNALI TRENUTAK (kraj Hladnog rata) KADA SE AUTOMOBIL POKVARIO;
• U popravku auta umešali su se i strani mehaničari. Navešćemo neke primere: 1) Ambasador SAD Hil je najuticajniji među stranim „nadrimehaničarima“. Na jednom nedavnom skupu izjavio je: „Srbija se nedvosmisleno kreće ka zapadu. Vidimo Srbiju kao svog člana. Srbija je najveća država regiona, sa najvećim brojem stanovnika. Srbija napreduje u ekonomiji (da ne preterujem), a ima obrise puta nekadašnje Jugoslavije“. Koja Srbija, gospodine Hil – sa ili bez Kosova i Metohije? Ne treba to ni pitati, stav SAD je poznat; 2) Evropska unija popravlja automobil od 2010. godine. Ali, u Uniji se ne slažu svi mehaničari u vezi s tim – u čemu je kvar. Većina njih vuče na stav ambasadora Hila, ali ne znaju to baš da kažu na pravi način, jer se, inače, malo pitaju; 3) Zaharova, portparolka (Rusija) isključivo krivi zapad za kvar na automobilu. Podržava srpske mehaničare; 4) Kineska akupunktura bliža je stavu ruskih mehaničara, a delimično šalje rezervne delove, možda se i pronađe kvar.

Analogija i nije neki metod dokazivanja, ali je uvek korisna, pa neka svako izvlači zaključke – šta je pesnik hteo da kaže.

NARAVOUČENIJE

Ajmo prvo na deda Peru i zapregu:

• Zapregu vuče konj, ali ga „gazda“ kajasima usmerava.
• U saobraćaju je dobro da konj skrene na stranu koju pokaže „gazda“, za šta mora biti potegnut adekvatan kajas.
• Ako konj skrene na stranu gde je potegnut kajas, a gazda je pokazao suprotno, neki od vozača iza neće uspeti da zakoče, kao vozač iz naše priče, a onda je „kuršlus“ neminovan.

Šta je sa pokvarenim automobilom i nadrimehaničarima:

• Nije ustanovljen kvar (Srbija nema spoljnopolitičku strategiju).
• Domaći mehaničari nemaju znanja ili smelosti, a ni mudrosti da detektuju kvar i pristupe popravci ili zvanju majstora sa strane, a ne nadrimehaničara.
• Nadrimehaničari „vuku vodu na svoj mlin“, skupi su do zla boga i ne odustaju od svoje detekcije.
• Što duže traje popravka, pokvareni deo sve više rđa, doći ćemo u situaciju da od popravke nema ništa – kupuj novi auto ili se vrati zapregi.
• Ako se pak vratimo zapregi, što jeste nazadovanje u tehnološkom smislu, e onda se pita GAZDA.

Ali, oduvek je tako bilo – nije važno znati igrati, nego je mudrost dobro se podeliti!

Prof. dr Božidar Forca