ZAPLET
Godine 2010, Narodna skupština je donela Odluku o obustavi obaveze služenja vojnog roka. Dakle, Narodna skupština nije ukinula vojni rok, jer je to ustavna kategorija, već je suspendovala obavezu služenja, a ostavila dobrovoljnost kao ključni princip. Tako, od 2011. godine u Srbiji je obustavljena obaveza služenja vojnog roka. Kad kažemo „vojni rok“ treba da imamo na umu da je do 2011 bilo moguće služiti: sa oružjem i bez oružja (tzv. civilno služenje vojnog roka). Naime, Ustavom Srbije u članu 45 je utvrđen instrument – prigovor savesti. Taj mehanizam je davao za pravo mladićima koji podležu vojnoj obavezi da ne služe vojni rok sa oružjem. Tako, uvedeno je tzv. civilno služenje vojnog roka. Modeli tzv. civilnog služenja vojnog roka, koji su bili zadejstvovani u praksi, bili su kontraproduktivni i, uglavnom, loše su se pokazali. Obustava obaveze služenja vojnog roka odnosila se na sve njegove modele, a uvedena dobrovoljnost je podrazumevala samo služenje sa oružjem.
Tako, od 2011 godine, Vojska Srbije je profesionalizovana u potpunosti, a služenje vojnog roka postalo dobrovoljno, bez tzv. civilnog služenja. Pri tome, devojkama je data mogućnst da služe vojni rok. Nakon doborovoljnog služenja, mlada populacija se uvodila u rezervni sastav vojske, ili je mogla da konkuriše za prijem u profesinalnu vojsku, što je prvobitno bio jedan od ključnih motiva dobrovoljnog služenja. Međutim, i mladići i devojke koji su dobrovoljno odslužili vojni rok, nakon četiri godine, prema Zakonu o civilnoj službi, mogli su da se pozovu na „prigovor savesti“. Tako, u pitanje je dovedna popuna rezrevnog sastava vojske.
Brojni su objektivni činioci uticali na uvođenje profesionalne vojske u Srbiji, a ima i „ličnih“. Tako na primer, ministar odbrane za čijeg je mandata uvedena profesionalna vojska, u pauzi jednog skupa, poredeći se šta je koji ministar pre njega uradio (po čemu će biti zapamćen) reče: „eto, ja ću biti zapamćen, između ostalog, jer sam uveo profesionalnu Vojsku u Srbiji“. Danas, malo ko o profesionalizaciji vojske pominje reči tadašnjeg ministra, većina se obrušava na tadašnjeg načelnika Generalštaba, stavom – „uništio je vojsku“!
RASPLET
Kako je „živila i radila“ profesionalna vojska u Srbiji od 2011 do 2024. godine najbolje znaju njeni komandanti i komandiri, od vrha do dna hijerarhije. Činjenica je da se profesionalizacija vojske baš i nije dopala političkim elitama na vlasti. Već nekoliko godina se, prvo potiho, a onda sve glasnije, govori o vraćanju obaveze služenja vojnog roka.
Tako, pre nekog vremena inicijativu da se vrati obaveza služenja vojnog roka pokreće predsednik Republike, koji, po Ustavu, a u skladu sa Zakonom, komanduje vojskom u miru i ratu. Inicijativu predsednika Republike zdušno prihvata Vlada i saopštava da će iduće godine podneti predlog Narodnoj skupštini da se donese Odluka o vraćanju obaveze služenja vojnog roka. Očekuje se da bi obaveza služenja vojnog roka trebalo da počne u Srbiji septembra meseca 2025. gdine.
Kako po pitanju uvođenja profesionalne vojske (2011), tako i sada kad se ozbiljno pokreće pitanje vraćanja obaveze služenja vojnog roka, javnost u Srbiji ima razuličite stavove. U tom smislu, namera mi je da i ja iznesem svoj stav.
RAZVOJ VOJSKE
Vojska je jedna od najbitnijih institucija države i ne kaže se bez razloga – nema jake države, bez jake vojske! Kakva vojska treba državi trebalo bi mnogo prostora da se pojasni. To neću činiti, već upućujem na moj članak „Kakva nam Vojska treba?“, koji sam objavio u Vojnom delu 2015. godine. Ovde iznosim samo neke ključne stavove o razvoju Vojske i osvrt na vojni rok, za koji se tvrdi da će trajati 75 dana.
Kao ključna poluga odbrane zemlje od oružanog ugrožavanja spolja, ali i pomoć civilnim vlastima u sprotstavljanju tzv. nevojnim pretnjama bezbednosti, vojska mora da bude briga države, u smislu njenog dovođenja na potreban nivo organizovanosti, opremljenosti, osposobljenosti i funkcionalnosti, za izvršavanje misija i zadataka koje joj je, inače, dodelila država (Strategija odbrane). U tom smislu, u razvoju vojske tri su ključne nadležnosti (Slika).
Dakle, kako prikazasmo na slici, u razvoju Vojske ključni su STANDARDI, OPERATIVNE SPOSOBNOSTI i DISCIPLINA i OBUKA. U dostizanju navedenih veličina, svoju nadležnosti imaju Država (standardi), Dražava i Vojska zajedno (operativne sposobnsoti) i pretežno Vojska (disciplina).
Standardi
Kakvu vojsku želi da ima, utvrđuje država, postavljanjem i ispunjavanjem potrebnih standarda. Kada kažemo standardi, podrazumevamo: kriterijume i mere. Koje su misije i zadaci vojske; da li će vojska biti profesionana ili kombinovanog modela popune, koliko brojno stanje treba da ima, da li će biti u nekom odbrambenom savezu ili ne, koliki će biti budzet za vojsku, da li će se angažovati u mirovnim misijama i operacijama; i mnogo mnogo toga, primarno, utvrđuje država. Često se u pominjanju standarda Vojske, ističu samo primanja (plata i dodaci). U tom smislu, neki uspostavljeni kriterijumi – nemaju mere! Ili, neke uspostavljene mere, izvan su razumnih kriterijuma! (Specijalci).
Operativne sposobnosti
Po ugledu na zemlje iz Programa Partnerstvo za mir, u Vojsci je uveden mehanizam „operativne i funkcionalne sposobnosti“. Doduše, kod onih od kojih smo preuzeli model, govori se samo o operativmim sposobnostima (Esential Operational Capabilities), ali je naš dodatak – „funkcionalne sposobnosti“. Nekima se to ne sviđa (operativne sposobnosti), jer su navikli na izraz – „borbena gotovost“.
Elementi operativnih sposobnosti se kreću od raspoloživosti snaga, preko koriščenja informacionog prostora, efikasnosti komandovanja i rukovodjenja, efikasne i delotvorne upotrebe snaga, mobilnosti u zonama operacija, zaštićenosti i održivosti. Te sposobnosti izgrađuju se preko činilaca: Strategija i doktrina; Organizacija; Personal; Obrazovanje i obuka; Naoružanje i vojna oprema; Infrastruktura i Interoperabilnost. Dakle, radi se o skupu izuzetno zahtevnih sposobnosti i činilaca njihove izgradnje koje Vojska ne može sam da obezbedi, te to čini zajedno sa državom (uz pomoć države).
Disciplina i Obuka
Red, rad i disciplina, jeste izreka koja potiče iz Vojske. Ključna reč je disciplina. Principijelno, disciplina podrazumeva svesno i odgovorno izvršavanje zadataka i naređenja pretpostavljenih. Na taj principijelan stav, s pravom, dodaju se i norme ponašanja koje se od pripadnika vojske zahtevaju, kao člana šire društvene zajednice. Naše težište jeste na svesnom i odgovornom izvrašavanje zadataka i naredjenja pretpostavljenih. Dakle, Vojska (komandiri, komandanti) je najodgovornija za disciplinu!!! S druge strane, osnovni zadatak Vojske u miru jeste OBUKA. Samo obučen pripadnik Vojske može da odgovori zahtevima misija i zadataka koji su Vojsci dodeljeni. Nema obuke bez discipline, ili, najdisciplinovaniji je obučen vojnik.
Vojni rok
Vojni rok je period za koji svaki vojnik treba da postane „kamičak u mozaiku“ napred navedene trijade: standardi+operativne sposobnosti+disciplina i obuka.
Vojni rok sa oružjem (za sada ne pominjemo civilno služenje) je u Srbiji kao samostalnoj i nezavisnoj državi (od 2006) bio doveden na dužinu od 6 meseci. Nema ozbiljnog poznavaoca vojne profesije koji tada nije tvrdio da je to nedovoljno vreme za dobijanje osposobljenog vojnika za konkretnu VES (vojnoevidencionalna specijalnost). Ta činjenica, kao i drugi razlozi, doprinela je uvođenju profesionalne vojske. U svim armijama sveta, i koje imaju vojni rok ili nemaju, profesionalni vojnik je snaga.
Vojni rok, u opštoj konstrukciji vojske, treba da osposobi mladiće za razne VES-ti. To je složena i planska kategorija, o kojoj vojska mora izuzetno da vodi računa. Dakle, projekcija: koliko treba pešadinaca, pa u okviru tog roda, vrsta i specijalnosti; pa tenkista; vezista; pilota; artiljeraca; logističara; raketaša; do SPECIJALACA.
Dakle, nije bilo dovoljno 6 meseci da se mladići uspešno osposobe za odredjenu VES, a sada se to planira za 75 dana. Ne sumnjajući da Generalštab ima pripremljene planove i programe obuke za navedenih 75 dana, postavlja se pitanje – Za šta će se osposbljavati vojnici? Naime, prema nekim najavama iz vojske o raspodeli obuke od 75 dana (mesec+mesec+15 dana), koje se sreću medijima, ne vidi se obuka VES-ti. Izgleda da će svi biti pešadinsi ili SPECIJALCI!
Sa druge strane, ne vidi se kako će biti rešena obavez po članu 45 Ustava, jer prigovor savesti ostaje i ne može da bude ukint ni u ratnom ni u vanrednom stanju (Ustav).
Čupaj travu
Vratimo se na početak priče. Osnovni zadatak Vojske u miru jeste OBUKA. Međutim, Vojska je živi mehanizam, koji bitiše u određenom prostoru. Taj prostor mora da stvori uslove za život i rad, kao i da bude sređen po određenim standardima. Naravno, jedan od zahteva jeste urednost. Tako dolazimo do obuke „ćupaj travu“. Taj model jeste: 1) logičan zadatak vojnika da urede svoje okruženje i 2) isterivanje discipline („popularna mera komandira“) kod onih koji nisu baš kako treba – idi pokupi pikavce; počupaj travu okolo; pitaj banderu kada će listati…Znaju to „stare kajle“. Inspirativna poruka „čupaj travu“, principijelno, ukazuje na nepobitnu činjenicu da vojnik za predviđeno trajanje vojnog roka (75 dana) – na može da bude osposbljen!!! A šta može? Može DA BUDE BROJ ZA REZERVU, jer kako poručuju iz Generalštaba: profesionalizacija vojske, odnosno dobrovoljno služenje vojnog roka, ugrozili su njen rezervni sastav!!! Rekli smo SAMO BROJ, jer nema govora da se u 75 dana mladići osposobljavaju za potrebene VES-ti, već samo za pešadinca, ili SPECIJALCA!
Beri groždje
Vojska je društvena kategorija. Deo je društva, sa kojim je svakodnevno u neposrednom dodiru. Utvrđene misije vojske, između ostalog, pokazuju i zadatke pomoći civilnim vlastima u sprotstavljanju pretnjama bezbednosti. Pretnje bezbednosti su i prirodne nesreće i katastrofe i, dokazano, Vojska je oduvek bila NOSILAC POMOĆI STANOVNIŠTVU, ma kako te zadatke imale druge državne institucije i organizacije. Zna se: Vojska prva dođe, a poslednja ode, kad do vanredne situacije dođe.
Tako, „beri groždje“, asocira na socijalni motiv vraćanja obaveze služenja vojnog roka (s oružjem). Odnosno, vojska može da se osposobljava (pomaže stanovništvu, ako zatreba) u branju groždja (kukuruza), cepanju drva, čišćenju snega, unosu-iznosu-prenosu sredstava i drugim potrebama građana. Drugo, vojska je veliki potrošač. U pojedinim sredinama odakle je „otišla“ vojska, deo prihoda lokalne samouprave je značajno opao. Tako su vraćeni garnizon Zrenjanin, neki uz reku Drinu i drugi.
NARAVOUČENIJE
Čitavu profesionalnu karijeru, do odlaska u penziju, bio sam Vojnik. O vojsci imam samo najlepše mišljenje, ali i kritike, ako za to imam razlog i dokaze.
Oni koji vode državu i vojsku, verovatno, znaju šta rade, u to neću da sumnjam, niti mogu da im se mešam u njihove nadležnosti. Kao vojnik samo ističem svoj stav o jednom pitanju, kakvo je vraćanje obaveze služenja vojnog roka. Relativno šaljiv pristup mog osvrta, nema ni trunke od sarkazma, već je takav da bi privukao čitaoca.
Ne treba zaboraviti da vraćanje obaveze služenja vojnog roka može da bude u uslovima vanrednog ili ratnog stanja.
Dakle, mnogo je pitanja koje interesuju objektivnu, ne zajedljivu javnost, ili opoziciju, kako to neki ističu, kao što su: 1) da li će se proglasiti vanredno (ne daj bože ratno) stanje, da bi se donela odluka o vraćanju obaveze služenja vojnog roka, ili primeniti neki drugi „lex specialis“; 2) za šta će se osposobljavati vojnici koji služe s oružjem; 3) kako će se regulisati član 45. Ustava; 4) da li je mera 75 dana trajanja vojnog roka, samo „mamac“, pa kad se uvede – širi do „potrebnog“?
Za sve u životu – potrebno je vreme. Tako, o onoj „Vojni rok je škola života“, nisam ni pisao, jer nema škole od 75 dana.
Prof.dr Božidar Forca