Efekat leptira (engl. butterfly effect) označava da u složenim, nelinearnim dinamičkim i determinističkim sistemima postoji velika osetljivost na mala odstupanja od početnih uslova. Iz tog razloga i vrlo male razlike u početnim uslovima mogu dovesti do bitno različitih ishoda. Za ovu je metaforu zaslužan je meteorolog Edward Norton Lorenz u potrazi za formulom za nepogrešivo predviđanje vremenskih prilika. Primetio je da i minimalna odstupanja kod unesenih podataka dovode do golemih razlika u rezultatima vremenske prognoze.
Pojam je skovao Edward Lorenz 1972. u svom predavanju “predvidljivost: “Does the Flap of a Butterfly’s Wings in Brazil set off a Tornado in Texas? (da li može mahanje krila leptira u Brazilu uzrokovati tornado u Texasu ?) na sastanku Američkog udruženja za unapređivanje znauke u Washingtonu.
Rečenicu su usvojili zagovornici teorije haosa. Metafora s leptirom i olujom ušla je i u popularnu literaturu.
Efekat leptira je povod da ovu našu kolumnu priredimo kao analizu svetskih procesa, pre svega u domenu bezbednosti, u savremenim uslovima, po modelu: opšte – posebno – pojedinačno.
OPŠTE
Posthladnoratovski period medjunarodnih odnosa, uslovno, počeo je rušenjem Berlinskog zida (1989), nastavio se rušenjem i izgradnjom. Rušenje: Raspušten je Varšavski ugovor i raspao se SSSR (1991), razdružena je Čahoslovačka i razbi-raspala se SFRJ (1991-); Izgradnja: ujedinjena je Nemačka (1990), formirana je Evropska unija (1992) i opstao je NATO. Dakle, tektonski poremećaji rušenja Berlinskog zida izazvali su dalekosežne i nesagledive posledice po svet, slično kao opisani „efekat leptira“.
Posthladnoratovski period traje nešto više od tri decenije, a obiluje dogadjajima i procesima za koje su nekada bili potrebni vekovi. Naravno, ova kolumna se neće baviti anlizom svih procesa i dogadjaja u medjunarodnim odnosima, nego će se fokusirati na ključne i presudne.
Ključni proces posthladnoratovskog perioda jeste nastojanje SAD (pobednik Hladnog rata) da uspostave unipolarni svetski poredak sa sopstvenom dominacijom.
Uslovno, posthladnoratovski period možemo posmatrati u nekoliko faza: 1) 1991-2008; 2) 2008-2014; 3) 2014-2022 i 4) 2022 -.
1991-2008
Ovo je period tri predsednika SAD (Džordž Buš-stariji, Bil Klinton i Džordž Buš – mladji). „Od oca je ostanulo sinu“, preko Klintona.
„Stvara se novi svetski poredak. To je ogromna šansa o kojoj sanjaju generaciji naših gradjana. Mi se moramo staviti na čelo demokratskog sveta i biti lideri“
Ovo su reči predsednika SAD Džorža Buša starijeg zapisane u Strategiji nacionalne bezbednosti SAD 1991. godine. I stavile su se SAD u ulogu lidera (hegemona). Da bi osigurale neophodnu vojnu moć (nema sile bez vojne snage!), SAD su ubedile OUN da NATO mora da opstane kao „regionalni sporazum“ za očuvanje mira i stabilnosti u svetu. Naime, SAD su posegle za Poveljom UN, gde u Glavi VIII, član 52 i 53 tog krovnog dokumenta stoji da Savet bezbednosti može da pozove regionalne sporazume za uspostavljanje i održavanje mira u svetu, jer nema sopstvene oružane formacije. Iako je NATO formiran kao odbrambeni savez, pozicija SAD nakon Hladnog rata omogućila je da Alijansa postane regionalni sporazum. Protivile su se tome neke zemlje, ali uzalud.
Uspostavljanje unipolarnog poretka SAD su otpočele MILOM i SILOM. Milom, na prostoru Evrope, gde je razvijen Program NATO – Partnerstvo za mir. Praktično, PzM će postati ulaznica u NATO. Silom, SAD i NATO preduzimaju brojne vojne intervencije u svim delovima sveta. Silu najmoćnijeg saveza osetile su SR Jugoslavije, Irak, Avganistan, Iran, Libija, Sirija, Jemen i….
Na 50. godišnjicu formiranja (NATO), 1999. godine, Alijansa je preduzela tri opasna koraka. Prvo, izvršila je agresiju na SR Jugoslaviju, bez mandata SB UN i protivno članu 5. Vašingtonskog ugovora o formiranju NATO. Drugo, počela je proširenje na istok (Poljska, Češka i Madjarska). Treće, nastavila je angažovanje izvan člana 5 Vašingtosnkog ugovora, sa ili ez mandata SB UN. Sve to zapisano je u 6. po redu Strateškom konceptu Alijanse, koji je usvojen u Vašingtonu aprila meseca 1999. godine.
Agresija na SRJ (1999) jeste PRESEDAN u medjunarodnim odnosima, koji će se izroditi kršenje medjunarodnog prava i u narednom periodu. Prijem novih članica u NATO jeste „pogažena reč“ koju su zapadni lideri dali tadašnjem predsedniku SSSR-a da se ujedinjenjem Nemačke i njenim prijemom u NATO, „Alijansa ni za centimetar neće širiti na istok“. Angažovanje SAD i NATO izvan severnoatlanskog prostora, jeste u interesu SAD, a pravno „pokriveno“ Rezolucijom SB UN br. 787 iz 1992. godine.Amerika (i NATO) su opasno srljali u ratove.
Osokoljeni prvim uspesima SAD i NATO (2008) pozivaju Gruziju i Ukrajinu da se priključe Alijansi. Ta činjenica nailazi na žestok otpor Rusije, koja se konsolidovala nakon raspada SSSR-a. S obzirom da zapad ne reaguje na protivljenja Rusije, Rusija vojno napada Gruziju (2008) i nakon kratkotrajnog rata dva njena dela (Abhazija i Južnma Osetija) priznaje kao nezavisne države. Presedani u medjunarodnim odnoisma se nastavljaju.
2008-2014
Godine 2008 na izborima za predsednika SAD pobedjuje Barak Obama. Amerika je duboko zaglibljena u ratove, a pojavlju se novi. Irak nije rešen., Avganistan ni na pomolu. Sever Afrike ključa. Amerika i NATO reaguju vojno u Libiji (2011), a zatim i u Siriji (2014). Amerika je previše rastrgana na sve strane sveta, a Rusija se vraća na svetsku scenu. Na trećoj strani, pojavljuje se ekonomski džin – Kina, sa svojom inicijativom „Pojas i put“.
U takvim uslovima, SAD i NATO ponovo pozivaju Gruziju i Ukrajinu da se priključe Alijansi. Da bi zategli odnose sa Rusijom, provociraju „obojenu revoluciju“ u Ukrajini („Majdan, 2013“) i 2014. smenjuju vlast u toj zemlji.
Rusija promptno reaguje i izdejstvovala je izbore na Krimu, kao delu Ukrajine. Nakon tih izbora, Rusija 2014. godine vraća Krim u svoj sastav (gde je i bio do 1954), što je zapad imenovao kao nelegitimnu aneksiju dela Ukrajine.
Žica zapad – Rusija počinje opasno da se zateže.
2014-2022
Izuteno je turbulentan period 2014-2022 na globalnoj sceni.
U SAD se, nakon „posrnulog“ Obame, na čelu smenjuju Donald Tramp (2016-2020) i Džozef Bajden (2020-2024). Tramp, surovi realista, još u preizbornoj kampanji najavljuje „nezamislive“ poteze za SAD, koje ortvaruje tokom mandata. Prvo, povlači snage iz ratnih dejstava u Africi i Iraku, sa najavom izlaska iz Avganistana. Za vreme Trampa, SAD nisu počele nijedan novi rat. Evropu, delom prepušta Evropskoj uniji. Geslo – „Amerika na prvom mestu“ primarno se ostvaruje na unutrašnjem planu. Na spoljno-političkom planu Tramp (Strategija 2017) izdvaja dva ključna protivnika – Kina i Rusija. Sa Kinom počinje trgovniski rat, a Rusija „čeka na red“.
Posle Trampa (2020) dolazi Džozef Bajden, koji se odmah suočava sa „vrućim krompirom“ – Avganistan. Bajden nastavlja pregovore sa Talibanima i posle 20 godina rata u Avganistanu, SAD i Alijansa „sramno“ napuštaju tu zemlju. Bio je to veliki poraz i sramota za SAD kao lidera zapada. Ali, Bajdenovo geslo je bilo – „Vratila se Amerika“. Svi su se pitali – gde? Nije dugo trebalo čekati. Amerika je potpalila Ukrajinu, kao fitilj na liniji vatre sa Rusijom. Rusija je nasela na američki trik i 2022. godine vojno napala Ukrajinu. (Detalnije u pitanju o EU).
2022-
Savremeni period medjunarodnih odnosa, praktično, traje od 2022. godine, odnosno od vojnog napada Rusije na Ukrajinu, 24.02.2022.
Prva činjenica u bezbednosnom smislu na globalnom nivou jeste da ne funkcioniše titular bezbednosti – Savet bezbednosti UN. Osnovni razlog jesu medjusobna neslaganja pet stalnih članica tog tela (SAD, Kina, Rusija, Velika Britanija i Francuska). U takvim uslovima, održana je sednica Generalne skupštine UN na kojoj je usvojena Rezolucija kojom se vojni napad Rusije na Ukrajinu imenuje kao agresija. Ogroman broj zemalja sveta (medju kojima i Srbija) glaso je ZA Rezoluciju GS UN.
Pored osude Rusije zbog napada na Ukrajinu, otpočinje proces uvodjenja sankcija toj zemlji, u čemu prednjači kolektivni zapad, na čelu sa SAD. Medjutim, iako su države sveta osudile napad Rusije na Ukrajinu, ipak, uvodjenje sankcija toj zemlji ne ide paralaleno s stim. Čak se i neke članice NATO (Turska na primer) uzdržavaju od uvodjenja sankcija Rusiji. Tako, Rusija se u novim uslovima snažno okreće Aziji, Africi i Latinskoj Americi. Posebno značajno za Rusiju u novim uslovima jeste strateško pratnerstvo sa Kinom.
S obzirom da ne funkcionišu UN, svet se, praktično, ponaša po klasterskom modelu (Slika).
Slika: Klasterski model savremenog sveta
Dakle, na jednoj strani su integracije koje vode Kina i Rusija, kao antiatlantisti i kojim nastoji da se priključi najveći deo tzv. Globalnog juga. Sa druge strane, u pitanju su integracije kolektivnog zapada koje predvode SAD. Kod kolektivnog zapada uočava se jedno „strano telo“, koje nema adekvatnu poziciju u savremenom svetu, a to je NATO. Odnosno, više nije moguće angažovanje NATO u skladu sa Glavom VIII Povelje UN, jer je blokiran Savet bezbednosti.
Kolektivni zapad se stavlja na stranu Ukrajine, čime se nastavlja proksi rata zapada protiv Rusije. Ogromna finansijska sredstva i pomoć u naoružanju, ali i drugim oblicima pomoći sa zapada stižu u Ukrajiu. S druge strane, prema Rusiji se uvode sankcije koje nisu zabeležene u istoriji medjunarodnih odnosa. ALI: Rusija je nadmoćna u jednom – NUKLEARNO ORUŽJE; što, za sada, drži zapadni svet po strani od žešćih napada na tu zemlju.
Godine 2024 u SAD za predsednika ponovo dolazi Donald Tramp. Drugi Trampov mandat počinje vrlo smelim najavama ponašanja SAD u medjunarodnim odnosima, kao što su: packe EU zbog odustajanja od svojih izvornih principa; svojatanje Panamskog kanala, prisvajanje Kanade i Gibraltara, opet granica – zid sa Meksikom, ali i najava završetka ratova na Bliskom istoku i u Ukrajini, do odlaska na Mars u njegovom mandatu.
Kad je sukob u Ukrajini u pitanju, Tramp uspeva da „otkravi“ pregovarački proces i u posebnim dijalozima sa ruskom i ukrajinskom stranom dovodi ih za pregovarački sto (Istambul, 15.maj 2025). Ali, daleko je kraj rata u Ukrajini…
POSEBNO – EVROPSKA UNIJA
Srbija je zemlja Evrope, otvorila je pristupne pregovore sa Unijom 2014. godine, a kao svoj nacionalni interes utvrdila je „evropske integracije i članstvo u EU“. Otuda, na nivou posebnog analiziramo procese u EU u periodima kao i za svet.
1991-2008
Kraj Hladnog rata započete integracije u Evropi od 1951.godine krunisane su formiranjem Evropske unije („evropska dvanaestorka“), 1992. godine u Mastrihtu (Holandija). Tom činu prethodilo je ujedinjenje Nemačke (1990).
Medjutim, kad je bezbednost i posebno odbrana u pitanju, u periodu do nastanka EU situacija uopošte nije išla na ruku evropskim državama. Navešćemo najbitnije pokazatelje:
- Prvi odbrambeni savez u Evropi posle Drugog svetskog rata formiran je pre NATO. Naime, 1948. godine (Briselski sporazum) pet država zapadne Evrope (Francuska, V. Britanija, Belgija, Holandija i Luksemburg) formirale su Zapadnu uniju – ZU. Njena prvobitna namena je bila usmerena na sprečavanje ponovnih pretnji od Nemačke. Medjutim, svima je bilo jasno da razprena Nemačka nikome ne preti, već da glavna pretnja stiže sa istoka – od moćnog SSSR-a.
- Prva inicijativa za uspostavljanjem Evropske odbrambene zajednice – EOZ, u skladu sa čl. 51 Povelje UN, propala je 1954 godine, jer je nije usvojio Parlament Francuske
- Brže bolje, umesto EOZ, u Parizu 1954 godine „oživljava se“ ZU prerastanjem u Zapadnoevropsku uniju – ZEU, priključivanjem Zapadne Nemačke i Italije. Kao i ZU, i ZEU je ostala u senci NATO, poimana je kao krilo Alijanse u Evropi, da bi se utopila u EU nakon Lisabonskog sporazuma (2007).
Dakle, u Evropi od prviih početaka integrisanja država sukobljavaju se dve struje: nacionalisti i federalisti. To će se nastaviti i nakon formiranja EU (1992). Takodje, po pitanju zajedničke odbrane, opet su u sukobu dve struje: 1) struja koju predvode Nemačka i Francuska koja zagovara zajedničku odbranu, prema čl. 51 Povelje UN i 2) struja koju je vodila Velika Britanija, a koja je stajala na stanovištu da je NATO dovoljan garant odbrane.
Formirana 1992, EU se proširuje na tri države, već 1995 (Austrija, Finska i Švedska). Posle toga, na red dolaze bivše socijalističke države iz Varšavskog ugovora, ili nastale na prostoru raspadnutih SSSR-a i SFR Jugoslavije. Za te zemlje uvodi se Proces stabilizacije i pridruživanja, a pod pritiskom SAD (NATO) i princip – Prvo u NATO, pa u EU.
Od svog formiranja EU je težila stvarnoj uniji država koje će niti ne samo ekonomski nego i politički jake, kako je govorio Žan Mone, jedan od „otaca“ EU. Poznato je da nema politički velike sile bez vojne uz ekonomsku moć. To je razlog što EU nikada nije izrasla u globalnu silu, iako je imala neskrivene namere za to.
Pokušala je EU da, nakon usvajanja prve bezbednosne strategije (2003) postane globalni igrač, otvarajući mirovne misije i operacije. Medjutim, i tu je sputava NATO. Tako, EU vodi tzv. Operacije meke moći, a ključne operacije „tvrde moći“ pod kontrolm su Alijanse.
EU je 2004 godine izvršila „bum proširenja“ prijemom čak 10n novih država članica i narasla na 25. Posle toga su primljene Rumunija i Bugarska (2007) i Hrvatska (2013), ali je Velika Britanija istupila iz Unije 2020, tako da Unija broji 27 država članica.
EU se, praktično, od formiranja kretala ka uniji evropskih država, sa pripremljenim nacrtom Ustava. Medjutim, nacrt Ustava nije prošao (2005) jer ga nije prihvatila Francuska i još neke države. Stoga, EU priprema samit u isabonu (2007) na kome se usvaja Lisabonski ugovor, kao najreformskiji od svih ugovora. U Lisabonskom ugovoru su zadržane neke odredbe nacrta Ustava, kao:
- Unija briše trostubovsku strukturu i postaje jedan pravni subjektivitet, sa izborom predsednika Evropskog saveta (predsednik EU) na 2,5 godina;
- Uvodi se Spoljno politički savet, sa Visokim predstavnikom za spoljne poslove i bezbednosnu politiku
- Uvodi se mogućnost istupanja iz EU (član 50)
- Evropska bezbednosna i odbrambena politika prerasta u Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku, kao deo Zajedničke spoljne i bezbednosne politike
- Uvodi se, po prvi put u jednom ugovoru – klauzuzla o zajedničkoj odbrani; Medjutim i dalje NATO ostaje kao jedna varijanta odbrane, jer je većina država EU ujedno u članstvu Alijanse; Takodje, vojno-neutralne države se same opredeljuju o odbrani
- Uvodi se klauzula o solidarnosti, slično članu 5 Vašingtosnkog ugovora
- Uvodi se klauzula o stalnoj saradnji i neke druge.
Medjutim, EU po ključnom pitanju bezbednosti – odbrana Unije, ostaje u senci NATO.
2008-2014
Uvidjajući da SAD i NATO imaju primat, EU pristupa jednom pragmatičnom potezu. Umesto u bezbednost, naoružanje i opremu, Unija finansije ulaže u ekonomski razvoj. Stoga, osim saradnje unutar Unije i sa proverenim saveznikom – SAD, EU se sve više otvara ka Kini i Rusiji. Tako, dolazimo do nemačke formule razvoja: jeftini ruski energenti + veliko kinesko tržište + razvijena tehnologija zapada = sopstveni razvoj. Tako, EU je izrasla u najvećeg ekonomskog trgovca u svetskim razmerama. Jedino je sa Kinom imala negatvan trgovinski bilans. U tom periodu, dolazi do vrhunca trgovinske razmene sa Rusijom od 417 milijardi evra 2013. godine. Grade se veliki zajednički projekti EU i Rusije, kao što je naftovod „Severni tok 2“.
Godina 2014 je svojevrsna prekretnica. Zapad sve više pritiska Rusiju, koja se vratila na svetsku scenu i širi svoj uticaj u Africi, na Bliskom istoku i južnoj Americi. U takvoj situaciji, zapad podstrekava i podržava „obijenu revoluciju“ u Ukrajini, kada pada režim predsednika Janukoviča, koji je smatran proruskim čovekom. Rusija anektira Krim, kako smo naveli.
2014-2022
U sukobima kijevskih vlasti i življa regije Donbas (Luganjs i Donjeck) na jugo-istoku Ukrajine, nakjon aneksije Krima, Rusija se stavlja na stranu proruskog stanovništva. Dolazi do žestokih borbenih dejstava, u koje se umešala EU. Naime, kancelarka Nemačke Angela Merkel i francuski predsednik Fransoa Orland su garanti primirja koje se potpisuje 2015. godine, poznato kao „Minsk 2“. Kasnije će se ispostaviti da je to bio politički trik EU, kako kažu i Merkel i Orland, da se „kupi vreme“ za Ukrajinu i pripremi za rat sa Rusijom. Tako, od 2014 do 2022. godine, zapad snažno podržava pripreme Ukrajine za rat sa Rusijom, posebno u obuci oružanih snaga i utvrđivanju položaja na granici sa regijom Donbas, koji nisu vidjeni do tada (čitavi gradovi pod zemljom).
Medjutim, nije samo Ukrajina i sukob sa Rusijom problem EU toga peridoa. Jedan od najtežih udaraca za Uniju dogadja se 2016. godine, kada Velika Britanija na referendumu izglasava istupanje iz EU (čl. 50. Lisabonskog ugovora). Izlazak Velike Britanije iz Unije (2020) je nenadoknadiv politički, ekonomski i, posebno, bezbednosni problem za EU.
Takodje, vrlo snažan udar na organizaciju i funkcionisanje EU predstavlja imigraciona kriza u kojoj sa ratom zahvaćenih područja Afrike i Bliskog istoka milioni migranata primarno kreću ka razvijenim zemljama Unije. U samoj Uniji nastaje raskol medju državama oko modela odnosa prema migrantima. Visoka predstavnica Federika Mogerini izjavljuje da migrantska kriza potkopava temelje same EU.
U takvim uslovima EU (2016) usvaja Globalnu strategiju za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku. To je dokument koji je nekoliko puta obimniji od prve Bezbednosne strategije EU. Dokument u kome Unija pokazuje, odnosno, prikazuje namere za budućnost, koje su, pokazaće se, račun bez krčmara. Ideja o uključivanju EU u „globalne igrače“ je propala. Svet se kreće ka multipolarnosti, u kome EU nije ravnopravan igrač.
2022 –
Tako, dolazi 2022. godina u kojoj Rusija, pored brojnih pokušaja da urazumi zapad na stvaranje nove bezbednosne arhitekture u Evropi i odnos sa NATO, uvidja da su to uzaludni potezi. Rusija priznaje kao nezavisne države Luganjsk i Donjeck i 24.02.2022 vojno napada Ukrajinu. Dakle, lukav potez Rusije, uokviren u čl. 51 Povelje UN. Dakle, Rusija sprečava širenje NATO na istok i kažnjava Ukrajinu za njeno ponašanje nakon razdrzuživanja SSSR-a 1991.
Napad Rusije na Ukrajinu do kraja ogoljava činjenicu da EU uopšte nema zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku kao deo zajedničke spoljne i bezbednosne politike. Ta poražavajuća činjenica u potpunost stavlja Uniju pod dominaciju SAD i NATO. To je toliko očevidno da i neutralne države iz sastav EU ulaze u NATO: Finska 2023 i Švedska 2024. godine. Tako, u 2024. godini NATO broji 32, a EU 27 država članica (Tabela). Od toga, 23 države članice EU ujedno su i članice NATO.
Tabela Širenje NATO i EU posle Hladnog rata
| GODINA | NOVE ČLANICE NATO | NOVE ČLANICE EU |
| 1995 | Austrija, Finska i Švedska | |
| 1999 | Poljska, Češka i Mađarska | |
| 2004 | Estonija, Letonija, Litvanija, Slovačka, Slovenija, Rumunija i Bugarska | Poljska, Češka, Mađarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Slovačka, Slovenija, Malta i Kipar |
| 2007 | Rumunija i Bugarska | |
| 2009 | Albanija i Hrvatska | |
| 2013 | Hrvatska | |
| 2017 | Crna Gora | |
| 2020 | Severna Makedonija | Velika Britanija istupa iz EU |
| 2023 | Finska0 | |
| 2024 | Švedska |
Nakon napada Rusije na Ukrajinu (2022) kolektivni zapad donosi svoja strateška dokumenta u istoj godini, redosledom: 1) Strateški kompas za bezbednost i odbranu EU, 2) Strateški koncept NATO i 3) Strategija nacionalne bezbednosti SAD. Iako nastaju u rasponu od osam meseci, svi dokumenti su gotovo istovetnog sadržaja po pitanju bezbednosnih izazova. Rusija je remetičački faktor broj jedan i neprijatelj zapada! Stoga, samo su puste želje EU po pitanju perspektive bezbednosti i odbrane koje se u tom dokumentu nalaze.
U takvim uslovima, EU „dobija zadatak“ od SAD (NATO) da „iskopa rov“ prema Rusiji i da je isatera iz Evrope. To je treći cilj formiranja NATO (1949), kako ga je video prvi generalni sekretar Alijanse lord Ismaj – „Isterati Ruse iz Evrope“. Zato, priznati geopolitičar Džon Miršajmer tvrdi: „Kada kažemo zapad, mislimo na SAD. Ovo s razloga što iz Vašingtona dolaze direktive kako će Evropa da maršira“.
Bilo kako bilo, EU primarno izvršava direktive SAD i NATO. Medjutim, polagano, potiho, bez velikih najava i dalje tinja davnašnja ideja EU o zajedničkoj odbrani. Sada je da ne vide SAD pokušava da oživi francuski predsednik Makron. Da je to tako, vidi se iz različitih uglova evropskih država, koje nisu jedinstvene ni po pitanju rata u Ukrajini, ni odnosa s Rusijom, a pogotovo o sopstvenoj bezbednosti i odbrani. Čvrsto krilo NATO u Evropi drži Poljska i Baltičke države, uz već proverenu Veliku Britaniju. Na izvestan način, ali za model EU, jesu i Nemačka i Francuska. Te zemlje su zagovornici poraza Rusije u ratu s Ukrajinom. Protv takvih incijativa nekih država EU posebno su Madjarska i Slovačka. Deo država se ne izjašnjava. EU nema utvrdjen put napred, a lagano gubi i identitet.
Nakon što je u SAD na čelo ponovo došao Tramp, EU tek sada nije na čisto: kuda i kako dalje!
POJEDINAČNO – SRBIJA
Na nivou pojedinačnog, osvrnućemo se na procese i dogadjaje u Srbiji u ranije navedenim periodima.
1991-2008
Rušenje Berlinskog zida kao nuz proizvod imalo je razbi – raspad SFR Jugoslavije. Naime, SFRJ se raspala po šavovima (granice republika) zbog decenijskih težnji nekih republika da stvore sopstvenu državu, a razbijena je unutrašnjim antagonizmima i gradjanskim ratom podržanim spolja. Razbijanje SFR nije dovršeno na teritoriji Srbije, gde je na Kosovu i Metohiji protektorat UN, a uprkos tome, privremeni organi vlasti su proklamovali nezavisno Kosovo. Srbija je od svih država nastalih na prostoru SFRJ jedina – nedovršena država.
Razbi-raspad SFRJ krenuo je 1991 sa zapada (Slovenija i Hrvatska) i polako se prelio na sve republike. Gradjanskim ratom su zahvaćene Slovenija, Hrvatska i BiH, a ostale republike su se razdružile mirnim putem. Tako, 1992. godine od SFRJ nastaje pet država: Slovenija, Hrvatska, BiH, Makedonija i SR Jugoslavija.
Rat u Hrvatskoj i BiH je trajao do 1995. godine, kada je Dejtonskim sporazumom okončan sukob u BiH, a operacijama Hrvatske vojske („Oluja“) i u toj republici. Još za vreme rata u BiH skovan je plan kako da se razbije SR Jugoslavija. Ekstremisti na KiM su „potpaljeni“ da krenu istim putem kao i republike SFRJ, jer je Kosovo i Metohija bilo konstitutivni element SFRJ, iako kao deo Srbije (Slaba Srbija-Jaka Jugoslavija). Tako, 1998/1999 izbija pobuna na KiM, koju vlasti SRJ (Srbije)pokušabvaju da spreče. Zapad ceni da SRJ (Srbija) prekomerno koristi silu i, kažnjavajući je i za sve prethodno u SFRJ, NATO je izvršio agresiju na SRJ 1999. godine. U agresiji je učestvovalo 13 od tadašnjih 19 članica Alaijanse. Bio je to PRESEDAN u medjunarodnim odnosima, koji zapad imenuje kao „IZUZETAK“. A poznato je da u pravu – nema izuzetaka!!! Agresija NATO na SRJ izvedena je bez mandata SB UN i protivno članu 5 Vašingtonskoh ugovora, ali i protivno ustavima država članica Alijanse. Srbija (SRJ) bila je bez igde ikog saveznika ili partnera u neravnopravnom sukobu sa NATO.
Nakon agresije NATO na SRJ, koja je zaustavljena Vojnotehničkim sporazumom (Kumanovo, 09.06.1999) i Rezolucijom SB UN br. 1244 (10.06.1999), na KiM otpočinje mirovna misija UN – UNMIK i raspoređuju se multinacionalne snage – KFOR. KFOR, primarno, čine kontigenti zemalja članica NATO, ali ima i snaga izvan Alijanse, kao na primer – ruski bataljon. Ruski bataljon se vrlo brzo povukao iz Misije UNMIK.?
U Srbiji 2000. godine dolazi do velikih nemira nakon izbora i promene vlasti, rušenjem režima Slobodana Miloševića. U takvoj situaciji, elite na vlasti u Crnoj Gori kreću ka osamostaljenju. Prvo se SRJ preimenuje u Državnu Zajednicu Srbija i Crna Gora (2003), da bi na referendumu (2006) Crna Gora istupila iz DZ SCG i postala samostalna. Tako, posle gotovo jednog veka (2019-2006) bitisanja u raznim državnim entitetima, Srbija je ponovo samostalna i nezavisna država.
Razbijanje SRJ bilo je podržano od zapadnih sila koje su izvršile agresiju na SRJ jer se u Rezoluciji 1244 SB UN pominje „visoka autonomija Kosova u sastavu SRJ“, a ne Srbije. To će biti adut silama zapada da kasnije (od 2008) priznaju jednostarno proklamovanje nezavisnog Kosova.
Vlasti Srbije nemaju rešenja za problem Kosova i Metohije. Pregovori „prvo standardi – pa status“ padaju u vodu. Pada u vodu i inicijativa izaslanika generalnog sekretara UN (Marti Ahtisari), jer 2007 ni Srbija, ni Kosovo, a ni SB UN ne prihvataju „Ahtisarijev plan“. U takvim okolnostima, krajem 2007 godine Narodna skupština Republike Srbije proklamuje vojnu neutralnost Srbije, do izjašnjavanja na referendumu po tom pitanju.
Ali, već 2008, privremeni organi vlasti na KiM, uz snažnu podršku zapada, proklamuju „nezavisno Kosovo“. Nazavisnost Kosova priznaje veliki broj država sveta, medju kojima SAD i većina država članica EU (tada je i V.Britanija bila u Uniji). Samo pet država EU nisu priznale nezavisnost Kosova (Grčka, Kipar, Rumunija, Slovačka i Španija). S druge strane, nezavisno Kosovo nisu priznale Kina i Rusija, kao stalne članice SB UN, kao i neke druge velike države (Indija, Brazil…). Počinje (nastavlja se) težak put „nedovršene“ Srbije ka povratku u medjunarodnu zajednicu.
2008-2014
Navedeni period za Srbiju je karakterističan po nekoliko procesa, od kojih se izdvajaju: 1) izmeštanje pregovora iz SB UN u nadležnost EU, 2) strateško partnerstvo sa Kinom, Italijom, Francuskom, Rusijom i Azerbejdzanom, 3) promena garniture na vlasti i 4) početak pristupnih pregovora o članstvu u EU.
Logično, Srbija nije priznala jednostrano proklamovanu nezavisnost Kosova. U tom smislu, preko GS UN upućeno je pitanje Medjunarosdnom sudu pravde u Hagu: Da li je deklaracija privremenih organa vlasti o proklamovanju nezavisnog Kosova u suprotnosti sa medjunarodnim pravom? Medjunarodni sud pravde je 2010. godine dao negativan odgovor na pitanje srpskih vlasti. U takvoj situaciji, Srbija i EU daju predlog Rzeolucije GS UN kojom se pitanje pregovora Beograd i Prištine o normalizaciji odnosa izmešta pod monitoring EU. Bila su to dva teška poraza srpske spoljne politike.
Ptrva vlast samostalne Srbije (predsednik Tadić) lansirala je tezu o „4 stuba spoljne politike“, podrazumevajući: EU, Kinu, Rusiju i SAD. Već 2009. godine, prilikom posete predsednika Tadića Kini, sklopljeno je strateško partnerstvo sa Kinom, koje će samo jačati u narednom periodu.
Takodje 2009. godine, Srbija je potpisala i Deklaraciju o strateškom partnerstvu sa Italijom, a 2011 i sa Francuskom.
U takvim uslovima, 2012. godine dolazi do smene vlasti u Srbiji. Na izborima pobedjuje Tomislav Nikolić za predsednika, a kasnije i Srpska napredna stranka i koalicioni partneri na izobrima za Skupštinu. Dakle, vlast je u potpunosti u rukama SNS i koalicionih partnera.
Nove vlasti „otkravljuju“ pregovore sa Prištinom, ali pod monitoringom EU. Prvi i najznačajniji jeste dokument Prvi principi o normalizaciji odnosa izmedju Beograda i Prištine (2013), poznat kao Briselski sporazum. Prvih 6 tačaka tog sporazuma jesu usmerene na formiranje Zajednice opština sa većinskim srpskim stanovnipštvom na Kosovu (Zajednica srpskih opština – ZSO), a ostale se odnose na izbore; uredjenje policije, sudstva, energetiku i drugo. Izuzetno je sporan paragraf 14, u kome doslovce stoji „strane su se dogovorile da se neće medjusobno ometati na putu ka EU“. To „strane“ u Srbiji je kod dela javnosti protumačeno kao priznajnje nezavisnbosti Kosova od strane srpske vlasti. Deo opozicije je čak uputio pitanje Ustavnom sudu o ustavnosti Briselskog sporazuma. Kao i uvek, Ustavni sud retko reguliše bilo koje pitanje, pogotovo ako dolazi iz redova opozicije, te je i ovoga puta odgovor bio „solomonski“ – Briselski sporazum je politički dokument….
Iste, 2013. godine, Srbija je sklopila strateško partnerstvo i sa Rusijom, ali i sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Azerbejdzanom.
Kao nagradu za Briselski sporazum, Srbija januara meseca 2014. godine otpočinje pristupne pregovore o članstvu u EU.
2014-2022
Otvaranje pristupnih pregovora sa EU odvija se u senci sukoba zapada sa Rusijom, završetka ključne faze sukoba u Siriji, milionskih migrantskih kolona ka Uniji, gde je jedna ruta usmerena i preko teritorije Srbije (Balkanska ruta), kao i referenduma u Velikoj Britaniji o izlasku iz EU (2016).
Srbija je nakon Briselskog sporazuma 2013, pod monitoringom EU potpisala još jedan Briselski sporazum (2015) o normalizaciji odnosa sa Prištinom. Bio je to tehnički sporazum o konkretizaciji Zajednice srpskih opština na KiM, u domaćoj javnosti poznat po izjavi Marka Djurića „5:0 za nas“. U kasnijem, pokazaće se da to baš i nije bilo tako, ali jeste činjenica da je taj sporazum u Briselu potpisan i sa srpske (tada premijer Aleksandar Vučić) i sa albanske (tada premijer Iso Mustafa) strane.
Istovremeno, nova vlast u Srbiji se uhvatila u koštac sa teškom ekonomsko-finansijskom situacijom. Odluke koje su donete teško su pogadjale odredjene strukture gradjana, a pre svega penzionere, jer je jedna od mera bila smanjenje penzija i zamrzavanja visine zarada. Činjenica je da je vlast smelo ušla u ekonomsku reformu, pre svaga snažmo jačajući infrastrukturne projekte i revitalizujući privredu, sa početkom jačanja modela stranih investicija. Te mere Vlade Srbije, u kasnijem, dale su solidne ekonomske rezultate.
Medjutim, ključni problem – Kosovo i Metohija nije napredovao i pored činjenice da su srpske vlasti uspele u ovom periodu da kod nekih država sveta izdejstvuju otpriznavanje odluke o priznavanju nezavisnog Kosova.
Jedna inicijativa Srbije i Albanije urodila je plodom, u početku. Bilo je to uspostavljanje „mini Šengena“, kasnije preimenovanog u „Otvoreni Balkan“. Čak su i neki projekti u domenu dogovora tri države (Srbija, Albanija i Severna Makedonija) urodili plodom, a onda je ceo projekat zapao u krizu, odnosno pao u senku pod nemačkim (Angela Merkel) projektom „Berlinski proces“.
Pregovori sa EU koji su otpočeli 2014, lagano su slabili, primarno zbog problema u samoj EU, ali i zbog situacije oko Kosova i Metohije, te činjenice da Srbija nije usvajala odluke Unije o uvodjenju sankcija Rusiji zbog aneksije Krima. Naravno, Srbija nije imala izričitu obavezu da te sankcije usvaja, već da postepeno svoje zakonodavstvo uskladjuje sa EU, dok je kandidat za članstvo, odnosno u fazi pregovora.
Srbija je 2016. godine pojačala odnose sa Kinom, kroz potpisivanje Sporazuma o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu. Ulazak kineske privrede u Srbiju, pre svega u željezaru Smederevo, Borske rudnike i druge projekte, najznačajnije je doprineo jačanju srpske ekonomije.
Evidentno, EU je bila dezorijentisana u novim uslovima, naročito nakon dolaska Donalda Trampa na čelo SAD (2016). Trampa nisu interesovali problemi Unije, već povećanje izdataka za odbranu u okviru NATO. Tako, EU 2018 i 2020.godine donosi dve strategije za Zapadni Balkan, sa dosta nepoznanica, nejasnoća i potrebnih kompromisa. Čak je u strategiji 2018 tadašnji pfredsednik EK Žan Klod Junker istakao da Crna Gora i Srbija imaju šansu da do 2025 budu primljene u EU. Naravno, svima je bilo jasno da je to populistički potez jednog od čelnika odlazeće garniture Unije.
Da sve ne ide baš kako treba u odnosima s EU, očevidno je kroz ponašanje Unije prema KiM. Ma koliko se srpska vlast trudila da objasni svojim gradjanima da ništa nije rešeno, da će se formirati ZSO, itd, itd, Unija je sve više primicala Kosovo ka sebi. Tako,, 2016. Godine Unija je sa Kosovom sklopila Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kao i sa svim zapadnobalkanskim državama ranije. Bio je to signal da Kosovo krene u čvršću izgradnju svoje državnosti. Tako, 2018. godine privremeni organi vlasti na KiM donose zakone u kojima se prepoznaje stvaranje tzv. Vojske Kosova. Reakcija zapada, u najmanjem, bila je sramna. Generalni sekretar NATO (Stoltenberg) izjavljuje: „Još nije vreme…“ Ta izjava je sramna ako se zna da su upravo članice NATO (SAD, Turska, Hrvatska, Albanija…) one koje pružaju najveću finansijsku, materijalnu i svaku drugu pomoć i podršku formiranju oružanih snaga Kosova.
A onda je došla pandemija/epidemija COVID-19. Bio je to svetski potres u zdravstvu, ali posebno u ekonomiji. Takodje, došlo je do pauze u tzv. Normalizaciji odnosa Beograda i Prištine pod monitoringom EU. Medjutim, privremeni organi vlasti na KiM nisu „sedeli skrštenih ruku“. Nastavljaju se pritisci na Srbe na KiM, posebno na severu pokrajine, a iseljavanje srpskog življa se ponovo pojačava. U takvim uslovima dolazi do susreta u Vašingtonu kod „odlazećeg“ Trampa (4.septembar 2020) sa predsednikom Srbije Aleksandar Vučićem i premijer tzv. Kosova Abdulah Hoti. Srbija i Kosovo su sa SAD potpisali dva odvojena sporazuma, koji nikada nisu sasvim jasno obelodanjeni niti zaživeli u praksi, jer je Tramp izgubio izbore za predsednika SAD te godine, a već 2022 je počeo rat u Ukrajini. U domaćoj javnosti, pogotovo kod dela opozicije, posebno je bio intrigantan stav Srbije o priznavanju Jerusalima kao glavnog grada Izraela (Trampov zahtev), a već posle kraćeg vremena Izrael je priznao nezavisno Kosovo.
Godinu pre epidemije COVID-19 Srbija je usvojila drugu po redu Strategiju nacionalne bezbednosti (2019). U toj strategiji, jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova ostaje najveća pretnja bezbednosti; Srbija formalno (zvanično) utvrdjuje vojnu neutralnost i pojavljuju se izmenjeni nacionalni interesi. Tako, Strategija je utvrdila sedam nacionalnih interesa Republike Srbije, medju kojima se 1. (očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije) i 5. (evropske integracije i članstvo u EU), na izvestan način, medjusobno isključuju. Naime, od 27 država članica EU, njih 22 su priznale nezavisno Kosovo. Naravno, medju tih 22 države su i vodeće sile Unije (Nemačka i Francuska).
U periodu nakon 2016. godine, Srbija je u razvoj svoje vojske počela da ulaže izuzetno velika finasijska sredstva i izbila je na prvo mesto na Zapadnom Balkanu (računajući i Hrvatsku) po ulaganjima. Takodje, Srbija se snažno oslonila na opremanje naoružanjem i opremom iz Rusije i Kine, a samo delimično iz zapadnih zemalja. Ta činjenica, uz podizanje borbene gotovosti Vojske Srbije zbog nekih aktivnosti prištinskih vlasti na KiM, bila je signal za zapad da „dodatno pritisnu Srbiju“.
2022-
Godina 2022 ostaće u istoriji upamćena po početku rata izmedju Rusije i Ukrajine, koji se pretvorio u hibridni rat zapada protiv Rusije, a ne može se sa sigurnošću pretposztaviti da li će se i kada završiti, ili će prerasti u najgoru varijantu – Treći svetski rat.
Srbija je u GS UN glasala za Rezoluciju tog tela kojom se vojni napad Rusije na Ukrajinu karakteriše kao agresija. S druge strane, ni do danas, Srbija nije prihvatila predloge (zahteve) EU da uvede sankcije Rusiji zbog agresije na Ukrajinu. Praktrično, Srbija je jedina država Evrope koja nije uvela sankcije Rusiji (izuzimajući Belorusiju, kao osvedočenog saveznika Rusije).
U takvim uslovima, dolazi do zastoja napretka Srbije u pristupnim pregovorima sa EU, konstantno se pogoršava situacija na KiM, jačaju tenzije i unutrašnji sukobi u Srbiji i pojavljuje se „Evropski predlog“ za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine.
Evropski predlog je prvo postao aktuelan kao „nemačko-francuski papir“ (2022), da bi se u razgovorima u Ohridu (Makedonija, početak 2023), obznanio kao Evropski predlog. Čak šta više, zvaničnici EU (Žozep Borelj) posle skupa u Ohridu, tvrdili su da su Beograd i Priština prihvatili Evropski predlog i da se ide u njegovu implementaciju. Sa druge strane, glavni pregovarač Srbije, predsednik Aleksandar Vučić, konstantno podvlači da ništa nije potpisano u Ohridu i da Srbija ima odredjene zamerke na tekst Evropskog predloga. Deo javnosti u Srbiji, pogotovo opozicione stranke, izrazio je snažno negodovanje zbog Evropskog papira, u kome se, skoro, radi o sporazumu dve nezavisne države, iako se reč država ne pominje u tekstu.
Sukob Rusije i Ukrajine, odnosno zapada i Rusije, doveo je do snažnih poremećaja u odnosima medju državama Evrope i sveta, a time i delimičnog zastoja u odnosima izmedju Rusije i Srbije, bar formalno.
A onda, Tramp pobedjuje na izborima za predsednika SAD (2024), a Rusija organizuje veliku paradu povodom 80 godina završetka Drugog svetskog rata (2025). Oba dogadjaja pozitivno su prihvaćena od vlasti Srbije. Medjutim, izmedju ta dva dogadjaja „umetnuo se“ pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, kojom prilikom je smrtno stradalo 16 lica. Počinju nemiri (studentski) u Srbiji (još su u toku), koje vlast karakteriše kao „obojena revolucija“, a pobunjeni deo naroda kao borbu za pravednu državu bez korupcije, u kojoj će da funkcionišu institucije i poštuje se Ustav i zakon.
Srbija, pored toga što je nedovršena država, sada je i raspolućenog društvenog bića!
EPILOG
Mahanje krilima leptira – rušenje Berlinskog zida (1989) izazvalo je tektonske poremećaje u medjunarodnim odnosima, a koga će sve pogoditi tornado, ne može se ni naslutiti. Srbiju je već pogodio tornado 1999, a sad je u pitanju „ruža vetrova“ (spolja i iznutra).
Prof. dr Božidar Forca
