Nuklearna energija često je nazivana energijom budućnosti, ali nakon Černobilja bezbednosni aspekt ovakvih poduhvata snažno je uticao na dalji razvoj nuklearne industrije. Srbija, iako nije imala razvijeni program nuklearne energije tri nuklearna instituta koja su postojala u bivšoj SFRJ doveli su do nagomilavanja radioaktivnog otpada. Veći deo ovog otpada stacioniran je u institutu u Vinči, a Srbija već duže vreme ne može da nađe adekvatno rešenje za njegovo trajno odlagalište. Profesor Plećaš, jedan od autora knjige “Radioaktivni otpad u Srbiji kako i gde sa njim?”, pokušava konkretno da skrene pažnju na opasnosti ovakvog materijala koji se nalazi nadomak Beograda, i potrebu za većim angažovanjem države i celokupnog društva po ovom pitanju.
Pitanje nuklearnog otpada se dosta dugo provlači kroz srpsko društvo, ali često završava na marginama medijskog spektra. Problem nuklearnog otpada može postati vrlo ozbiljna pretnja ako se pravovremeno ne reši, odnosno stacionira, kako se inače radi u većini svetskih zemalja sa nuklearnim postrojenjima. Najnovija knjiga profesora Plećaša upravo naglašava potencijalne pretnje koje mogu ugroziti ne samo neposrednu okolinu Instituta Vinča, već i širi region Beograda. U knjizi “Radioaktivni otpad u Srbiji kako i gde sa njim?” profesor Plećaš govori o mogućim pretnjama kao i zloupotrebama ne blagovremenog odlaganja radioaktivnog otpada.
Knjiga takođe pokazuje i istorijsku retrospektivu ovog problema. Tokom bombardovanja SRJ 1999. godine institut u Vinči predstavljao je moguću metu NATO snagama, iako institut nije imao vojne kapacitete. Zbog velike količine radioaktivnog otpada bombardovanje ove lokacije bi najverovatnije prouzrokovalo ekološku katastrofu u ovom delu Balkana.
,,Mi smo već osamdesetih godina uspeli da otvorenu deponiju Vinče preradimo i napravimo hangar 2 i u njega smestimo veći deo radioaktivnog otpada. Tokom rata 1999., kada sam ja sticajem okolnosti bio generalni direktor Instituta Vinča, sumnjali smo da Institut može biti bombardovan od strane NATO snaga. Kada se aprila 1999. godine pojavila satelitska slika Instituta na internetu zaista smo ozbiljno shvatili ovu pretnju kao i mogućnost da reaktor u Institutu bude bombardovan zajedno sa istrošenim gorivom koje je bilo u njegovoj blizini. Da je došlo do gađanja ove lokacije kontaminacija se ne bi zadržala samo na Institutu i njegovoj okolini ili obližnjem selu nego bi se najverovatnije prenela i na Beograd i širi deo Šumadije. To bi bila neverovatna katastrofa, ali i ujedno prvi slučaj tzv. prljave bombe.
Jedan od razloga zbog čega je Vinča postala meta jeste i zbog nuklearnog goriva koje je postojalo. Iako nismo imali kapacitete da napravimo nešto ozbiljnije od toga, to je verovatno navelo NATO oficire da razmatraju ideju bombardovanja Instituta. Gorivo je inače služilo za istraživačke svrhe kako bi naučnici ili studenti mogli da vrše eksperimente u reaktorima. Jedan deo nuklearnog materijala je posle rata poslat u Rusiju.”
Pored brojnih upozorenja koje ova knjiga pruža, monografija takođe daje i uputstva kako treba pristupiti i konačno rešiti ovaj problem . Tokom svoje duge karijere profesor Plećaš imao je prilike da se upozna sa postrojenjima koja služe za odlaganje radioaktivnog otpada širom sveta. Svoja iskustva koja je profesor naveo u knjizi treba da posluže kao uputstvo nadležnim organima zaduženi za ovu oblast. Naime, profesor Plećaš ističe da je knjiga namenjena prvenstveno rukovodiocima i ljudima koji bi trebali da se bave ovom tematikom kako bi se radioaktivni otpad iz Vinče preneo na konačno odlagalište.
Radioaktivni otpad koji je nastao ne samo radom Instituta Vinča, već i tokom prethodne Jugoslavije, nalazi se trenutno u Vinči i pod kontrolom je Javnog Preduzeća ,,Nuklearni Objekti Srbije’’. Uprokos tome što su objekti ograđeni i postoji određeni nivo bezbednosti, sav nuklearni otpad se već 60 godina nalazi u dva relativno istrošena hangara koji ne predstavljaju adekvatno mesto za odlaganje ovakvih materija. S tim u vezi što se i sam Institut nalazi na nekih desetak kilometara od Beograda.
Knjiga je namenjena rukovodiocima koji treba da donesu odluke, shodno preporukama, i da shvate opseg ovog problema, ali takođe i da mi kao država imamo eksperte koji to mogu da sprovedu u delo. Pre nekoliko godina formirana je jedna komisija koja je do 2019. godine trebala da odredi mesto konačnog odlagališta. Ipak rezultati su izostali, uprkos tome što su tu učestvovali brojni eksperti. U Srbiji definitivno postoje odgovarajuće lokacije za izgradnju takvog objekta koji bi bio bezbedan za trajno odlaganje radioaktivnog otpada.
,,Po mom mišljenju najbitnije je da država to hoće da uradi, da obezbedi sredstva, da odredi lokaciju, da počne izgradnju i verujem da taj problem možemo rešiti u narednih 10 godina. Na taj način Vinča bi postala pravi naučni centar, a ne mesto radioaktivnog otpada. Knjiga je upozorenje, ali i uputstvo za rešavanje ovog problema po ugledu na ostala odlagališta radioaktivnog otpada u svetu.”