Današnji ekološki problemi i problemi životne sredine pokazuju svoju specifičnu prirodu. S jedne strane oni prevazilaze lokalne ekološke krize i spajaju se u globalni fenomen, koji utiče na prirodu i još više na socijalne i ekonomske sisteme širom sveta. Sa druge strane globalne ekološke probleme više ne mogu istraživati tradicionalne naučne discipline, već se mora imati multidisciplinarni pristup, to jeste, nemoguće je istražiti ekološke probleme u njihovoj složenosti zasebno kroz prirodne, tehničke ili društvene nauke.
Lokalna percepcija i razumevanje globalnih problema zaštite životne sredine je nedovoljna jer ima zanemaruje moguće uticaje globalnih problema na našu zemlju i gradove. Tako veliki broj ljudi i dalje ne povezuje to da lokalna dela koje štete životnoj sredini i koja su protivna ekologiji, značajno utiču na globalnom nivou, a ne samo lokalno. To se često može videti kroz nebrigu naših sugrađana o rekama, šumama, zagađenju, a posle isti ti građani budu zatečeni poplavama, požarima, zagađenim vazduh, deponijama, neprijatnim mirisima, prevelikoj temperaturi i amplitudama temperature i drugim pojavama koje su izazvane nebrigom čoveka o životnoj sredini i ekologiji. Sve ove negativne pojave pre ili kasnije direktno utiču na čoveka, kroz narušavanje njegovog zdravlja, nanošenjem ekonomske štete ili onemogućavanjem svakodnevnih aktivnosti. Kako bi se podigla svest građana, neophodno je izgraditi njihovu eko kulturu i njihov stav prema ekologiji i životnoj sredini.
Eko kulturu možemo definisati kao interakcija između ljudske kulture i životne sredine u kojoj ćovek živi, negujući odnos ove dve strane, uz podršku koncepata kao što je održivi razvoj. Ovaj pojam je novijeg datuma, i u literaturi počinje da se koristi 70-ih godina prošlog veka, a intenzivira se objavljivanjem izveštaja Naša zajednička budućnost(Our common future) 1987. godine od strane Ujedinjenih Nacija, koji ujedno predstavlja i prvu objavu koncepta održivog razvoja kakvog ga poznajemo danas. Takođe eko kulturu možemo posmatrati i kao deo bezbednosne kulture, koja je kod nas bila implementiran u obrazovanju još od doba moderne Kraljevine Srbije (što se može videti u đačkim zakletvama iz tog doba) ali se nažalost nakon ratova 1990-ih ova kultura izgubila .Koncept održivog razvoja predstavlja održivu interakciju čoveka i prirode uz razvoj društva, cirkularne ekonomije, uspostavljanja mira i omogućavanjem da svako čovek na planeti može ostvarti osnovna ljudska prava uz pristup zdravoj vodi i hrani, uz oslanjanje na obnovljive izvore energije i smanjenje upotrebe neobnovljivih izvora. Ekokultura tako treba da predstavlja obrazovanje i delovanje čoveka u svakodnevnim aktivnostima koji će zajedno spojiti društvo, ekonomiju i ekologiju u okviru opstanka u životnoj sredini. Takvo delovanje čoveka, će omogućiti cirkularnu ekonomiju, lakšu adaptaciju na klimatske promene, prevenciju poplava, požara i drugih pretnji po čoveka i životnu sredinu.
Da bi se ekokultura razvila, potreban je sistemski pristup celokupnom sistemu i ponašnju ljudi, od najmlađih do najstarijih, koji treba da lokalnim delovanjem, utiče na globalni razvoj društva sa što manjim posledicima na životnu sredinu. Nauka treba da odgovore kako i u kom pravcu bi globalno društvo trebalo da se razvija kao i o pretnjama po naš opstanak. Doduše, čak i ako nauka bude u stanju da nam pruži ključne informacije o tome šta su pretnje po život i zdravlje čoveka i kako na to da delujemo preventivno, neuspela integracija ekokulture na odgovarajući način u osnovno opšte obrazovanje čini ovo veoma zahtevnim poduhvatom.Edukacija građana putem medija i direktnih predavanja je jedan od glavnih aktivnosti koji mogu direktno uticati na ljude da promene svoje stavove, čemu je posvećen i ovaj magazin. Sa boljom eko kulturom, društvo može ići napred, ka boljoj, zdravijoj i bogatijoj budućnosti koju nećemo pozamljivati od generacija koje dolaze.
